Umetnost tetoviranja - da ili ne, kako i gde?

Neki se tetoviraju kako bi zabeležili određeni, njima značajan događaj, dok drugi to rade samo zato što vole da se pogledaju u ogledalo i vide svoje iscrtano telo.

U svetu umetnost ukrašavanja tela odavno nije tabu, dok se Srbija tek u poslednjih par godina u značajnijoj meri otvorila prema tim vrstama umetnosti.

Međutim, ovde se postavljaju drugačija pitanja: zašto u Srbiji ne postoji zakon o tetoviranju i otvaranju tattoo salona, kako prepoznati dobrog tattoo majstora, koliko košta dobra tetovaža, kako se postaje tattoo umetnik?

Na ova pitanja odgovore su dali organizatori nedavno održane Internacionalne tattoo konvencije u Beogradu Milan Roksandić i Aleksandra Jevtić i Nenad Naske iz studija Tattoo Factory.

Foto: Tanjug / Miloš Jelesijeviæ

Tanjugovi sagovornici saglasni su da je održavanje te konvencije "pun pogodak" pošto su građani bili u prilici da na jednom mestu vide tattoo majstore iz celog sveta, ali i da uvide kako takve konvencije izgledaju svuda u svetu. S obzirom na to da je odziv umetnika i publike bio dobar, nadaju se da će je sledeće godine napraviti ponovo.

"Ova konvecija šalje vrlo jednostavnu poruku - zemlja Srbija je spremna da ima ovakav događaj. Prikazali smo i talenat i stručnost, upoznali smo publiku sa normama u higijeni, šopovima i približili smo ovu umetnosti svima u našoj zemlji", kaže Roksandić.

On dodaje da je time Beograd upisan na mapu svetskih metropola koje imaju ovakvu konvenciju.

Foto: Tanjug / Miloš Jelesijeviæ

Međutim, da bi neko postao tattoo umetnik ne može razmišljati o školi, pošto ona ne postoji, već je potrebno da neki majstor zainteresovanog prihvati u svom studiju, gde bi bio šegrt i na taj način sticao iskustvo i potrebnu brzinu, s obzirom na to da je za izradu tetovaže potrebno vreme.

Nenad Naske smatra da je današnjim mladim generacijama mnogo lakše, pošto u Srbiji već postoje izvrsni tattoo umetnici koji će ih podučiti kako o samom radu, tako i o bitnim stavkama kao što su sterilizacija instrumenata i zaštita od krvno prenosivih bolesti.

"Crtanje se lako nauči, ali sterilizacija i priprema alata, kao i same kože za tetoviranje su veoma važne stavke", objasnio je Nenad i dodao da ne zaostajemo za svetom i da su naši tattoo majstori u samom svetskom vrhu.

Foto: Tanjug / Miloš Jelesijeviæ

Međutim, on kaže da u našoj zemlji ima dosta mladića i devojaka koji misle da je baviti se time jednostavno.

"Neki od njih kupe mašinicu za tetoviranje bez predznanja i znanja uopšte, pa na osnovu saznanja sa interneta počnu time da se bave", primećuje on i dodaje da se zbog toga dolazi do različitih zdravstvenih problema kod ljudi koje su tetovirali.

Sa Nenadom je saglasan i Roksandić koji je podsetio da tetovaža traje ceo život. "Mi propagiramo higijenu, profesionalni odnos i obučavamo ljude kako zaštiti mušterije od bolesti i o svemu tome je bilo reči na konvenciji u Mikser Hausu", podsetio je on.

Oni su ukazali i na to da treba da dobiju šifru delatnosti, da svaki majstor dobije licencu, da bude upoznat sa zakonodavnim normama, a da to država treba da reguliše, a ne pojedinac.

Foto: Tanjug / Miloš Jelesijeviæ

Roksandić je ukazao da je to veliki problem i da tattoo majstori uglavnom rade pod okriljem salona lepote.

