Bolest „siromašnih Afrikanaca“ u Evropi

Nakon što je u ponedeljak odjeknula vest da su četiri osobe u Španiji, uključujući i jednu medicinsku sestru (koja je unela virus u zemlju), zaražene ebolom, u Evropi raste strah od moguće epidemije. Medicinska sestra je navodno lečila španskog sveštenika Migela Paharesa (75), koji je bio zaražen virusom ebole u Liberiji (preminuo 12. avgusta), kao i Manuela Garsija Vijeha (69), vraćenog iz Sijera Leonea u Španiju (preminuo 25. septembra). U međuvremenu su sve četiri zaražene osobe hospitalizovane, uključujući i supruga obolele bolničarke. Pacijentkinja je, kako navode nadležni u Madridu, podvrgnuta terapiji u kojoj se koriste antitela prethodno zaraženih pacijenata.

„Alarm za ebolu u Evropi? Kada je do epidemije došlo u zapadnoj Africi, na širenje fatalnog virusa gledalo se kao na pošast siromašnih i zaboravljenih na Crnom kontinentu“, primećuje Hanoveriše algemajne cajtung. „Ebola je na potpuno sablasan način dokumentovala dvoklasni medicinski sistem u svetu. Gotovo su nikakve šanse za preživljavanje među Afrikancima i izuzetno visoki medicinski standardi u industrijalizovanom svetu. Ipak, nema razloga za paniku. Masovno širenje je na Zapadu teško zamislivo. Ali je zato situacija u državama zapadne Afrike katastrofalna. Zato bi španski slučaj trebalo da nas podstakne na razmišljanje. Imuni sistem Zapada, morao bi da obuhvati i Afriku.“

O tome da je ebola stigla u Evropu i da se starim kontinentom širi panika, piše i berlinski Velt. „Može li se i u Evropi dogoditi ono što se desilo u Dalasu? Jedan putnik je bez simptoma uneo ebolu? Može li se virus pacijenta, uprkos visokim merama bezbednosti, preneti na lekare i medicinsko osoblje? Da li to predstavlja opasnost za sve nas?“, pita se autor komentara i nudi krajnje jednostavan odgovor: „Gde god može doći do nekih propusta i greške, odgovor je potvrdan. Moguće je da će ebola stići i do Nemačke. Naše društvo je prilično mobilno, a virusi ne mogu biti blokirani na graničnim prelazima. Rizik je mali, ali ipak postoji. Naravno da su zdravstveni sistemi na Zapadu znatno bolji nego u Africi. Epidemija razmera do koje je tamo došlo, teško da bi u Evropi bila moguća.“

„Žalosno je što je ebola morala i zvanično da postane realna pretnja za industrijalizovane zemlje, kako bi se međunarodna humanitarna mašinerija uopšte pokrenula. Za to je doduše donekle kasno, ali dobro je da su se stvari pomerile. Jer moguće je da se hiljadama ljudi moglo pomoći i da bi i danas bili među živima – da je reakcija došla na vreme“, piše Mitelbajeriše cajtung iz Regensburga i dodaje: „Borba protiv podmukle bolesti biće još teža i zamornija – ali ako ljudi u zapadnoj Africi više ne budu bili prepušteni sami sebi, borba će uspeti.“

„Izgleda da svest o ovoj bolesti još uvek nije dovoljno razvijena. Uostalom, kako bi se drugačije mogla objasniti činjenica da je inficirana medicinska sestra iz Španije imala kontakt sa toliko ljudi? To je alarmantno, jer nagoveštava problem nekontrolisanog dolaska potencijalnih nosilaca virusa u Evropu“, upozorava Minhnener merkur. „Nemoguće je Afriku odseći od ostatka sveta. Čak i u slučaju najoštriji mera kontrole, ne može biti sprečeno svako unošenje virusa. Možemo se jedino nadati da ebola neće stići do ilegalnih ruta afričkih izbeglica. Virus se može pobediti samo tamo odakle potiče, što je gotovo nemoguća misija, s obzirom na katastrofalne higijenske uslove i nedostatak terapije. Ebola je već dostigla dimenzije međunarodne krize, što zahteva i adekvatnu reakciju – neku vrstu objave rata virusu od strane industrijalizovanih zemalja.“

„I u Africi postoje države u kojima je bolest pod kontrolom. Na primer u Nigeriji. Za zdravstveni sistem u toj zemlji bi se moglo reći da je stabilan“, primećuje Merkiše algemajne iz Potsdama. „S druge strane u državama zapadne Afrike medicinska snabdevenost, uključujući i edukativne i preventivne mere – ravna je nuli. Upravo je to razlog zbog kojeg bi povodom unošenja virusa ebole u Španiju trebalo dobro razmisliti. Najvažnije da se bolest podvede pod kontrolu tamo gde je i izbila. Drugim rečima, razvijene zemlje bi trebalo da porazmisle o osnivanju medicinske trupe za hitne intervencije, koja bi delovala na terenu pod okriljem Svetske zdravstvene organizacije. U Americi tako nešto već postoji. S one stane Atlantika su već odavno shvatili da je borba protiv bolesti nerazdvojivi deo bezbednosne politike“, zaključuje list.