Kako pomoći ožalošćenoj osobi?

To može biti roditelj, partner, dete, najbolji prijatelj, važna osoba za naš život. Nije bitno da li je taj događaj iznenadan ili očekivan usled bolesti ili starosti, niko od nas nikada nije za to dovoljno pripremljen. Suočavanje sa činjenicom da se završio život nama bliske osobe je najveći sters.

Neki mogu da se izbore sa stresom, ali većini ljude je u tim situacijama potrebna pomoć prijatelja, pa i stručne osobe. Neko vaš se upravo bori sa ovakvim gubitkom sada? Uplašen je, zabrinut, očajan, i očekuje od vas pomoć. Pitate se kako da mu pomognete?

Kako da doprete do nekoga ko tuguje? Da li morate da imate odgovor na sva pitanja? Da li davati savete ili ne? Da li je dovoljno da budete prisutni i pružite podršku i brižno prisustvo onome ko tuguje? Koju konkretnu vrstu pomoći i kako možete da pružite?

Smrt voljene osobe je jedno od najtežih životnih iskustva. Ožalošćena osoba se bori sa mnogim intenzivnim i zastrašujućim emocijama. Često se oseća izolovano i usamljeno u svom tugovanju.

Razumevanje tugovanja

Žalost se ne odvija u predvidivim fazama. Ne postoji pravi ili pogrešan način da se tuguje. Svako drugačije tuguje i doživljava nepredvidive uspone , padove i neuspehe u borbi sa tugom. Žalost može da podrazumeva ekstremne emocije i ponašanje. Osećanje krivice, bes strah i očaj su uobičajeni. Ožalošćena osoba može da se ponaša čudno za druge. Može biti opsednuta smrću, može izazivati konflikte sa najbližima, može potpuno ignorisati i događaj i svoja osećanja, može plakati satima.

Ne postoji raspored časova za tugovanje. Za mnoge ljude oporavak traje do dve godine, ali taj proces može biti i kraći i duži u zavisnosti od osobe.

Izbegavajte da pri;ate ožalošćenom šta i kako treba da oseća i radi. Ne govorite da tuguje predugo i previše, jer to samo može usporiti proces ozdravljenja.

Šta reći nekome ko je izgubio voljenu osobu?

Uobičajeno je da se osećamo neprijatno kada pokušavamo da utešimo nekoga ko tuguje. Mnogi ljudi i ne znaju šta da kažu ili urade. Ovo vam može koristiti kao vodič da pomognete nekome ko je izgubio dragu osobu.

Nazovite stvar pravim imenom.

Koristite reč umro, za osobu koje više nema, i pokažite da ste otvoreni za razgovor o tome kako se ožalošćeni zaista oseća u vezi sa tim.

Izrazite svoje žaljenje i saosećanje.

“Žao mi je zbog ovoga što se desilo.”

Budite autentični u komunikaciji i izrazite svoja osećanja.

“Teško mi je, ne znam šta da ti kažem, ali želim da znaš da brinem.”

Ponudite svoju podršku.

“Reci mi šta mogu da učinim sada za tebe?”

Pitajte ožalošćenog kako se oseća.

Ne pretpostavljajte da znate kako se neko oseća u takvim danima. Svako tuguje na svoj način.

Slušajte sa saosećanjem.

U situacijama kada neko umre svi vodimo računa o tome šta ćemo reći pred onim ko je pretrpeo najveći gubitak. Ali u tim danima mnogo je važno da znamo i kako da slušamo. Često sasvim dobronamerno izbegavamo da govorimo o smrti i preminulom ali ožalošćena osoba oseća potrebu da se njen gubitak prepozna i da time dobije saznanje da voljena osoba neće biti zaboravljena.

