Imate li strah od vezivanja?

Da bismo razumeli strah od bliskosti, pre svega treba da definišemo sam pojam bliskosti. Bliskost predstavlja osećaj povezanosti koji se stiče kroz otvorenu komunikaciju, ekstravertnost, jednu opštu dostupnost i otvorenost ka svetu, a česti uslovi za njeno ostvarivanje mogu biti osećaj poverenja kao i dopadanje.

Formula osobe koja se plaši bliskosti može zvučatu „Vezati se za drugog, znači otvoriti se za drugog. Imati poverenja“, problem nastaje ako nemamo poverenja.

Ako ne verujemo drugima, strepimo od mogućeg odbacivanja, prevare, razočarenja ili moguće kritike ne možemo ostvariti bliske emocionalne odnose. Centralna misao može biti da će nas drugi odbaciti kad nas bolje upoznaju, i strah postaje jako sredstvo odbrane od moguće „izdaje“.

Pored osećaja poverenja, jedan od uslova jeste i dopadanje. Naime, neophodno je da nam se neko dopada da bismo mogli sa njim emocionalno da se povežemo i da imamo poverenja da je ta naklonost obostrana. Kad ovaj preduslov ispunimo, postajemo sigurniji i možemo graditi blizak odnos s poverenjem. Mnogi, međutim, bliskost mešaju sa strašću, koja se prvenstveno odnosi na seksualnu privlačnost i zaljubljenost, što automatski ne podrazumeva nužno i poverenje. Kada je strast i zaljubljenost jaka, skloni smo idealizacijama, samim tim bivamo nesigurni i sumnjičavi. Dakle, pričamo o psihološkom dopadanju, a ne „hemiji“ i fizičkoj privlačnosti.

Sad kad smo Vam približili pojam bliskosti, da vidimo u čemu se sve može ogledati strah od bliskosti.

Strah od otkrivanja/osećanje bezvrednosti

Neki autori navode kao glavni strah, činjenicu da će drugi, ako ih osoba pusti preblizu, uvideti da oni zapravo ne vrede.Osoba se oseća kao da nema one vrednosti kojima se predstavila, da će biti odbačena, kao i da ne zaslužuje da bude voljena. Upravo iz ovih ubeđenja strah od bliskosti predstavlja često strah od gubitka ljubavi, od odbacivanja kao i bola ostavljenosti.

Generalno, ljudi uvek žele da ostave dobar utisak i da se dopadnu drugima. Kada smatraju da će njihove „mane“ biti prepreka za građenje odnosa, pojedini ih jednostavno kriju, a „lažno predstavljanje“ zapravo predstavlja jednu zahtevnu igru sa ciljem odbrane zaštite od bola.

Ako obučemo odelo ovakve osobe, možda pomislimo ili osetimo da je lakše izbegavati bliskost, tako ostajemo sigurni i mirni. Ali, da proklestvo bude veće, vremenom saznajemo da se strahom i mnogo gubi, gubi se ljubav, osećanje koje nema alternativu.

Površni odnosi kao odbrana

kstepanoff / Flickr.com

Zbog toga što stalno izbegavaju bliskost, ove osobe se u suštini osećaju usamljeno, prazno i nevoljeno. Time što izbegavaju da vole, oni zapravo lišavaju sebe mogućnosti da zaista budu voljeni od strane drugih, što za posledicu ima održavanje njihovog nesvesnog stava da oni zapravo i ne zaslužuju da budu voljeni i prihvaćeni. Osećanja usamljenosti, praznine i nesigurnosti, oni često nastoje da kompenzuju kroz stalno flertovanje, seksualne avanture i druge vrste samodokazivanja.

Ovakav način ponašanja ima kompenzatornu funkciju, ali je po prirodi površan i nikada ne može da osobi zadovolji suštinske želje da budena voljeni, prihvaćena i cenjena od strane drugih. Tako i flertovanje i seks bez emocija predstavlaju kompromis. S jedne strane, osoba od flerta i seksualnih avantura dobija privremenu potvrdu sopstvene vrednosti („Ako me drugi žele znači da vredim“) a, s druge strane, ne rizikuje da se upušta u dublji odnos u kome bi mogla biti povređena.

Problem sa ovom strategijom je u tome što ljudi ne mogu steći trajan i istinski osećaj da su voljeni, prihvaćeni i dostojni poštovanja ako se zaista ne vežu za nekog i ne dopuste tom drugom da ih upozna, razume i podrži, što osobu dovodi u začarani krug spoljašnjih potvrda s cenom njihove kratkotrajnosti, ponovnog nezadovoljstva i kompenzacije ponovi istim izvorima.

