Depresija košta milijarde

Foto: mark sebastian / Flickr.com

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, tokom prethodne decenije ovo oboljenje je bilo među vodećim poremećajima zdravlja, na četvrtom mestu, iza ishemijske bolesti srca, cerebrovaskularnih oboljenja i raka pluća. Razlog, kažu stručnjaci - dugogodišnja izloženost kontinuiranom stresu u našoj zemlji.

Za pomoć se najviše obraćaju žene, a prema rečima direktora Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ Milutina Nenadovića, naši ljudi najčešće boluju od takozvane unipolarne depresije, od koje je bolovao i nedavno preminuli glumac Robin Vilijams. To znači da se rađaju sa genetskom predispozicijom za ovu bolest, i bez obzira na to šta u životu dobiju ili postignu, ne mogu biti srećni.

Osim što je pogubna po jedinku, depresija je velika „štetočina“ i po društvo. Neraspoloženje koje traje nedeljama i mesecima, neredovan odlazak na posao i nevoljno obavljanje osnovnih dnevnih aktivnosti, nesanica, usamljenost, bezvoljnost... Do 2020. depresija će u svetu, ali i kod nas, biti druga po učestalosti bolesti koje izazivaju onesposobljenost za rad. Loše psihičko zdravlje zaposlenih već košta poslodavce u EU 130 milijardi evra godišnje. U Srbiji niko nije napravio sličnu računicu.

- Depresivni ljudi su, po definiciji, pasivni, bezvoljni, teško se pokreću, nemaju vitalnost i optimizam. Oni neće pokretati nikakve akcije, niti će učestvovati u njima. Ovo se smatra bolešću 21. veka, a pospešuje je ekonomska i politička situacija, i dugogodišnji nedostatak perspektive. Veliki broj ljudi je očajan, bezvoljan, nema elan da se bori, a sa ljudima takvog raspoloženja teško je sprovesti bilo kakve reforme - konstatuje prof. dr Jelena Vlajković.

Iako se može očekivati da su adolescenti najviše skloni depresiji, oni samo prolaze kroz depresivnu fazu. Mladost je, ipak, vezana za život i nadu. Mladi uvek nešto planiraju, pa makar i da odu iz zemlje. Daleko depresivniji su ljudi u zrelim godinama, u radno najplodnijem životnom dobu - između 25 i 50. Oni su pod bremenom brige kako da obezbede egzistenciju deci, a često moraju da brinu i o ostarelim roditeljima. Ipak, prema Jeleni Vlajković, najdepresivniji su stari ljudi, koji često jedva krpe kraj s krajem, teško namaknu za lekove, osećaju se kao teret svima - i porodici i državi.

- Po društvo je ipak najpogubnije kada su depresivni ljudi u radno najproduktivnijem dobu, koji bi trebalo da budu pokretačka snaga društva. A oni ne mogu ni sebe da pokrenu, a kamoli društvo. Osim toga, ovaj poremećaj često uvodi čoveka u najrazličitija psihosomatska oboljenja i fizički onesposobljava. On izostaje s posla, smanjuju mu se prihodi, što rađa još veće probleme i veću depresiju - kaže Vlajković, dodajući da ovo oboljenje, suprotno predubeđenjima, „napada“ i intelektualce i radnike. - Kako da ne budu depresivni radnici na jugu Srbije kojima poslodavac umesto plata nudi grobna mesta! Da nije tužno, bilo bi smešno.

Foto: Lloyd Morgan / Flickr.com

Psihoterapeut Zoran Milivojević tvrdi da smo bili srećniji pre 100 godina, iako danas objektivno živimo mnogo komfornije. Ali, i očekivanja su daleko veća. A nezadovoljena očekivanja vode u - razočaranje, apatiju, ravnodušnost i depresiju. Pritom, on naglašava razliku između depresivnosti, koja se povremeno javlja kod većine ljudi i depresije kao zdravstvenog poremećaja.

Civilizacijski problem je što savremeni čovek u bogatijem društvu stalno nečim uslovljava svoje postojanje i osećanje lične vrednosti. „Samo ako uspem da ostvarim to i to, ja vredim“, ukazuje naš sagovornik. Ako ne uspe, upada u krizu smisla. U siromašnom društvu, kada su u zoni preživljavanja, ljudi se bore da opstanu i nemaju vremena za pitanje lične vrednosti i smisla.

Milivojević navodi primer nedavnog samoubistva čoveka u Beogradu koji se oprostio od porodice jer više nije mogao da je izdržava. Njegov rezon je bio: „Smem da postojim samo ako sam muškarac i roditelj koji izdržava porodicu. Ako to nisam, nemam pravo na život.“

- Stav psihoterapeuta je da čovek treba sebe da prihvati bezuslovno i da je smisao života sam život, a ne nešto treće. U suprotnom, svedoci smo pada životne energije, ljudi su sve manje poduzetni, što je i za njihovu porodicu, i za njih, i za društvo pogubno. Pasiviziraju se, ne zanima ih ni politika, ni privreda, ni spoljni život, zatvaraju se u svoje mikrosvetove, troše tablete - upozorava Milivojević.

U razvijenim zemljama ljudi reaguju na prve znake bolesti i antidepresivi su najpropisivaniji lekovi. Kod nas su na petom mestu, ali zato mnogi sami sebi propisuju terapiju, bez odlaska kod lekara, „da ih neko ne bi smatrao ludima“. Najčešće piju lekove za smirenje (umesto antidepresiva), alkohol, pa i koriste drogu. U Srbiji ima oko 900 psihijatara, ali oni nisu dobro raspoređeni i najviše ih je u Beogradu.

Osim što ova bolest društvu „pumpa“ troškove jer su jedinke neproduktivne, a država finansira njihovo lečenje i terapije, depresija, prema statistikama, ujedno desetkuje populaciju jer vodi u smrt ako se ne zaustavi na vreme. Ona stoji iza čak polovine samoubistava. Srbija je, inače, visoko kotirana na evropskoj lestvici suicida. Na 100.000 stanovnika stopa samoubistava je 20, a kod adolescenata 6,9, što se smatra zabrinjavajućim.

Ljubav socijalističke države

Na osećaj depresije kod nas utiče i činjenica da se mnogi nisu snašli u doba tranzicije, posebno oni koji su rođeni u socijalizmu. Zoran Milivojević objašnjava da je u vreme socijalizma građanin bio „bezuslovno voljeno dete od strane države-majke koja nije bila bogata, ali je nudila besplatno školovanje, kvalitetno i besplatno zdravstvo, davala stanove i nije se uzbuđivala ako ljudi ne rade ili rade nedovoljno“:

- Kapitalizam je društvo uslovne ljubavi: vrediš onoliko koliko radiš i zaradiš, pod uslovom da se držiš pravila. Ako to ne činiš, nema milosti i ti propadaš.

Izvor: Novosti.rs