Postoji li put do vrha za talentovanu, ali siromašnu decu?

"Sin uglednog gradjanina i sin seljaka mnogo vece inteligencije nece imati isti put. Sin seljaka nece zavrsiti na Harvardu, to nije njegova sudbina."

Postoji izreka da ce se pravi talenat uvek probiti, bez obzira na okolnosti, ali ta izreka nije tacna, pogotovo u danasnjem srpskom drustvu, ako se uopste to moze nazvati drustvom. Za vrame bivse SFRJ, bez obzira na sve nedostatke, dete ili covek sa talentom je imao mnogo vece sanse da ga ostvari, bez obzira na socijalno poreklo. Naime, talentovana deca su bila pracena u skoli od svojih nastavnika i davala bi im se izvesna sansa da ostvare svoj talenat, a taj sistem je preuzet od bivseg Sovjetskog Saveza. Tako da je to vreme iznedrilo mnoge uspesne ljude za koje se ne moze reci da su uspeh postigli zbog prijateljskih, rodbinskih ili politickih veza. Naravno, bilo je i toga. Ali, danas, mozes da budes Bah, Ajnstajn, Pikaso ili Caplin, nista ti ne moze pomoci ako nisi u kolu partijskih ljigavaca, poltrona i ostalih unistivaca svake pameti, talenta, kreativnosti itd. Jedino mozes slucajno ili ako sve to sam finansiras ili nadjes sponzora iz inostranstva, a to je retko i tesko. Mozes donekle uspeti i ako si vest sa savremenim tehnologijama i ako si poznavalac marketinga. Ali, te vestine nisu uvek komatibilne sa naderenoscu ljudi. Jer. umetnik, pronalazac, sportista, nije biznismen. Ne moze i jedno i drugo, moze, ali retko.

pitanje je da li visak od 30 evra mesecno zelite da ulozite u auto , skupe cigare,nove krpice ili u svoje dete da mu platite trening i obezbedite opremu vecina roditelja je samoziva i nemaju svest da u decu treba da se ulaze vec smatraju da ce ona sama da se probiju sto je apsurd. Da zivimo u nepravednoj drzavi zivimo ,ali ne moramo uvek i za sve da nalaximo opravdanja.
Ulazite u svoju decu njihove potencijale i vratice vam se ,da li kroz uspeh deteta ili njegovu radnu etiku sve jedno je.

Stvar je i u tome što se bogata deca povezuju u aktivnostima nedostupnim običnim ljudima i kasnije čim jedna osoba iz tog društva uspe, povlači ostale. Takodje, da bi neko sebi priuštio sertifikate i kurseve kao bogata deca, mora em da uči em da radi paralelno da bi zaradio i platio sertifikat. Znam samo jedan slučaj osobe koja je pošla sa dna i danas trči trku sa nekadašnjom bogatom decom a čak i ta jedna osoba mora da radi duplo jer ima siromašnu porodicu koju izdržava.

to nije fenomen,već činjenica

Prosle godine se ozbiljna britanska stampa bavila time da se cak i u porodicama vise srednje klase vaga koje dete (obicno sin) ide u privatne koledze, a koje u drzavne. U samom startu samo diploma odredjenog univerziteta saje razliku u primanjima koja se sa godinama akumulira. O uticaju kontakata roditelja ili celokupne porodice da se i ne govori. Taj koji uspe ni iz cega treba da dobije pored strucne i diplomu za zivot. Britansko drustvo je jos uvek ultra klasno.

Naravno da je tako. Neko laganini diska i polako zavrsava faks dok se posao krcka dok neko mora da radi, sam sebi da placa master a od posla u struci mozda nista.

Jasno je da se status u društvu nasleđuje. Sin nekog hirurga ili advokata sa 100 konekcija nikad neće da radi na gradjevini, već na nekom dobrom državnom poslu, ili stranoj firmi, ili će da ga pošalju na Bokoni.

U proteklih godinu dana formirano je srpsko odeljenje internacionalnog pokreta ‘’El sistema’’, za muzičko obrazovanje i afirmisanje siromašne i socijalno zapuštene dece. Na tome radi nekolicina entuzijasta, humanista, besplatno. Evo uskoro se pretstavljaju koncertom u Milanskoj Skali.
.

O daaaaaaaa, nemaš novac, nema uspeha!

