Nemačko iskustvo: "Pio bih kako god okreneš"

„Stvarno bi mi sada leglo jedno pivo“, kaže Jirgen obučen u drečavo narandžasto odelo i s crnim čizmama na nogama kada ga pitamo kakav mu je bio dan. Dan koji je proveo skupljajući smeće po ulicama oko glavne železničke stanice u Esenu. Gurajući pred sobom kolica s dva štapa za skupljanje smeća, metlom i dve kante pune gotovo do vrha, Jirgen je vidno ponosan na ono što je učinio tokom radnog dana. „Nije loše, a?“, kaže pokazujući mi smeće koje je skupio. Stojimo na širokom, prilično urednom glavnom trgu u Esenu, Trgu Vilija Branta.

Ponos i zadovoljstvo, međutim, nisu jedino što Jirgen oseća. Iz vedra neba, dok pričamo o razlozima koji su ga naveli da učestvuje u ovom projektu, njegove usne počinju da podrhtavaju. „Samo hoću da činim nešto dobro. To je sve. Ne biste verovali, ali ovo je vrlo teško za mene.“

Šansa za povratak u društvo

Jirgen je jedan od petoro ljudi u Esenu koji učestvuju u projektu čiji je cilj da teški alkoholičari dobiju šansu da se ponovo integrišu u društvo čisteći ulice oko glavne stanice. Projekt se dvosmisleno zove PICK-UP i njegovi učesnici dobijaju malu novčanu naknadu po satu – i pivo. „Ja ovo ne radim samo zbog piva“, priča Jirgen: „Pivo mogu sam da nabavim. Mogu da napijem kad god želim. Ovo je nešto što mi omogućuje da pomažem ljudima oko sebe i daje mi šansu da se ponovno vratim u grad.“

Jirgenov radni dan traje četiri sata. Svoje radno odelo oblači u 10:30 u Centru za zavisnike i kreće u svoju prvu turu do ručka. Nakon ručka ide u drugu turu posle koje sledi razgovor u Centru gde dobijaju svoje pivo – do tri flaše po smeni.

„Pivo se deli prema individualnim potrebama učesnika“, stoji u letku esenskog udruženja koje pomaže zavisnicima u ovom projektu. „Ne dobija svaki učesnik pivo. Samo oni koji ne bi bili u stanju da rade bez njega.“ Dalje se navodi: „Fokus PICK-UP-a nije čišćenje ulica. U ovom projektu se niko ne izrabljuje. Ideja je da učesnici, na dobrovoljnoj bazi, doprinose društvu onako kako inače ne bi.“

Po uzoru na Amsterdam

Ovaj esenski projekat, jedini takve vrste u Nemačkoj, temelji se na holandskom modelu. U amsterdamskom Ost distriktu slična inicijativa postoji od prošle godine i organizatori tvrde da je uspešna – smanjila se količina alkohola koju učesnici konzumiraju na dnevnoj bazi.

Simone, koja se vrti oko stanice dok Jirgen i dvojica „kolega“ čiste, ne veruje da ovaj projekat može ikome pomoći da ostavi alkohol. Ona za sebe kaže da je u Esenu već 18 godina i da za to vreme „alkoholičarska i narkomanska zajednica“ konstantno raste. „Ljudi koji se ovde povlače su zavisnici, ali nije u pitanju samo alkohol. Mnogi od nas su džankiji. Heroin, kokain, kristal met – šta god – naći ćete ovde ljude koji sve to uzimaju“, priča Simone dodajući da je alkohol među narkomanima neka vrsta zajedničkog imenitelja.

Ona, međutim, ne odobrava novi projekat: „Ja nemam posao jer ne želim da ga imam, a sumnjam da bi me neko i zaposlio u stanju u kakvom jesam. Pa da sada učestvujem u nekom humanitarnom projektu u kojem će me plaćati jedan evro po satu da pravim budalu od sebe? Mogu više dobiti ako deset minuta prosim. I iskreno, jedno pivo košta ovde 25 centi. Da čistim ulice za tri piva? Nema šanse.“

Simone sumnja da je motivacija za ovaj projekat bila više političke nego altruističke naravi. „Nije tajna da političari ne žele da smo ovde. Vlasti nas teraju iako ne radimo nikome ništa loše. U Nemačkoj nije protivzakonito piti u javnosti. Nismo još SAD gde te mogu uhapsiti jer pušiš cigaretu na ulici“, kaže ona podrugljivo se smeškajući.

Stanica kao javni toalet

Ali ni svi političari ne gledaju s odobravanjem na ovaj kontroverzni projekat koji je glasno odjeknuo u medijima kada je počeo prošle sedmice. „Mogu da zamislim da bi on funkcionisao i kada alkohol ne bi bio glavna stimulacija“, kaže Karlhajnc Endrušat iz redova lokalnih socijaldemokrata: „Imidž skitnica s flašom nije stereotip koji moramo podržavati u našem gradu.“

Među prolaznicima oko esenske železničke stanice stalni prizori javnog konzumiranja alkohola nisu omiljeni. Na pitanje da li im smetaju, većina odgovara potvrdno, a gotovo svi se žale zbog činjenice da se stanica koristi kao javni toalet. „Oko stanice smrdi uvek kada te odozdo zapahne talas vazduha“, kaže jedna starija žena pokazujući na stepenište oko pedeset metara od mesta na kojem se sastaje grupa zavisnika.

„Da, momci idu dole“, kaže Simone bez ustručavanja: „Ali i psi mokre po ulici i ne vidim da to ikome smeta. To je problem s projektima kao što je PICK-UP. Oni misle da mi očajnički želimo da se ponovo uključimo u društvo, da smo potpuni izgubljeni. Istina je da smo odsečeni od društva i dobro je što je tako.“

Kasnije toga dana na Trgu Vilija Branta videli smo Jirgena sa Simonom i još petnaestak ljudi oko stanice, ovoga puta u farmerkama i kožnoj jakni. Njegov radni dan je završio. S pivom u ruci i tobože nevoljno odgovarajući na još pitanja. „Vi mislite da je sve ovo lako, je l' da? Da samo po celi dan pijemo i traćimo vreme. E, znate šta, prokleto grešite i ja sam sretan da radim ono što radim.“ Ni najmanje ga, kaže, ne uzrujava činjenica da su Simone i ostatak ekipe protiv projekta PICK-UP: „Šta me briga šta oni misle? Ja znam da činim dobru stvar time što skupljam smeće po ulicama. Pio bih kako god okreneš. Sada barem imam nešto na šta na kraju dana mogu da budem ponosan.“

*Prava imena Jirgena i Simone su poznata redakciji.