‘ Nemojte usiljeno pokušavati da sa ožalošćenom osobom otvoreno razgovarate, dovoljno je i treba da zna da može sa vama uvek da razgovara. Potrebno je iskreno i otvoreno razgovarati o osobi koja je umrla. Kada vam se učini primereno postavljajte i osetljiva pitanja, ali bez radoznalosti. Pitajte ožalošćenu osobu kako se oseća kada na taj način razgovarate. Slušajte je pažljivo.

Osobi koja tuguje potrebno je da prizna i prihvati sva osećanja. Neka zna da je u redu da plače pred vama, da se ljuti ili pokaže da joj se svet ruši. Ne pokušavajte da dajete razlog tome kako se osoba oseća. Pustite je da slobodno izrazi svoja osećanja bez straha od osuđivanja ili kritike.

Budite spremni da sedite u tišini. Nemojte da pritiskate osobu u žalosti na razgovor ako za tim ne oseća potrebu. Ponudite udobnost i podršku i svoje prisustvo. Ako ne možete da razgovarate ili ožalošćeni ne želi razgovor, pogled, stisak ruke ili ohrabrujući zagrljaj biće sasvim dovoljni.

Osoba koja tuguje ima ponekad potrebu da iznova i iznova neprekidno ponavlja do najsitnijih detalja priču o smrti voljene osobe. Pustite je neka govori. Budite strpljivi. Ponavljanje priče je način prihvatanja smrti. Sa svakim novim prepričavanjem, bol će se smanjivati.

Ponudite ožalošćenoj osobi ako je sama udobnost svog doma i sigurnost na neko vreme. Ne umanjujte njen gubitak kroz razgovor. Ako ste prošli slično iskustvo, podelite to sa njom ako mislite da će joj pomoći. Međutim nemojte joj davati neželjene savete, nemojte tvrditi da znate kako se oseća, i nemojte upoređivati vašu tugu sa njenom.

Komentari koje treba izbegavati kada saosećate sa nekim ko je izgubio nekog svog

55Laney69 / Flickr.com

„Bog je tako hteo“.Ova fraza može da naljuti onog ko je u žalosti. Jer uvek sledi pitanje zašto baš neko njemu blizak. Ovu vrstu razgovora prepustite da obavi sa sveštenikom, ako želi.

„Pokušaj da budeš zahvalan jer „ide redom“. To u datom trenutku ne pomaže nikome ko je ožalošen jer njemu je tog trenutka taj gubitak nenadoknadiv.

„Sada je na boljem mestu.“ Ožalošéna osoba može biti vernik ili ne. Može verovati u ovu tvrdnju ili ne, ali držite ovo uverenje za sebe, ukoliko ožalošćeni sam ne započne razgovor o tome.

„To je sada iza tebe, ti treba da nastaviš sa svojim životom.“ Ožalošćeni su u velikom otporu prema ovome, jer misle da to znači zaboravljanje onog ko je preminuo. Pored toga , svi znamo da je mnogo lakše ovo reći nego učiniti. Žalost ima svoj život i svoj ritam.

Ti treba... ili Ti hoćeš...deluju previše direktivno. Umesto toga počnite sa:“ Da li si razmišljala o tome da...“ ili „Ti možda...“.

Šta znači ponuditi praktičnu pomoć?

Mnogim ljudima koji su ožaloćeni je teško da traže pomoć. Kod njih može da se javi osećanje krivice zbog tolike pažnje, mogu da osete strah da ne budu nekome na teretu, mogu da budu depresivni i da naša pažnja uopšte do njih ne dopire. Možete im olakšati traženje direktnim pitanjem: „ Idem na pijacu ovog jutra. Da li ti je nešto potrebno odande?“ ili, „Skuvala sam ručak, kada mogu da dođem i donesem ti?“

Biti dosledan u tim situacijama je veoma korisno. Poželjno je da ostanete uz osobu koja tuguje onoliko dugo koliko joj je pomoć potrebna. Obraćajte joj se direktno i zamolite je da vam jasno kaže i dozvoli da uradit sve ono što znate i možete. To će i nju osloboditi da traži vašu pomoć ponovo, i pružiće joj osećaj sigurnosti i pažnje. Ako primetite da ožalošćeni nema snage i volje i ne zove vas kad joj je pomoć potrebna, ne čekajte, već preuzmite inicijativu i ponudite pomoć.