Međutim, nezaobilazna stavka je i nedostatak novca. Oni koji žele da se istetoviraju ne obraćaju mnogo pažnje na radove samog majstora, na uslove u kojima radi, preporuke, već je cena prva stavka koja ih interesuje.

"Bilo bi bolje da je platežna moć naših građana veća, s obzirom na to da postoji veliki broj ljudi koji bi želeli da imaju tetovažu, ali prosto ne mogu da ih priušte. To je skup sport", primećuje Jevtić.

Svima koji žele da se istetoviraju, Nenad poručuje da je najbolja lična preporuka, ali i portfolio umetnika koji bi dokazao šta i kako određeni mastor radi.

"Nadam se da će ova tattoo konvencija razviti svest kod ljudi o tome da nije 'tek tako' uraditi veliku tetovažu za 50 ili 100 evra, jer kako kažu i majstori iz inostranstva - dobra tetovaža nije jeftina, a jeftina tetovaža nije dobra", objašnjava Nenad.

Foto: Tanjug / Miloš Jelesijeviæ

Nakon popularizacije emisija o ovoj vrsti umetnosti, naročino u SAD, cela priča oko ove umetnosti je zaživela.

"Tetovaže više nisu odraz samo loših momaka, kriminalnih grupa, zatvorenika. Danas je normalno imati tetovažu, a postoje i delovi sveta u kojima se smatra da nisi normalan ako je nemaš", prenosi on svoje iskustvo.

Nenad ukazuje da postoje mladi koji kopiraju simbole koji imaju veze sa određenim kriminalnim grupama i da u takvim situacijama može doći do problema, ali i da su sami odgovorni za to.

"Ekspanzija umetnosti tetoviranja u svetu je krenula 1995/96. godine kada je donet zakon o otvaranju tattoo šopova nakon čega su krenuli da niču kao pečurke. Kod nas u zemlji se isto dešava u zadnjih desetak godina, a pogotovo u zadnje tri, četiri", kaže Roksandić i primećuje da se celo društvo okreće ka toj vrsti ukrašavanja tela.

"Ljudi vole da se tetoviraju. Vole da nose svoje uspomene", zaključio je on.

Tetovaže i bodi art - tabu u Srbiji

Da bodi art još uvek jeste tabu i u svetu i u Srbiji pokazuju istraživanja koja se sprovode u poslednjih par godina. Ona pokazuju da ljudi odećom pokrivaju svoje tetovaže i da je manja šansa da neko dobije posao ukoliko ima pirsing na licu.

Takođe, naučnici smatraju da ukoliko poslodavci žele da privuku i zadrže talentovane ljude moraju da prevaziđu stereotipne stavove o bodi artu.

Oni napominju da treba da se postavi pitanje da li su tetovaža ili minđuša u nosu važne za obavljanje posla i za ugled kompanije.

Postoje kompanije i firme koje su prevazišle ustaljeno mišljenje da su tetovaže odlika ljudi niže klase ili pripadnike bandi, ali i dalje je bolje sakriti ukras ukoliko je to moguće, posebno ako se u poslu direktno komunicira sa klijentima.

-- Carstvo tetovaža za starije od 18 (FOTO) --

Ukoliko se građani Srbije okrenu oko sebe i pogledaju kako izgledaju zaposleni sa kojima se svakodnevno susreću u prodavnici, banci, firmi, institucijama... retko će videti da neko ima pirsing ili tetovažu na vidnom mestu.

Ta činjenica govori da i poslodavci u našoj zemlji razmišljaju o tome i da zahtevaju od zaposlenih da uklone ili sakriju ukras na svom telu. Mladi koji žele to da urade često će čuti od svojih roditelja ili starijih prijatelja savet "bolje nemoj, zamisli kako će drugi da te gledaju".

Takođe istaživači napominju da kvalitet i znanje treba da budu preči od bilo kakvog ukarasa na telu, ali i da će trebati još neko vreme da prođe da se te predrasude razbiju.