Strah od gubljenja autonomije

Bliskost za neke predstavlja i rizik da se izgube u drugom, budu kontrolisani, da izgube individualnost, postanu zavisni gubeći sopstvenu samostalnost, stoga je sigurniji ostati zakopčan u svom sigurnom odelu „bez bliskosti“. Strah od gubitka individualnosti pogađa češće muškarce koji, iz tog razloga, mogu izbegavati bliske odnose, jer postoji pretnja od „gubitka sebe“.

Žene se, s druge strane, učestalije od muškaraca lažno predstavljaju, upravo iz straha od odbacivanja i povrede. Svi ovi strahovi se mogu maskirati navodnom nezainteresovanošću ili kratkotrajnim odnosima.

Strah od vezivanja predstavlja tendenciju da se ulazi u površne i kratkotrajne veze, neobavezne šeme ili “kombinacije”koje su postale obeležje današnjice. U ovakvim vezama osoba se emocionalno ne insvestira kako bi izbegla neprijatna osećanja, kao što su strah, stid, bes i konflikte za koje pretpostavlja da može imati ako se veže i dopusti sebi da oseti bliskost sa nekom osobom. Osobe koje imaju ovaj problem, često menjaju partnere, čim osete da može doći do vezivanja oni raskidaju, sklone su seksualnim avanturama, seksu bez emocija. Strah od vezivanja uključuje izbegavajuće ponašanje (strah generalno podstiče osobu na izbegavanje objekta kojeg se plaši), osoba nastoji da izbegne vezivanje i svaku vrstu initimizacije koja podrazumeva invenstiranje emocija i emocionalnu razmenu.

Dakle, strah od eventualnog razotkrivanja sopstvenih nesigurnosti i slabosti, tj. raskrinkavanja u bliskosti, pokazuju oni ljudi koji u detinjstvu, vrlo verovatno nisu izgradili pozitivnu sliku o sebi, koji nisu sebe do kraja i bezuslovno prihvatili.

Kada kažemo bezuslovno, mislimo na prihvatanje bez obzira na učinak, što bi značilo, Ja sam dobar, Ja vredim i kada pogrešim, Ja zaslužujem ljubav i kada nisam dobar, i kada radim onako kako ja to želim.

Vaspitanje i strah od bliskosti

Nekada je i način vaspitanja uzrok, jer nam upravo roditelji nisu pokazali to bezuslovno prihvatanje (“Pile mamino, ajde da jedeš, mami za ljubav, ako ne budeš jeo mama te neće voleti, biće tužna!”) kroz ovakve poruke se detetu šalje jasna poruka da mamina ljubav može biti uslovljena, i da dete ne sme mamu da razočara.

Dete pravi unutrašnju sliku o sebi kao o značajnom, a i o majci kao više ili manje sigurnoj bazi. Tako formira model sebe. Njega mogu činiti očekivanja i lična uverenja o sebi samom. Takođe, formira i model drugih koji je skup očekivanja, verovanja deteta o verovatnom ponašanju drugih ljudi, i koliko oni mogu biti dostupni ukoliko od njih tražimo podršku i sigurnost, koliko zapravo vredi emocionalno se vezati. Ako ovako posmatramo stvari, dete zapravo ispituje teren koliko može da veruje, da se dopada s onim sadržajem koji ga čini baš onakvim kakvo jeste.

Upravo praksa i pokazuje da su oni koji se plaše da će njihova iskrenost u bliskosti biti iskorišćena ili zloupotrebljena, često imali to iskustvo sa roditeljima ili vršnjacima, koji su bili puni razumevanja, no nakon nekog događaja naprave obrt, te počne da zameraju isto ono što su ranije podržavali, jer roditelj postane ljut-dete nije uradilo onako kako je to druga strana očekivala.

Dakle, od suštinske važnosti za sposobnost uspostavljanja bliskosti jeste uvid u sopstvene vrednosti i kvalitete, tj. koliko smo vredni ljubavi, poverenja, bliskosti koju jedna veza može pružiti. Da bi bili srećni, potrebna nam je ljubav, osećaj pripadnosti, poštovanja, razumevanja kao i podržavanja, a sve ih “samo” možemo dobiti kroz bliskost.

Kako smanjiti strah od bliskosti

i eated a cookie / Flickr.com

Ono što se savetuje osobama koje imaju strah od bliskosti, jeste da nauče kako da budu manje osetljivi na kritiku, da poštuju i cene sebe pre svega, da prestanu da budu zavisni od tuđeg prihvatanja.Takođe se savetuje i kroz terapijski rad se ove osobe uče i načinu prevazilaženja stida. Potrebno je strpljenje u saradnji sa terapeutom, kao i neizostavna dozvola samom sebi sa ciljem promene dosadašnjih stavova, koji će nas učini sigurnijima u sebe, sa većim kapacitetima poverenja, i potrebom za vezivanjem, jer ako se vratimo se na osnovna načelo, koje glasi „dobijamo samo onda kada dajemo“, dobijamo šansu da postanemo srećniji, autentičniji.

