Kafane pišu istoriju

Kafane pisu istoriju Po beleskama putopisaca i hronicara, vec sredinom 16. veka Beograd je postao jedan od znamenitih gradova Evrope, sa vrlo razvijenom trgovinom. Recju, internacionalni grad u kojem je pored Srba i Turaka, bilo i dosta Grka, Dubrovcana, Jevreja, Jermena... Ovakav sastav stanovnistva je uticao i na to da su se upravo u prestonici ukrstali i preplitali razlicite navike, obicaji, kulture i religije. “Ne zna se ko je izmislio kafane. Mozda je i bolje sto je tako. Mozda bi u ime zahvalnosti pripadale njemu, a one su zapravo sazidane i pripadaju svim ljudima ovoga sveta. Zato i jesu deo zivota mnogih, najvise onih koji nikada nisu krili da im je kafana druga kuca”, kaze u uvodnom delu knjige “Mehane i kafane starog Beograda” autor dr Vidoje Golubovic. Istorija kaze da je u Beogradu, davne 1522. godine bila otvorena prva kafana na Starom kontinentu. Prema zapisima koji su navedeni u ovoj “svojevrsnoj hronici” kafanskog zivota u nas postoji podatak da su je otvorili Turci u zgradi na Dorcolu. U njoj je sluzena samo kafa. Ipak, najveci broj gostionica i kafana u Beogradu svoja vrata otvara krajem 19. i pocetkom 20. veka. Podaci govore da je grad na prelazu izmedju dva veka na svakih 50 stanovnika imao po jednu kafanu ili gostionicu. Hronicari zapazaju i da su mnoge kafane, izmedju ostalog, bile poznate i po dobroj pesmi i ocaravajucoj muzici. Pored rodoljubivih, nekada su se u njima mogle cuti izvorne narodne i starogradske pesme, sevdalinke, ljubavne, ali i saljive pesme. Mnoge od njih su danas, u poplavi sunda koji je zahvatio nasu muziku, nazalost, zaboravljene. Uostalom, kao i najcesce korisceni instrumenti kojih vise nema u savremenim orkestrima. Kao kultno mesto, kafana je kroz vekove i kulture, dalje beleze hronicari, imala brojne nazive – mehana, mejana, karavan- saraj, han, birtija, kavana, bircuz, restoran, gostionica, bistro, bife... Sa sadasnje vremenske distance nemoguce je govoriti o razlikama medju njima koje su evidentno postojale. U nekima se pila samo kafa, u drugima ste mogli samo da narucite pivo, dok se na nekim adresama sluzio samo corbast pasulj. Danas se najcesce osim reci kafana, koriste termini restoran i kafe. Ili sto je u poslednjih par meseci u Beogradu prilicno moderno i aktuelno - kantina, zbog otvaranja nekoliko mesta ovog tipa! Beograd vec 1821. godine dobija mehanski esnaf, a 1871. Prvo srpsko pivarsko akcionarsko drustvo. Prva pivara u prestonici otvorena je 1840. godine i zvala se Knezeva pivara. Tridesetak godina kasnije je pocela sa radom Vajfertova, a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Brojne kafane starog Beograda imaju neobicno poreklo i zanimljivu istoriju. Tako je, zgrada u kojoj se nalazila poznata beogradska kafana “Tri lista duvana” na uglu Ulice kneza Milosa i Bulevara kralja Aleksandra, podignuta osamdesetih godina 19. veka, bila poznata po tome sto je u njoj instalirana prva telefonska centrala u Beogradu. Dalje, u ulici Kralja Petra se u prvoj polovini 19. veka nalazila jedna od najstarijih i najpoznatijih kafana glavnog grada – “?“. Podignuta je na inicijativu kneza Milosa Obrenovica, a poseban znacaj ima zbog cinjenice da je u nju cesto svracao Vuk Stefanovic Karadzic. Izdvajala se od drugih i po tome sto je bila prvo citaliste “Srpskih novina”. Izgradjena u balkanskom stilu, ona zivi vec u trecem veku, podjednako privlaceci stanovnike, ali i posetioce Beograda. Zanimljiv je i podatak da je u poznatoj kafani “Prolece”, kasnije nazvanoj “Hamburg” zasijala prva sijalica, kao i da se sada bas na tom mestu, u Masarikovoj ulici, nalazi zgrada “Elektrodistribucije”. I Prvi sajam knjiga u nasem glavnom gradu je odrzan 1893. godine u “Kolarcu”, kafani koja se nalazila na danasnjem Trgu slobode. Ostalo je zapisano da su u kafanama