Deca uticajnih zavrse bilo sta i bilo kako i rade u dobrom firmama, bilo da su drzavne ili privatne. ... Moja supruga je bila djak generacije, zavrsila tezak fakultet u roku, magistrirala i sada dokrorira. U njenom okruzenju deca kolega profesora i uticajnih lica ce bolje proci i sa manje rada, sa slabijim karakteristikama, ici se manje tegobnim putem kroz lavirinte zamrsenih interesa i intriga... U takvom feudalnom sistemu svi gubimo.

Evo jednog primera, sa nasih prostora. U pitanju je dr Davidy Gruby (Grubber), (1810-1898). Rodjen u siromasnoj porodici u sadasnjem Backom Dobrom Polju, doktorirao je u Becu. Bio je pionir u istrazivanju na polju mikrobiologije i parazita. Medju brojnim otkricima je i takozvana Cadndida. Postavio je temelje mikroskopiranja a zasluzan i za pocetak primene anestezije.

Postoje brojne anegdote iz njegovog zivota ali najinteresantnija je prica sa pocetka studiranja. Roditelji su ga poslali u tadasnju Pestu na studije medicine ali je na putovanje potrosio gotovo sav novac. Nije mogao da se upise u skolu. Prvih dana, predavanja je slusao tako sto je naslonio uho na vrata ucionice. Video ga je direktor skole i pozvao ga kod sebe. Na pitanje zbog cega se sunja po hodnicima, odgovorio je drugacije ne moze da slusa predavanja. Sa zeljom da ga ismeje i ponizi, direktor ga je pitao da mu isprica sta je to cuo. Kada mu je ovaj prepricao predavanja, direktor ga je upisao na studije kao redovnog ucenika.

Na Svetkom lekarskom konkresu (mislim u Japanu) ceo jedan dan je bio posvecen dr Grubiju, a pre nekoliko godina, ispred doma zdravlja u Backom Dobrom Polju, otkriven je spomenik dr Grubiju. Eto, da se ne zaboravi.

@ppp Upravo u SAD nije tako, znam jer radim bas to, spremam decu za njihove koledze. Dobar broj nase dece svake godine ode na jake koledze, sa dobrim stipendijama, i kad kazem dobar broj, mislim stvarno dobar. Samo sto se ne pise o tome, nego o starletama i Zvezdama Granda.

ako odu iz zemlje Srbije uspeju da po primanjima dostignu "ravnopravnije"

Engleska i Englezi! Mi to burazerski...

Za ovu dvojicu sa slike - da :)

Mislim da se upornoscu, vrednim radom, donosenjem pravih odluka itd neko moze probiti iz nize u srednju klasu (npr. lekar, inzenjer, advokat na zapadu) mada vam i za to verovatno treba dobra genetika i podrska sredine. Za prelazak u visu klasu izgleda vaze neka druga pravila.

Nije u pitanju obrazovanje, vec svest o ličnim granicama koje roditelji prenesu deci.
Moji roditelji su toliko bili siromašni kad sam bila mala, sećam se da kad sam krenula u školu da smo živeli u jednoj sobi u dedinoj kući, a nismo imali ni kupatilo.
Iako su bili radnici u fabrici, radili po smenama i pritom obradjivali njivu kako bismo se ishranili. I pored svega, moja mama je sa mnom uporno radila matematiku, a u odeljenju i u školi sam uvek bila najbolji djak.
Studirala sam u Beogradu sa stipendijom i u studentskom domu i u roku diplomirala.
Sebe sam uvek videla u vrhu, i jednakom sa decom koja su imala mnogo veće mogućnosti.
Postigla sam relativno puno u odnosu na milje iz kog sam krenula kao dete, isto kao i moje dve rodjene sestre.
Vidi se to po drugoj deci iz moje rodbine.
Moja majka je odigrala presudnu ulogu u našem društvenom razvoju.
Sad kad vratim film, samo se radi o granicama koje ljudi sami sebi nameću, a to se uči od roditelja i teško se menja.
Sa svojih 43 godine , i dalje mislim da za mene nema granica, stalno razmišljam o promenama kako da idem napred i proširujem svoje vidike.

To je kapitalizam kakav je u Engleskoj ili SAD. Srecom u ostatku civilizovane Evrope se stvarno pokusavaju dati svakome jednake mogucnosti.

