Kad je čovek između života i smrti

Čovek imenovan samo kao Graham, probudio se pre devet godina, sasvim ubeđen da više nije živ, uprkos tome što je i dalje disao.

Lekari su kod njega ustanovili takozvani Kotarov sindrom, poznat i kao “sindrom hodajućeg leša”, jer osoba s tim poremećajem veruje da se pretvorila u zombija.

Međutim, Graham im nije verovao i insistirao je da je njegov mozak mrtav, jer ga je “ispržio dok se kupao”.

Izgubio je interesovanje za pušenje, iako je ranije bio nikotinski zavisnik, nije voleo da razgovara i prestao je da jede, jer je to smatrao “besmislenim, pošto je mrtav”.

Posle nekoliko meseci terapije uspeo je da prevaziđe to stanje i živi najpribližnije moguće normalnom životu.

Kotarov sindrom je među najređim poremećajima na svetu i veruje se da pogađa svega nekoliko stotina ljudi.

Povezan je s depersijom i može se javiti u više formi, uključujući i neke zbog kojih ljudi veruju da im određeni udovi više ne funkcionišu, uprkos tome što su savršeno zdravi.

Pojedini pacijenti sa Kotarovim sindromom umrli su od izgladnjivanja, jer su verovali da ne moraju više da jedu, ili su sami sebe palili jer su želeli da se oslobode onoga što su smatrali “mrtvim mesom”.

Pišući za magazin New Scientist, Graham, koji je iz Velike Britanije, priča kako su ga lekari poslali kod neurologa Adama Zemana na Univerzitetu u Eksteru i Stivena Lorija sa Univerziteta u Liježu u Belgiji.

Lori kaže: “To je bio prvi i jedini put da mi je moja sekretarica rekla: ‘Odmah dođi i razgovaraj s ovim pacijentom, jer mi on govori da je mrtav’”.

U to vreme o Grahamu je morala da brine porodica, jer se bolest pogoršala.

“Nisam želeo da se srećem s ljudima. Ni u čemu nisam video svrhu”, rekao je on.

Valerie Everett / Flickr.com

“Nisam video užitak ni u čemu. Ranije sam obožavao svoj automobil, ali sam prestao i da mu prilazim. Sve što sam voleo, prestalo je da me zanima.

Izgubio sam čulo mirisa i ukusa. Nisam video svrhu u hrani, jer sam bio mrtav”.

Opale su mu dlake s nogu, a čak je prestao i da pere zube, zbog čega su mu zubi pocrneli i sam sebi je izgledao još “mrtvije”.

Prvi slučajevi Kotarovog sindroma datiraju iz 1788. ali je poremećaj zvanično prepoznao francuski neurolog Žul Kotar 1880.

Među retkim slučajevima tokom godina istakao se jedan 53-godišnjakinja iz Njujorka koji je 2008. tvrdila da “sama sebi smrdi na trulu ribu, jer je mrtva”.

Pitala je članove porodice da je odvedu u mrtvačnicu, kako bi mogla da bude s drugim mrtvim, ali su oni pozvali hitnu pomoć i u bolnici se oporavila posle jednomesečnog lečenja.

Grahamov oporavak počeo je skeniranjem njegovog mozga, kada je otkriveno da je aktivnost u nekim delovima njegovog mozga tako niska, da podseća na vegetativno stanje.

“Analizirao sam rezultate skeniranja mozga punih 15 godina i nikada nisam video nikoga ko stoji na nogama, komunicira s ljudima, a ima tako abnormalne rezultate”, kaže Lori.

“Grahamove moždane funkcije bile su slične onima koje imaju osobe dok su pod anestezijom, ili spavaju. Ovo je bio za mene jedinstven slučaj”.

Posle specijalne terapije, Graham se oporavlja.

On kaže da se nije sasvim vratio u normalu, ali da može da izađe sam iz kuće i da se oseća “mnogo bolje nego ranije”.

“Ne osećam da sam mrtav. Samo povremeno upadam u neka bizarna stanja. Ne plašim se smrti, ali to ionako nema veze s onim što se desilo. Svi ćemo jednom umreti. Ja sam samo srećan što sam trenutno živ”, kaže on.