dogovorene mnoge politicke odluke, narocito u periodu izmedju dva svetska rata. Znalo se tacno i gde se ko okupljao. Demokrate su sedele u “Barajevu” na uglu Beogradske i Krunske ulice. Bese to jedna od retkih kafana koje su imale drveni pod, a bila je na dobrom glasu, jer se hrana sluzila u tanjirima od nadaleko cuvenog ceskog porcelana. Clanovi Slovensko- ljudske stranke su odlazili u kafanu “Ljubljana”, dok su ministri Cvetkoviceve vlade stalno svracali u “Maderu”. Na pitanje koliko danasnje gradske kafane, koje sve cesce oslovljavamo s “restorani”, cuvaju duh starog Beograda, dr Vidoje Golubovic, autor knjige “Mehane i kafane starog Beograda”, odgovara: - Tesko je traziti paralele sa ondasnjim kafanama, a shodno tome i tragati za tim i takvim duhom. Beograd se pre svega izmenio, stanovnistvo je sasvim drugog socijalnog sastava, te je i uloga kafane sasvim drugacija. Nazalost, nema vise boema poput Djure Jaksica, Tina Ujevica, Janka Veselinovica, Stevana Sremca, cica Ilije Stanojevica i mnogih drugih. Kafane su bile mesto gde su se organizovale zabave, balovi, muzicke svecanosti, likovne izlozbe, berza, gde su se pisale zalbe na sudske odluke, osnivali sportski klubovi... Tacno se znalo zasto se u koju kafanu odlazilo – da li zbog slusanja pesme, supe ili corbe, rakije ili vina, ili da bi se videla neka znacajna licnost navodi nas sagovornik i zakljucuje: - Dakle, kafana je tada bila institucija i nema nijedne oblasti iz drustvenog i privrednog zivota koja se nije odvijala bas u njoj. S druge strane, danas se u kafanu ide iz sasvim drugih razloga. Tacno je da se i onda u njima sedelo, jelo, pilo, ali motivi su sasvim razliciti i valjalo bi dugo istrazivati kako bi se doslo do nekih uporednih podataka. Ovaj vrsni poznavalac istorije nase prestonice takodje napominje i da je pogresno misljenje da su beogradski splavovi “za provod” proizvod novog doba. Postoje brojni zapisi o nocnom zivotu grada na reci i brodovima izmedju dva svetska rata. Svakako nisu to bili splavovi kao ovi danas, ali je bilo veselo i na brodicima, gde se do jutarnjih casova cuo zamor i muzika. Dakle, Beograd nikada nije zaostajao za svetom, bar u jednoj stvari. Vekovima je poznat po svom raznovrsnom kafanskom zivotu i boemima poput Branislava Nusica, Vojislava Ilica, Laze Lazarevica, Mihaila Petrovica - Mike Alasa... Kao sto je centar pariske boemije – Monmartr, becke – Grincing, rimske – Trastevere, njujorske – Grinic Vilidz, tako i Beograd ima svoju Skadarliju. Tacno je nekada mnogo poseceniju, ali i danas ovaj kaldrmisani potez u centru grada predstavlja boemsko- turisticku atrakciju. Donji deo Skadarlije se naslanja na ulicu Strahinjica- bana, koja je krajem devedesetih godina proslog veka postala sinonim za nocni provod u Beogradu i kojoj se sada nalaze neki od najposecenijih restorana i kafica. Jedan od prvih kafea u ovoj ulici bila je “Ipanema”, otvoren marta 1992. godine. Iako je ziveo u Profesorskoj koloniji, vlasnik “Ipaneme”, gospodin Aleksandar Pestelek, kaze da je na Dorcol cesto dolazio sa roditeljima u posetu prijateljima i nastavlja: - Oduvek sam voleo ovaj kraj i znao bukvalno svaku ulicicu na Dorcolu. Devedesetih je Dorcol bio bas pravi gradski kvart. Kafe sam iz tog razloga otvorio upravo ovde. Ali, moze se reci i sasvim slucajno. Istorija je isla tako da je moja generacija pocetkom devedetih osetila da ce ovde biti svasta, te sam se i ja spremao na put u neku zemlju koja ce mi ponuditi bolju buducnost. Medjutim, bas u to vreme nalazim jedan podrum u ulici Strahinjica bana. Saopstavam roditeljima da zelim da otvorim kafe i da bi bilo lepo da novac koji su spremili za moj put ulozimo u adaptaciju starog snajderaja koji se tu nalazio – prica Aleksandar Pestelak i dalje otkriva: - “Ipanema” postaje mesto gde pored mog drustva pocinju