@Trnje

U komentaru ste opisali i moj zivot i moju mamu :). Uzgred slicnih smo godina. U zarez i tacku se slazem sa vama. Jedino sto se tekst odnosi na englesko drustvo, tamo su takvi kao i vi i ja smisljeno onemoguceni za mnogo vise da bi se odrzao klasni status quo.

pitanje je da li visak od 30 evra mesecno zelite da ulozite u auto , skupe cigare,nove krpice ili u svoje dete da mu platite trening i obezbedite opremu vecina roditelja je samoziva i nemaju svest da u decu treba da se ulaze vec smatraju da ce ona sama da se probiju sto je apsurd. Da zivimo u nepravednoj drzavi zivimo ,ali ne moramo uvek i za sve da nalaximo opravdanja.
Ulazite u svoju decu njihove potencijale i vratice vam se ,da li kroz uspeh deteta ili njegovu radnu etiku sve jedno je.

To je kapitalizam kakav je u Engleskoj ili SAD. Srecom u ostatku civilizovane Evrope se stvarno pokusavaju dati svakome jednake mogucnosti.

Prosle godine se ozbiljna britanska stampa bavila time da se cak i u porodicama vise srednje klase vaga koje dete (obicno sin) ide u privatne koledze, a koje u drzavne. U samom startu samo diploma odredjenog univerziteta saje razliku u primanjima koja se sa godinama akumulira. O uticaju kontakata roditelja ili celokupne porodice da se i ne govori. Taj koji uspe ni iz cega treba da dobije pored strucne i diplomu za zivot. Britansko drustvo je jos uvek ultra klasno.

Postoji izreka da ce se pravi talenat uvek probiti, bez obzira na okolnosti, ali ta izreka nije tacna, pogotovo u danasnjem srpskom drustvu, ako se uopste to moze nazvati drustvom. Za vrame bivse SFRJ, bez obzira na sve nedostatke, dete ili covek sa talentom je imao mnogo vece sanse da ga ostvari, bez obzira na socijalno poreklo. Naime, talentovana deca su bila pracena u skoli od svojih nastavnika i davala bi im se izvesna sansa da ostvare svoj talenat, a taj sistem je preuzet od bivseg Sovjetskog Saveza. Tako da je to vreme iznedrilo mnoge uspesne ljude za koje se ne moze reci da su uspeh postigli zbog prijateljskih, rodbinskih ili politickih veza. Naravno, bilo je i toga. Ali, danas, mozes da budes Bah, Ajnstajn, Pikaso ili Caplin, nista ti ne moze pomoci ako nisi u kolu partijskih ljigavaca, poltrona i ostalih unistivaca svake pameti, talenta, kreativnosti itd. Jedino mozes slucajno ili ako sve to sam finansiras ili nadjes sponzora iz inostranstva, a to je retko i tesko. Mozes donekle uspeti i ako si vest sa savremenim tehnologijama i ako si poznavalac marketinga. Ali, te vestine nisu uvek komatibilne sa naderenoscu ljudi. Jer. umetnik, pronalazac, sportista, nije biznismen. Ne moze i jedno i drugo, moze, ali retko.

"Sin uglednog gradjanina i sin seljaka mnogo vece inteligencije nece imati isti put. Sin seljaka nece zavrsiti na Harvardu, to nije njegova sudbina."

Jasno je da se status u društvu nasleđuje. Sin nekog hirurga ili advokata sa 100 konekcija nikad neće da radi na gradjevini, već na nekom dobrom državnom poslu, ili stranoj firmi, ili će da ga pošalju na Bokoni.

Evo jednog primera, sa nasih prostora. U pitanju je dr Davidy Gruby (Grubber), (1810-1898). Rodjen u siromasnoj porodici u sadasnjem Backom Dobrom Polju, doktorirao je u Becu. Bio je pionir u istrazivanju na polju mikrobiologije i parazita. Medju brojnim otkricima je i takozvana Cadndida. Postavio je temelje mikroskopiranja a zasluzan i za pocetak primene anestezije.

Postoje brojne anegdote iz njegovog zivota ali najinteresantnija je prica sa pocetka studiranja. Roditelji su ga poslali u tadasnju Pestu na studije medicine ali je na putovanje potrosio gotovo sav novac. Nije mogao da se upise u skolu. Prvih dana, predavanja je slusao tako sto je naslonio uho na vrata ucionice. Video ga je direktor skole i pozvao ga kod sebe. Na pitanje zbog cega se sunja po hodnicima, odgovorio je drugacije ne moze da slusa predavanja. Sa zeljom da ga ismeje i ponizi, direktor ga je pitao da mu isprica sta je to cuo. Kada mu je ovaj prepricao predavanja, direktor ga je upisao na studije kao redovnog ucenika.