Postoji mnogo praktičnih načina pomoći ožalošćenoj osobi u trenutku priprema oko sahrane. Možete da odete u kupovinu namirnica i svega što je potrebno. Možete da pomognete oko organizacije sahrane, administracije i računa. Možete da preuzmete komunikaciju telefonom, obaveštavanje rodbine i prijatelja. Možete da preuzmete brigu oko dece, ako ih ima, odvoženje i dovoženje ako nekom treba takva uslugu, ili čuvanje i briga o kućnim ljubimcima.

U kasnijoj fazi, kada prođu najstresniji dani, sahrana i reorganizacija života, možete ponuditi ožalošćenom da idete sa njim na sastanke grupe za podršku. Možete da organizujete šetnje i druženja, odlaska na zajednički ručak, ili zajedničko pripremanja ručka. Možete i organizovati neku opuštajuću sedeljku sa prijateljima i zajedničko gledanje filma ili pozorišne predstave.

Kako ožalošćenom obezbediti stalnu podršku?

Tugovanje se nastavlja dugo nakon sahrane. Dužina tugovanja je promenljiva i zavisi od osobe. Ali u celini bol traje mnogo duže nego što većina ljudi očekuje.Vašem ožalošćenom prijatelju ili članu porodice biće potrebna vaša pomoć i podrška mesecima, a možda čak i godinama.

Podrška treba da bude dugoročna. Ostanite u kontaktu sa ožalošćenom osobom, obilazite je, zovite telefonom, a ako ste udaljeni koristite i druga sredstva komunikacije, na primer skajp. U periodu kada je sahrana gotova, drugi poznanici i rodbina odu i početni šok gubitka prođe, vaša podrška biće potrebnija i vrednija nego ikada.

Nemojte svoje pretpostavke o stanju ožalošćene osobe zasnivati na spoljašnjem izgledu. Osoba može spolja da izgleda dobro, ali da neizmerno pati. Izbegavajte da govorite: „Ti si tako jaka...“ ili „Izgledaš tako dobro i dobro se držiš, niko ne bi rekao....“ Ovim ćete povećati pritisak na osobu da zadrži svoju ulogu i sakrije svoja istinska osećanja.

Bol i žalost nikada u potpunosti ne nestaju. Prihvatite činjenicu da se ožalošćeni nikada više neće osećati isto kao ranije. Intenzitet bola i tuge smanjuje se tokom vremena, ali neće nikada potpuno nestati. Gubitak ne može da se preboli, ono što treba da nauči ožalošćena osoba je da gubitak prihvati. Pomozite joj u tome.

Ponudite svoju pomoć u posebnim danima u godini. To su dani rođendana, godišnjica, praznici. Budite empatični i neka ožalošćena osoba zna da ste tu i da ćete biti za sve što treba.

Šta su znaci upozorenja da je potrebna dodatna pomoć?

Uobičajeno je da se ožalošćena osoba oseća zbunjeno, odvojeno od svih, depresivno, sa osećanjem da bol ne može da izdrži i da će “poludeti”. Vremenom ovi simptomi treba da blede. Ako se stanje tokom vremena pogoršava, to može biti upozorenje da tuga evoluira u ozbiljniji problem. Ako i posle više od dva meseca od događaja, osoba i dalje ima teškoće u svakodnevnom funkcionisanju, ektremno je fokusirana na smrt, ima prekomerno osećanje krivice, gorčine i besa, zanemaruje ličnu higijenu ili koristi droge i alkohol, povlači se u sebe i stalno oseća beznađe, pominje samoubistvo, sve su to znaci upozorenja da je potrebna dodatna pomoć. Treba da pokušate da kroz razgovor podstaknete osobu koja tuguje da potraži stručnu pomoć.