da dolaze i drugi ljudi kojima je ovde bilo prijatno. Nepunu deceniju kasnije mali kafe se prosiruje i postaje restoran sa pedesetak mesta, kakve sam, buduci da sam dosta putovao, vidjao po Italiji i zapadnoj Evropi. Stupam u kontakt s cuvenim italijanskim umetnickim institutom za kulinarstvo “Rossano Boscolo” i od njih dobijam razne knjige, brosure, kasete u vezi s pripremom jela. Zelim da naglasim da seu “Ipanemi” sva jela pripremaju s prirodnim sastojcima, sve je sveze, bez ikakvih dodataka, pojacivaca i emulgatora. Nove generacije postovalaca kafana i restorana odredjuje naravno i drugaciji senzibilitet i ukus, a mesta u koja oni zalaze mogu se i te kako pohvaliti pracenjem trendova ne samo u gastronomiji, vec i uredjenju enterijera. Ipak, i pored zamajca vremena, tradicija je u Beogradu i dalje ziva! Nekoliko starih kafana poput “Madere”, “Manjeza”, “Mazestika”, “Kluba knjizevnika”, “Ruskog cara”... dobilo je novo ruho. U Tasmajdanskom parku, sa gotovo najlepsom bastom u gradu, “Madera” je i dalje jedan od kljucnih toponima beogradske ugostiteljske ponude. Kafanske zanimljivosti U knjizi “Mehane i kafane starog Beograda” dr Vidoje Golubovic navodi zanimljive podatke povezane sa svakom kafanom posebno. Evo nekih... AMERIKA – jedna od cuvenijih kafana, na Zelenom vencu. U njoj su se okupljali ljubitelji orijentalnih zadovoljstava. Sluzio se najbolji ratluk, a grickale leblebije. TRANDAFILOVIC – cuveni objekat na Cuburi, hronicari je navode kao najpoznatiju kafanu ovog dela grada do Prvog svetskog rata uz konstataciju da je o njenim specijalitetima pricao ceo Beograd. Iz nje se, kazu, nije izlazilo pre zore. MOSKVA – kafana koja je dospela cak i u srpsku i francusku knjizevnost. Otvorena je 1906. g kada je zavrsena i gradnja istoimenog hotela. Sagradilo ju je Carsko rusko osiguravajuce drustvo “Rosija- Fonsijer”. Bila je centar drustvenog i kulturnog zivota grada. Postoji i anegdota da su za stolovima “Moskve” formirane i oborene tri ili cetiri vlade. GOSPODARSKA MEHANA – cuvena beogradska kafana u neposrednoj blizini usca Topciderske reke u Savu. Pretpostavlja se da je sagradjena dvadesetih godina 19. veka i da ju je gradio tada poznati majstor– neimar Veselin. Do nje se stizalo cak i tramvajem! AKADEMIJA – kafana u pasazu zgrade Akademije nauka i umetnosti. U njoj su se citale domace i strane novine, a u vecernjim casovima, kako su zabelezili hronicari, svirao je orkestar. Kafana je imala i salu za bilijar. HAJDUK VELJKO – nalazila se u centru grada, na uglu danas Knez Mihailove i Sremske, tacnije u dvoristu ovih zgrada. Hronicari isticu da je ovaj prestizni objekat, pored kafane, raspolagao i restoran- salom, odnosno modernim bifeom. Bogata klijentela je narucivala francuska vina. BULEVAR – Jedna od atraktivnijih beogradskih kafana s kraja 19. veka. Nalazila se u Terazijskom kvartu. Beogradjani su bili ponosni na njenu veliku salu u kojoj su se odrzavali banketi. One su nekada bile mesta gde su se pisale pesme i nalazila inspiracija za njih, a vodile su se i ozbiljne politicke debate. Neretko, bile su koncertni podijum i operske kuce, redakcije najboljih novinara, advokatske kancelarije, po potrebi i narodne skupstine... Kafane su, ne bez razloga, nazivali i ”univerzitetima zivota”. Kao nekada, one i danas imaju vazno mesto na drustvenoj mapi Beograda. Promo - Tekst: Ana Tucovic Foto: Ana Kostic Izvor: magazin "Casaviva" One su nekada bile mesta gde su se pisale pesme i nalazila inspiracija za njih, a vodile su se i ozbiljne politicke debate. Neretko, bile su koncertni podijum i operske kuce, redakcije najboljih novinara, advokatske kancelarije, po potrebi i narodne skupstine... Kafane su, ne bez razloga, nazivali i ”univerzitetima zivota”. Kao nekada, one i danas imaju vazno mesto na drustvenoj mapi Beograda.