Na Svetkom lekarskom konkresu (mislim u Japanu) ceo jedan dan je bio posvecen dr Grubiju, a pre nekoliko godina, ispred doma zdravlja u Backom Dobrom Polju, otkriven je spomenik dr Grubiju. Eto, da se ne zaboravi.

to nije fenomen,već činjenica

U proteklih godinu dana formirano je srpsko odeljenje internacionalnog pokreta ‘’El sistema’’, za muzičko obrazovanje i afirmisanje siromašne i socijalno zapuštene dece. Na tome radi nekolicina entuzijasta, humanista, besplatno. Evo uskoro se pretstavljaju koncertom u Milanskoj Skali.
.

Naravno da je tako. Neko laganini diska i polako zavrsava faks dok se posao krcka dok neko mora da radi, sam sebi da placa master a od posla u struci mozda nista.

O daaaaaaaa, nemaš novac, nema uspeha!

Stvar je i u tome što se bogata deca povezuju u aktivnostima nedostupnim običnim ljudima i kasnije čim jedna osoba iz tog društva uspe, povlači ostale. Takodje, da bi neko sebi priuštio sertifikate i kurseve kao bogata deca, mora em da uči em da radi paralelno da bi zaradio i platio sertifikat. Znam samo jedan slučaj osobe koja je pošla sa dna i danas trči trku sa nekadašnjom bogatom decom a čak i ta jedna osoba mora da radi duplo jer ima siromašnu porodicu koju izdržava.

Engleska i Englezi! Mi to burazerski...

Za ovu dvojicu sa slike - da :)

ako odu iz zemlje Srbije uspeju da po primanjima dostignu "ravnopravnije"

Deca uticajnih zavrse bilo sta i bilo kako i rade u dobrom firmama, bilo da su drzavne ili privatne. ... Moja supruga je bila djak generacije, zavrsila tezak fakultet u roku, magistrirala i sada dokrorira. U njenom okruzenju deca kolega profesora i uticajnih lica ce bolje proci i sa manje rada, sa slabijim karakteristikama, ici se manje tegobnim putem kroz lavirinte zamrsenih interesa i intriga... U takvom feudalnom sistemu svi gubimo.

@ppp Upravo u SAD nije tako, znam jer radim bas to, spremam decu za njihove koledze. Dobar broj nase dece svake godine ode na jake koledze, sa dobrim stipendijama, i kad kazem dobar broj, mislim stvarno dobar. Samo sto se ne pise o tome, nego o starletama i Zvezdama Granda.

Mislim da se upornoscu, vrednim radom, donosenjem pravih odluka itd neko moze probiti iz nize u srednju klasu (npr. lekar, inzenjer, advokat na zapadu) mada vam i za to verovatno treba dobra genetika i podrska sredine. Za prelazak u visu klasu izgleda vaze neka druga pravila.

Nije u pitanju obrazovanje, vec svest o ličnim granicama koje roditelji prenesu deci.
Moji roditelji su toliko bili siromašni kad sam bila mala, sećam se da kad sam krenula u školu da smo živeli u jednoj sobi u dedinoj kući, a nismo imali ni kupatilo.
Iako su bili radnici u fabrici, radili po smenama i pritom obradjivali njivu kako bismo se ishranili. I pored svega, moja mama je sa mnom uporno radila matematiku, a u odeljenju i u školi sam uvek bila najbolji djak.
Studirala sam u Beogradu sa stipendijom i u studentskom domu i u roku diplomirala.
Sebe sam uvek videla u vrhu, i jednakom sa decom koja su imala mnogo veće mogućnosti.
Postigla sam relativno puno u odnosu na milje iz kog sam krenula kao dete, isto kao i moje dve rodjene sestre.
Vidi se to po drugoj deci iz moje rodbine.
Moja majka je odigrala presudnu ulogu u našem društvenom razvoju.
Sad kad vratim film, samo se radi o granicama koje ljudi sami sebi nameću, a to se uči od roditelja i teško se menja.
Sa svojih 43 godine , i dalje mislim da za mene nema granica, stalno razmišljam o promenama kako da idem napred i proširujem svoje vidike.

@Trnje

U komentaru ste opisali i moj zivot i moju mamu :). Uzgred slicnih smo godina. U zarez i tacku se slazem sa vama. Jedino sto se tekst odnosi na englesko drustvo, tamo su takvi kao i vi i ja smisljeno onemoguceni za mnogo vise da bi se odrzao klasni status quo.