Umetnost transformacije

Jedan od živopisnijih a jeftinih načina da se oživi slika grada jeste urbani mural. Osim toga, murali su veoma efikasan način komunikacije na socijalnom, etničkom ili političkom nivou, pa nije čudo da jedni u muralu vide mogućnost promocije sopstvene kulture, drugima je to alat za prikaz socijalne emancipacije, a najveći broj umetnika ih koristi kako bi jasno prikazali kontekst i okruženje u kome je mural nastao. Jedinstveni u tom smislu jesu politički murali u Severnoj Irskoj koji se decenijama rade u kontinuitetu. Samo od 1970-tih dokumentovano je preko 2.000 murala koji promovišu republikanska, kao i unionistička politička ubeđenja u toj pokrajini. Osim što šalju jasne poruke, urbani murali, ukoliko su urađeni s ukusom i merom, predstavljaju, bez sumnje, izuzetno jeftin a efektan način da se preobraze fasade i ulepša grad.

Istorija mozaika započinje još pre 4.000 godina, ali u obliku umetničke forme koristi se od četvrtog veka pre nove ere. Ekspanzija Rimskog carstva širi ovu umetnost dalje, mada je nivo znanja i umešnosti u njegovim pokrajinama bio diskutabilan. Vizantinci i Mavari su, svako na svoj način, doprineli razvoju ovog karakterističnog dekorativnog stila, a za renesansu upotrebe mozaika u modernoj Evropi zaslužni su Antoni Gaudi i katalonski arhitekta Đozep M. Žužol. Njih dvojica su, početkom dvadesetog veka, osmislili fantastičan park „Guelj” u Barseloni, u kome su koristili više različitih tehnika, između ostalog, i revolucionarni metod poznat kao trencadis. Danas se mozaik koristi za ukrašavanje zidova, poda ili stepenica javnih mesta, ređe za čitavu fasadu, pa se često smatra više zanatskom veštinom nego umetnošću. Ipak, zahvaljujući pre svega tome što je dobro prihvaćen u javnosti, mozaik se u 21. veku slavi kao veoma dostupna, neelitistička, urbana umetnička forma koja je vrlo pogodna za eksperimentisanje i nove ideje.

Grafiti su odavno ubrojeni među urbane umetničke forme. Međutim, s razvojem tehnologije došlo je do mogućnosti korišćenja grafita u monumentalnim razmerama! U Njujorku, na Menhetnu, grupa umetnika grafita koristi digitalni projektor i za tu priliku kreiran softver koji im omogućava da grafite napravljene na pleksiglasu projektuju u velikim razmerama na bilo koju građevinu – bez obzira da li je u pitanju običan zid, fasada bolnice ili čak spomenik! Ovaj projekat, nazvan Graffiti Analysis, tokom prošle godine obišao je SAD u okviru festivala Resfest i izazvao veliku pažnju. Otprilike u isto vreme pojavio se značajan broj umetnika koji, koristeći savremene tehnologije, oslikavaju zidove i fasade različitim tehnikama, smatrajući da ružne reklame i korporativni urbanizam uzimaju sve više i više javnog prostora. Upotreba tehnologije je još jedan od načina da se taj prostor ne samo ponovo iskoristi već i ulepša.

.

.