Po beleškama putopisaca i hroničara, već sredinom 16. veka Beograd je postao jedan od znamenitih gradova Evrope, sa vrlo razvijenom trgovinom. Rečju, internacionalni grad u kojem je pored Srba i Turaka, bilo i dosta Grka, Dubrovčana, Jevreja, Jermena... Ovakav sastav stanovništva je uticao i na to da su se upravo u prestonici ukrštali i preplitali različite navike, običaji, kulture i religije.

“Ne zna se ko je izmislio kafane. Možda je i bolje što je tako. Možda bi u ime zahvalnosti pripadale njemu, a one su zapravo sazidane i pripadaju svim ljudima ovoga sveta. Zato i jesu deo života mnogih, najviše onih koji nikada nisu krili da im je kafana druga kuća”, kaže u uvodnom delu knjige “Mehane i kafane starog Beograda” autor dr Vidoje Golubović.

Istorija kaže da je u Beogradu, davne 1522. godine bila otvorena prva kafana na Starom kontinentu. Prema zapisima koji su navedeni u ovoj “svojevrsnoj hronici” kafanskog života u nas postoji podatak da su je otvorili Turci u zgradi na Dorćolu. U njoj je služena samo kafa. Ipak, najveći broj gostionica i kafana u Beogradu svoja vrata otvara krajem 19. i početkom 20. veka. Podaci govore da je grad na prelazu između dva veka na svakih 50 stanovnika imao po jednu kafanu ili gostionicu.

Hroničari zapažaju i da su mnoge kafane, između ostalog, bile poznate i po dobroj pesmi i očaravajućoj muzici. Pored rodoljubivih, nekada su se u njima mogle čuti izvorne narodne i starogradske pesme, sevdalinke, ljubavne, ali i šaljive pesme. Mnoge od njih su danas, u poplavi šunda koji je zahvatio našu muziku, nažalost, zaboravljene. Uostalom, kao i najčešće korišćeni instrumenti kojih više nema u savremenim orkestrima. Kao kultno mesto, kafana je kroz vekove i kulture, dalje beleže hroničari, imala brojne nazive – mehana, mejana, karavan- saraj, han, birtija, kavana, bircuz, restoran, gostionica, bistro, bife... Sa sadašnje vremenske distance nemoguće je govoriti o razlikama među njima koje su evidentno postojale. U nekima se pila samo kafa, u drugima ste mogli samo da naručite pivo, dok se na nekim adresama služio samo čorbast pasulj.

Danas se najčešće osim reči kafana, koriste termini restoran i kafe. Ili što je u poslednjih par meseci u Beogradu prilično moderno i aktuelno - kantina, zbog otvaranja nekoliko mesta ovog tipa! Beograd već 1821. godine dobija mehanski esnaf, a 1871. Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo. Prva pivara u prestonici otvorena je 1840. godine i zvala se Kneževa pivara. Tridesetak godina kasnije je počela sa radom Vajfertova, a 1884. godine i Bajlonijeva pivara.

Brojne kafane starog Beograda imaju neobično poreklo i zanimljivu istoriju. Tako je, zgrada u kojoj se nalazila poznata beogradska kafana “Tri lista duvana” na uglu Ulice kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra, podignuta osamdesetih godina 19. veka, bila poznata po tome što je u njoj instalirana prva telefonska centrala u Beogradu. Dalje, u ulici Kralja Petra se u prvoj polovini 19. veka nalazila jedna od najstarijih i najpoznatijih kafana glavnog grada – “?“. Podignuta je na inicijativu kneza Miloša Obrenovića, a poseban značaj ima zbog činjenice da je u nju često svraćao Vuk Stefanović Karadžić. Izdvajala se od drugih i po tome što je bila prvo čitalište “Srpskih novina”. Izgrađena u balkanskom stilu, ona živi već u trećem veku, podjednako privlačeći stanovnike, ali i posetioce Beograda.