Svima nama se dešava da su nam partnerski odnosi ogledalo bliskosti. Osećaj pripadanja koji se javlja kada smo u intimnoj vezi, za koji smo pomenuli da je jedan od ključnih osećaja, doprinosi osećanju sopstvene vrednosti, pritom ne proizilazi da ste vredni samo zato i kada ste u vezi sa drugim. Bliskost sa drugom osobom može osnažiti vaše samoprihvatanje koje već postoji. U daljem tekstu prikazaćemo neke činioce koji doprinose očuvanju i poboljšanju bliskosti u intimnim vezama.

Šta u vezi doprinosi bliskosti

• Slična interesovanja, posebno ona koja se tiču provođenja slobodnog vremena značajna su sa građenje intimne veze. Ipak, manje razlike u interesovanjima mogu uneti određenu novinu i uzbuđenje što koristi odnosu.

• Potrebno je održati romansu ili osećaj „magije“ između vas i vašeg partnera. Ovo je jedna nematerijalna karakteristika privlačnosti koja je van fizičke privlačnosti. Ovakav osećaj je veoma jak i postojan u prvih tri do šest meseci veze. Nakon nekog vremena potrebno je obnavljati i nanovo stvarati ovakve trenutke.

• Potrebno je da Vi i Vaš partner imate ili izgradite slične poglede na vaše želje za bivanjem zajedno i bivanjem odvojeno. Konflikt može proizići iz toga da Vi želite da imate više prostora za slobodom nego druga strana i obrnuto, ili da kod jednog od partnera postoji veća želja za stalnim prisustvom partnera i na neki način potpune zavisnosti, a ovaj drugi to ne može da isprati. Ako primetite da niste jednaki u pogledu ovih želja pokušajte da napravite kompromis–ako neko želi da bude neko vreme sam i u „svom svetu“ ili u društvu drugih ljudi, to ne znači da mu nije stalo do vas, isto tako ako sa osobom sa kojom ste u vezi provodite veći deo vremena to ne znači da ste potpuno izgubili svoju slobodu.

• Potrebno je prihvatiti i podržati želju partnera za ličnim rastom i razvojem. Ako jedan od partnera ima želju za sopstvenim usavršavanjem u bilo kom smislu, potrebno je to prihvatiti kao nešto što je pozitivno i podržati takvu težnju. Nerazumevanje i neodobravanje ovakvih želja obično ima poguban uticaj na vezu.

• Prihvatanje partnerovih grešaka i slabosti takođe podiže nivo bliskosti u vezi. Na početku veze sve izgleda kao bajka, nakon tog opojnog perioda treba analizirati dobre i loše strane vašeg partnera i videti da li možete da prihvatite loše strane i nastaviti dalje ili ne.

• Izražavanje vezanosti kroz dodir , zagrljaj i maženje su neodvojivi deo zdrave intimne veze. Ovi gestovi kojima se izražava nežnost su isto toliko važni kao i dobar seksualni odnos čiji značaj se često preuveličava.

• Razmena osećanja među partnerima je još jedan činioc dobrog odnosa– sloboda emocionalnog otvaranja i pokazivanje ranjivosti ukazuje na značajan nivo bliskosti.

• Dobra komunikacija u intimnoj vezi je neophodna i podrazumeva najčešće dva kriterijuma; partneri su generalno voljni da saslušaju jedan drugog i oboje su sposobni da otvoreno izraze svoja osećanja i svoje želje. Ovakav način komuniciranje je suprotan izražavanju samosažanjenja, pretnji, zahteva i drugih načina manipilacije kako bi se partner na indirektan način „naveo“ da zadovolji naše potrebe.

• Uzajamni osećaj poverenja, gde partneri veruju jedan drugome i osećaju da mogu da se oslone jedan na drugog, je jako važan. Obično se poverenje stiče vremenom i nemoguće je stvoriti ga automatski na početku veze, ali ga je bitno i održavati. Osećaj poverenja vremenom postaje jedan od najvažnijih stožera intimne veze.

• Postojanje sličnih vrednosti i pogleda na svet je značajna tačka spajanja i održavanja intimne veze. Postoji velika verovatnoća da će intimna veza trajati ako partneri gaje slične vrednosti u pogledu značajnih oblasti u životu kao što su prijateljstvo, obrazovanje, religija, finansije, seksualni život, zdravlje, porodični život, itd. Najjača povezanost se obično gradi na suštinskim zajedničkim željama koje predstavljaju svrhu i smisao jednog i drugog partnera–na primer, gajenje dece, osnivanje sopstvenog biznisa, ili posvećenost nekoj ideologiji.

Bilo bi jako dobro kada biste u odnosu sa vašim partnerom poradili na uvođenju i usavršavanju svakog od ovih činioca i tako podigli nivo intimnosti u vašem odnosu.

Izvor: Danas.rs