"Duševno stanje Srba sve lošije"

U pokušaju da se odgovori na pitanje kakvo je duševno zdravlje stanovnika Srbije, prvi impuls može da bude da posegnemo za podacima o učestalosti mentalnih poremećaja, što nije bitno jer su statističke analize relativno stare i verovatno nedovoljno obuhvatne.

Uoči Svetskog dana zaštite mentalnog zdravlja 10. oktobra Dimitrijević, koji radi na katedri za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kaže za Tanjug da, kada se govori o mentalnom zdravlju, ne bi trebalo da budemo usmereni na mentalne poremećaje, njihovu učestalost i procenat u opštoj populaciji.

Prema njegovim rečima, najviše brine činjenica da se toj temi posvećuje veoma malo pažnje u planiranju budućnosti Srbije, jer duševno zdravlje nije obaveza samo Ministarstva zdravlja ili bilo koje pojedinačne institucije, već zajednica u celini mora da nađe snage za preobražaj.

"U svim disciplinama koje se bave mentalnim zdravljem postoji konsenzus da ono ne može biti definisano kao puko odsustvo mentalnog poremećaja", kazao je Dimitrijević, dodajući da osoba koja nije duševno zdrava ne mora da bude mentalno poremećena.

Duševno zdravlje i psihijatrijska dijagnoza

Kako objašnjava, osoba može biti u stanju krize koja je vremenski ograničena i prolazna, a s druge strane, to što neko nema psihijatrijsku dijagnozu pojedinog mentalnog poremećaja ne znači da je duševno zdrav.

"Ove razlike nisu tek filozofska diskusija jer, ko god je u istoriji verovao da mentalne poremećaje i zdravlje razdvaja neprekinuta "crvena linija", bio je sklon tome da osobe s dijagnozom duševnog poremećaja izoluje iz zajednice i zatvori u totalitarne institucije koje se najčešće ni ne osvrću na dostojanstvo i prava svojih pacijenata", kaže Dimitrijević.

Taj proces je, takođe, olakšavao onima izvan "ludnica" da se osećaju bezbedno, neretko i ponosno na to što nisu "ludaci" i da svoje mentalno zdravlje ne dovode u pitanje.

Prema Dimitrijevićevim rečima, dodatak koji nečije funkcionisanje mora da ima da bismo o toj osobi mislili kao o mentalno zdravoj je celoživotna težnja ka unapređenju trenutnog stanja i ostvarenju svih potencijala koje bi pojedinac mogao da ima.

"Duševno zdrava osoba oseća da su delovi njene ličnosti - različite težnje, osećanja, ambicije, potrebe, frustracije..., uklopljeni u nesavršenu ali funkcionalnu celinu koja je istovremeno uklopljena u svoju zajednicu i stalno pokušava da je konstruktivno promeni", objasnio je Dimitrijević.

Slika u Srbiji - veoma sumorna

Dimitrijević je istakao da, ako pokušamo da iz te perspektive razmišljamo o mentalnom zdravlju stanovnika Srbije, slika je vrlo sumorna jer veliki broj ljudi koji nemaju nikakvu psihijatrijsku dijagnozu (neki među njima samo zato što izbegavaju da potraže pomoć) živi s velikom egzistencijalnom mukom i niti napreduje, niti pomišlja na to.

To se, kako je kazao Dimitrijević, ne odnosi na nezaposlenost, siromaštvo i prekvalifikaciju, jer muka potiče iz uverenja da nema nade, da je smisao nestao ako nije oduvek i bio izmišljen i/ili nametnut, da se ništa ne može promeniti i da je svaka inicijativa besmislena...

On ukazuje na to da i mnogima koji imaju novac u izobilju, to ništa ne vredi, jer novac ne može, sam po sebi, da obezbedi kreativan pristup životu i nikome od nas ne može biti dobro dok svima ne bude bilo bolje.

"Situacija je, kao i uvek, najproblematičnija među mladima. Videvši nas u stanju besperspektivnosti i poraženosti, oni se okreću bilo čemu što smanjuje napetost ili ublažava bol - koriste droge i alkohol, najčešće zato što je okolina "zaboravila" da razgovara sa njima", istakao je Dimitrijević.

"Zato mladi provode živote na društvenim mrežama jer im okolina, na primer, nije obezbedila besplatne muzičke škole, nasilni su u učionicama zato što nigde ne vide nikoga ko teži idealima i bori se za opšti interes, nemaju snove ili sanjaju samo o bogatstvu, jer vide da je i neposredno okruženje odustalo od njih", kaže Dimitrijević.