Zanimljiv je i podatak da je u poznatoj kafani “Proleće”, kasnije nazvanoj “Hamburg” zasijala prva sijalica, kao i da se sada baš na tom mestu, u Masarikovoj ulici, nalazi zgrada “Elektrodistribucije”. I Prvi sajam knjiga u našem glavnom gradu je održan 1893. godine u “Kolarcu”, kafani koja se nalazila na današnjem Trgu slobode.

Ostalo je zapisano da su u kafanama dogovorene mnoge političke odluke, naročito u periodu između dva svetska rata. Znalo se tačno i gde se ko okupljao. Demokrate su sedele u “Barajevu” na uglu Beogradske i Krunske ulice. Beše to jedna od retkih kafana koje su imale drveni pod, a bila je na dobrom glasu, jer se hrana služila u tanjirima od nadaleko čuvenog češkog porcelana. Članovi Slovensko- ljudske stranke su odlazili u kafanu “Ljubljana”, dok su ministri Cvetkovićeve vlade stalno svraćali u “Maderu”.

Na pitanje koliko današnje gradske kafane, koje sve češće oslovljavamo s “restorani”, čuvaju duh starog Beograda, dr Vidoje Golubović, autor knjige “Mehane i kafane starog Beograda”, odgovara: - Teško je tražiti paralele sa ondašnjim kafanama, a shodno tome i tragati za tim i takvim duhom. Beograd se pre svega izmenio, stanovništvo je sasvim drugog socijalnog sastava, te je i uloga kafane sasvim drugačija. Nažalost, nema više boema poput Đure Jakšića, Tina Ujevića, Janka Veselinovića, Stevana Sremca, čiča Ilije Stanojevića i mnogih drugih.

Kafane su bile mesto gde su se organizovale zabave, balovi, muzičke svečanosti, likovne izložbe, berza, gde su se pisale žalbe na sudske odluke, osnivali sportski klubovi... Tačno se znalo zašto se u koju kafanu odlazilo – da li zbog slušanja pesme, supe ili čorbe, rakije ili vina, ili da bi se videla neka značajna ličnost navodi naš sagovornik i zaključuje: - Dakle, kafana je tada bila institucija i nema nijedne oblasti iz društvenog i privrednog života koja se nije odvijala baš u njoj.

S druge strane, danas se u kafanu ide iz sasvim drugih razloga. Tačno je da se i onda u njima sedelo, jelo, pilo, ali motivi su sasvim različiti i valjalo bi dugo istraživati kako bi se došlo do nekih uporednih podataka. Ovaj vrsni poznavalac istorije naše prestonice takođe napominje i da je pogrešno mišljenje da su beogradski splavovi “za provod” proizvod novog doba. Postoje brojni zapisi o noćnom životu grada na reci i brodovima između dva svetska rata. Svakako nisu to bili splavovi kao ovi danas, ali je bilo veselo i na brodićima, gde se do jutarnjih časova čuo žamor i muzika. Dakle, Beograd nikada nije zaostajao za svetom, bar u jednoj stvari. Vekovima je poznat po svom raznovrsnom kafanskom životu i boemima poput Branislava Nušića, Vojislava Ilića, Laze Lazarevića, Mihaila Petrovića - Mike Alasa... Kao što je centar pariske boemije – Monmartr, bečke – Grincing, rimske – Trastevere, njujorške – Grinič Vilidž, tako i Beograd ima svoju Skadarliju.

Tačno je nekada mnogo posećeniju, ali i danas ovaj kaldrmisani potez u centru grada predstavlja boemsko- turističku atrakciju. Donji deo Skadarlije se naslanja na ulicu Strahinjića- bana, koja je krajem devedesetih godina prošlog veka postala sinonim za noćni provod u Beogradu i kojoj se sada nalaze neki od najposećenijih restorana i kafića. Jedan od prvih kafea u ovoj ulici bila je “Ipanema”, otvoren marta 1992. godine. Iako je živeo u Profesorskoj koloniji, vlasnik “Ipaneme”, gospodin Aleksandar Pestelek, kaže da je na Dorćol često dolazio sa roditeljima u posetu prijateljima i nastavlja: - Oduvek sam voleo ovaj kraj i znao bukvalno svaku uličicu na Dorćolu.