Bitno je kako ćete se obratiti ožalošćenoj osobi i ukazati joj da treba da se obrati nekome za pomoć, a da to ne shvati pogrešno. Umesto da joj govorite šta treba da radi, pokušajte da uspostavite kontakt pričom o svojim osećanjima: “Ja sam zabrinuta zbog činjenice da ti danima ne spavaš, možda bi trebala da potražiš pomoć lekara”. Pretnje i priče o samoubistvu ne ignorišite i ne shvatajte neozbiljno, i tu odmah reagujte traženjem stručne pomoći.

Podrška detetu kroz tugu i žalost

U situacijama kada neko umre, često zanemarujemo osećanja dece, misleći da su ona mala i da će vremenom sve zaboraviti. Čak i vrlo mala deca osećaju bol žalosti. Deca uče kako da izraze tugu, gledajući odrasle oko sebe. Posle gubitka brata, sestre ili roditelja deci je potrebna podrška, stabilnost i iskrenost. Deci su potrebna dodatna uveravanja da će biti zbrinuta i bezbedna. Pomoći ćete im pružanjem podrške u svakodnevnim aktivnostima u periodu tugovanja. Objašnjavajte im stalno da je u redu da budu tužni. Razgovarajte sa njima o gubitku koji preživljavaju.

Na sva pitanja deteta treba da odgovarate iskreno što više možete. Treba da koristite jednostavne recenice, pogotovu u pokušaju objašnjavanja pojma smrti. Mlađa deca koja ne mogu to da razumeju mogu često sebe kriviti za ono što se desilo ne shvatajući svoju nemoć. Pomozite im da shvate istinu i vide da nisu kriva.

Otvorena komunikacija pomoći će detetu da izrazi svoju zabrinutost. Deca se najlakše izražavaju kroz priče, igru, crtanje. Pokušajte da podstičete ovo samoizražavanje i u tim aktivnostima tražite način da što više razgovarate sa detetom o svemu što se dešava.

Situacija je teža i komplikovanija ako ste i roditelj deteta ali i ožalošćeni koji takođe preživljava gubitak. Dozvolite detetu ako nije previše malo i ako želi, da prisustvuje sahrani. Ako je u uzrastu da to može da razume, prenosite mu svoje duhovne vrednosti o životu i smrti. U porodičnom okruženju razgovarajte o onome što se dešava. Održavajte dnevnu rutinu u životu porodice i uključujte dete u potpunosti. Obratite pažnju na način na koje se igra jer to je jedan od osnovnih vidova dečije komunikacije.

Nemojte da se javno žalite na dete kako nešto neće, ne želi ili ne ume, a vezano je za postojeću situaciju. Nemojte mu davati zbunjujuće poruke tipa “da pokojnik ustvari spava”. Nemojte ga terati da prestane da plače sa obrazloženjem da time uznemirava druge. Nemojte pokušavati da dete po svaku cenu zaštitite od gubitka. Deca vide i shvataju mnogo više nego što mi mislimo. Potpuno ih uključujte u proces tugovanja pomažući im da se prilagode. Ne gušite svoje suze, plačite pred detetom, jer mu time stavljate do znanja da i ono može da izrazi svoja osećanja. Ne pretvarajte ga u ličnog ispovednika, dete to ne može da podnese. Ako imate potrebu za tim, oslonite se na neku odraslu osobu, ili se priključite grupi za podršku.

Da li vreme leči sve? Vremenom će onom ko je preživeo gubitak biti lakše. Suština je da osobi koja tuguje pomognete da prođe kroz sve faze i završi sve zadatke iz procesa tugovanja. Podrška, praktična pomoć i fizičko prisustvo su ono što možete da učinite, i pomognete da život krene dalje.

Izvor: Danas.rs