Udaipur: romansa u pustinji

Na put se odlučujem pomalo oklevajući, dok sa blagom nevericom slušam i čitam o čarobnoj lepoti ovog mesta. Ubeđena da je sve samo preuveličana uvertira za još jedan prerasli prašnjavi indijski grad, više me raduje pomisao na još jedno putovanje vozom nego na samu destinaciju.

I pored bezbrojnih avionskih veza, ja se ipak odlučujem za voz, moj omiljeni, noćni, „second A/C“, i priliku da po ko zna koji put uživam u licima, glasovima i mirisima one prave Indije. U zoru, posle 12 sati truckanja i dremuckanja isprekidanog glasnim hrkanjem, iskašljavanjem i povicima ’čai, kofi, bred-omlet’, izlazimo na peron uredne i čiste stanice. Ubrzo stižemo u srce starog grada, u staru porodičnu haveli kuću u čijem se središtu nalazi dvorište u debeloj hladovini, danas pretvorenu u mali hotel sa karakterom. Dok čekamo ključeve od sobe, penjemo se u restorančić na krovu i, potpuno neočekivano, dok se još borimo da povratimo dah, pred nama puca vidik vizionarske lepote i otmenosti: jezero Pičola, sa veličanstvenom blještavo belom palatom, danas pretvorenom u ekskluzivni hotel, koja se izdiže usred vode. Oko jezera su mali hramovi u hladu svetog banijan drveća, palate i stare raskošne trgovačke kuće, sličneonoj u kojoj smo odseli, stepeništa na kome se peru ljudi i veš, a deca trčkaraju. I sve to u rumenoj svetlosti ranog jutra. Kakav početak...

Jutarnja šetnja strmim uličicama otkriva šarmantan grad, sa ukusom i merom priređen za turiste, očigledno one sa malo dubljim džepom, ali ne i nepristupačan. Smenjuju se šarmantni hotelčići sa skrivenim dvorištima i livrejisanom poslugom, prodavnice nakita, svile i mogulskih minijatura, i skromni domovi lokalnog stanovništva koje tu obitava već generacijama, neometano od strane brojnih turista. Ulice i kanali nisu natrpani plastičnim kesama i ostalim nerazgradivim đubretom, ljudi su prijatni, sirotinja je dostojanstvena, produhovljena, čista i fizički dovoljno udaljena. Ovako se Indija zamišlja i gleda u filmovima... Uličice zavijaju i ukrštaju se, da bi u strmom usponu izbile na veliki trg, pred sam ulaz u veličanstvenu gradsku palatu, jednu od najvećih u Radžastanu. Palata je ustvari kompleks malih dvorova, sa uskim prolazima koji vode u neočekivana hladovita dvorišta i mermerne dvorane ukrašene mozaikom i izrazito detaljnim minijaturama. Fontane, kanali kroz koje voda žubori po celom kompleksu, kao i egzotično rastinje, čine te skrivene oaze posebno šarmantnim. Palata odiše bogatstvom i ukusom kojim njeni vlasnici obiluju i danas kao i pre 300 godina.

Udaipur je od XVI veka bio sedište slavnih mevarskih prinčeva, koji su jedini u Radžastanu odoleli islamskoj invaziji i održali jednu od najdužih, najhrabrijih i najlepših dinastija na svetu. Današnji maharadža Udaipura je 76. po redu suveren ove male republike. Iako bez političkog uticaja, on i danas uživa u velikoj lojalnosti svojih podanika. Možda je jedan od glavnih razloga za to činjenica da veliki deo svog ličnog bogatstva i ogromnih prihoda od turizma on ulaže u zdravstvo i obrazovanje, kao i brojne ekološke projekte.

Glavna palata je na uzvišenju i gleda na jezero i na drugu, jednako fascinantnu, palatu koja se izdiže iz same vode. Taj plutajući dvor danas je pretvoren u ekskluzivni Lake Palace hotel sa sobama od kojih neke imaju i privatne bazene. Do njega vode hotelski čamci, ali samo za one sa uplaćenom rezervacijom od 1,000 USD za noć. Ostalima preostaje pogled na belu vodenu palatu, noću osvetljenu diskretnim reflektorima, sa brojnih kafea na krovovima obližnjih hotela i restorana. U istim kafeima se svako veče prikazuje i Džejms Bond film «Octopussy», koji je davne 1983.ovde doveo i Rodžera Mura, čisto za slučaj da nekom dosadi pogled na Lake Palace uživo.