Devedesetih je Dorćol bio baš pravi gradski kvart. Kafe sam iz tog razloga otvorio upravo ovde. Ali, može se reći i sasvim slučajno. Istorija je išla tako da je moja generacija početkom devedetih osetila da će ovde biti svašta, te sam se i ja spremao na put u neku zemlju koja će mi ponuditi bolju budućnost. Međutim, baš u to vreme nalazim jedan podrum u ulici Strahinjića bana. Saopštavam roditeljima da želim da otvorim kafe i da bi bilo lepo da novac koji su spremili za moj put uložimo u adaptaciju starog šnajderaja koji se tu nalazio – priča Aleksandar Pestelak i dalje otkriva: - “Ipanema” postaje mesto gde pored mog društva počinju da dolaze i drugi ljudi kojima je ovde bilo prijatno.

Nepunu deceniju kasnije mali kafe se proširuje i postaje restoran sa pedesetak mesta, kakve sam, budući da sam dosta putovao, viđao po Italiji i zapadnoj Evropi. Stupam u kontakt s čuvenim italijanskim umetničkim institutom za kulinarstvo “Rossano Boscolo” i od njih dobijam razne knjige, brošure, kasete u vezi s pripremom jela. Želim da naglasim da seu “Ipanemi” sva jela pripremaju s prirodnim sastojcima, sve je sveže, bez ikakvih dodataka, pojačivača i emulgatora.

Nove generacije poštovalaca kafana i restorana određuje naravno i drugačiji senzibilitet i ukus, a mesta u koja oni zalaze mogu se i te kako pohvaliti praćenjem trendova ne samo u gastronomiji, već i uređenju enterijera. Ipak, i pored zamajca vremena, tradicija je u Beogradu i dalje živa!

Nekoliko starih kafana poput “Madere”, “Manježa”, “Mažestika”, “Kluba književnika”, “Ruskog cara”... dobilo je novo ruho. U Tašmajdanskom parku, sa gotovo najlepšom baštom u gradu, “Madera” je i dalje jedan od ključnih toponima beogradske ugostiteljske ponude.

Kafanske zanimljivosti

U knjizi “Mehane i kafane starog Beograda” dr Vidoje Golubović navodi zanimljive podatke povezane sa svakom kafanom posebno. Evo nekih...

AMERIKA – jedna od čuvenijih kafana, na Zelenom vencu. U njoj su se okupljali ljubitelji orijentalnih zadovoljstava. Služio se najbolji ratluk, a grickale leblebije.

TRANDAFILOVIĆ – čuveni objekat na Čuburi, hroničari je navode kao najpoznatiju kafanu ovog dela grada do Prvog svetskog rata uz konstataciju da je o njenim specijalitetima pričao ceo Beograd. Iz nje se, kažu, nije izlazilo pre zore.

MOSKVA – kafana koja je dospela čak i u srpsku i francusku književnost. Otvorena je 1906. g kada je završena i gradnja istoimenog hotela. Sagradilo ju je Carsko rusko osiguravajuće društvo “Rosija- Fonsijer”. Bila je centar društvenog i kulturnog života grada. Postoji i anegdota da su za stolovima “Moskve” formirane i oborene tri ili četiri vlade.

GOSPODARSKA MEHANA – čuvena beogradska kafana u neposrednoj blizini ušća Topčiderske reke u Savu. Pretpostavlja se da je sagrađena dvadesetih godina 19. veka i da ju je gradio tada poznati majstor– neimar Veselin. Do nje se stizalo čak i tramvajem!

AKADEMIJA – kafana u pasažu zgrade Akademije nauka i umetnosti. U njoj su se čitale domaće i strane novine, a u večernjim časovima, kako su zabeležili hroničari, svirao je orkestar. Kafana je imala i salu za bilijar.

HAJDUK VELJKO – nalazila se u centru grada, na uglu danas Knez Mihailove i Sremske, tačnije u dvorištu ovih zgrada. Hroničari ističu da je ovaj prestižni objekat, pored kafane, raspolagao i restoran- salom, odnosno modernim bifeom. Bogata klijentela je naručivala francuska vina.

BULEVAR – Jedna od atraktivnijih beogradskih kafana s kraja 19. veka. Nalazila se u Terazijskom kvartu. Beograđani su bili ponosni na njenu veliku salu u kojoj su se održavali banketi.