Jezero je puno vode, posle pauze od nekoliko godina suša. Sreća je da su u prethodne dve godine monsunski oblaci bili izdašni – u nekim delovima Radžastana i previše pa su, gle ironije, izazvali dramatične poplave usred pustinje. Ovde je taj potop dočekan sa osmehom, jer je ponovo oživeo turizam.

Sa jezera se vidi i treća velika prinčevska palata – Monsoon Palace, koja je izgrađena krajem XIX veka na obližnjem brdu, kao letnjikovac za sezonu kiša. Ipak, vrlo brzo palata je napuštena zbog velike građevinske omaške: nedostatka vode. Danas je zatvorena za posetioce, ali vredi diskretno se provući u rano jutro za neprevaziđen pogled na Veneciju istoka.

U rano predvečerje spuštamo se do jezera strmom uličicom koja se završava visokim, raskošno izrezbarenim arkadama. Na stepenicama koje silaze u vodu žene peru veš celog grada, sa jednim sapunom i malom drvenom napravom za ribanje. Povremeno se krišom skinu i na brzinu operu strahujući da će ih neko muško primetiti, ali i ohrabrene prisustvom drugih žena i dece. Deca trčkaraju, ljuljaju se na žičanoj ogradi, i niz ulicu teraju stari točak od bicikla uz pomoć jednog štapa. Nešto više u istoj ulici odigrava se lokalno sirotinjsko venčanje: žene i muškarci se skupljaju ispred ulaza u skromnu kuću i igraju uz limenu muziku. Preko puta je mali kafe u zapadnom fazonu, gde strani turisti uz 'banana pancakes' i limun-sodu vade digitalne kamere i beleže trenutke indijskog života, tako udaljenog, a na samo par metara. Pojavljuje se i slon, dodatak svakoj indijskog svadbi, sa surlom oslikanom šarenim kredama.

Malo dalje, strme stepenice vode do hrama 'Džagdiš', posvećenog bogu Višnu, najvećeg u Radžastanu. Žene pletu i prodaju vence od cveća, sadu vernici sede i ćaskaju u hladu velike skulpture svog božanstva, život miruje. Samo povremeno se oseti komešanje, kada poneki neobavešteni turista zaboravi da izuje cipele pred ulazom u unutrašnjost hrama.

Malo ekskluzivnije prodavnice nakita, umetničkih predmeta i svile polako se proređuju i ustupaju mesto meni tako dragim haotičnim šarenim bazarima, sa starim porodičnim radionicama, pokretnim prodavnicama sveže ceđenog soka od šećerne trske, štandovima sa plastičnim narukvicama i kineskim igračkama. Polako ulazimo u očigledno tibetanski deo grada, neizbežan u gotovo svakom delu Indije. Karakteristična lica, odeća i predmeti na prodaju podsećaju na onu tolerantnu i duhovniju stranu Indije. Na kraju grada sasvim slučajno nailazimo na još jedan mali dvor, danas sedište gradske biblioteke, u sred velikog uređenog parka čiji deo je pretvoren u zološki vrt. Sudeći po interesovanju posetilaca, beli ljudi ovde su najcenjeniji primerci.

Vraćamo se u grad i iste večeri odlazimo iz njega pomalo zbunjeni neočekivanim utiscima. Iako ne ključa od indijskog života, boja, mirisa i haosa, zaista postoji nešto što ovaj grad čini magičnim, a ne znam tačno šta: da li je u pitanju ratnička istorija, zadivljujuća prinčevska zdanja, voda jezera Pičola koja se kao fatamorgana blista na pustinjskom suncu i iz koje se, po sred srede, izdiže raskošna jezerska palata. Možda je to nalickani i upadljivo čist centar grada, očigledno priređen za malo imućnije turiste koji se povremeno usude izaći iz svojih ekskluzivnih hotela i prošetati po bazarima, pazeći da ne ugaze u kravlju balegu svojim bež antilopskim mokasinama. Ili su to grupice umetnika i ljubavnika koji dolaze da uz pogled na magično jezero svojoj duši daju malo oduška. Šarm je tu negde, provejava kroz krivudave ulice i hladovita dvorišta hramova, iznad srebrnog jezera, u mirisu sveže opranog veša.