Inkluzija, škole i posebne potrebe

Možda se čini da je inkluzija pojava novijeg datuma, ali ona u srpskom obrazovnom sistemu postoji veoma dugo. Ranije je ovaj princip bio poznat pod nazivom „pedagoško – instruktivni rad sa decom“. Prema rečima psihološkinje Radmile Grujičić, inkluzija se ne odnosi samo na decu sa invaliditetom, kako se to najčešće misli, već i na decu smanjenih potencijala kao i na na decu sa posebnim potrebama u smislu darovitih i talentovanih đaka.

„Naziv je nekada bio drugačiji ali je i raniji sistem podrazumevao da nastavnik koji ima u odeljenju ovu decu pravi poseban plan rada sa njima. Ipak, inkluzija u formi koja je danas aktuelna je nešto novo i sistem još uvek nije profunkcionisao u skladu sa ambicijama“, objašnjava ona.

Kao najveći problem na putu ka ostvarivanju inkluzije Grujičić vidi otpor kod samih nosilacaca programa, počev od roditelja preko prosvetnih nastavnika, materijalnih uslova po školama, do ponekad i samih zaposlenih u odeljenjima minstarstva prosvete koja daju konfuzna i dvosmislena uputstva u vezi sa primenom programa.

Ako je već reč o roditeljima, Grujičić savetuje da je za njih najvažnije je da zaposlene u školi dožive i prihvate kao saradnike ciji je cilj da rade u skladu sa razvojnim potrebama deteta.

„Upisom deteta u školu formira se takozvani IOP tim (tim za individualno – obrazovne potrebe deteta) za svako dete ponaosob. Njega čine svi nastavnici koji predaju detetu zajedno sa stručnim saradnicima skole (psiholog, pedagog) i roditeljima deteta“, navodi psihološkinja dodajući da sve što se planira i radi sa detetom mora biti prihvaćeno od strane roditelja.

Beta/AP

„Dakle, bez saradnje roditelja i zaposlenih u školi nema ni inkluzije ili su njeni efekti u bitnoj meri usporeni. Najviše što roditelj može da da detetu, sa jedne strane, je podrška da se adaptira na novu sredinu (što se pokazuje kao odlično do sada) a sa druge da maksimalno iskreno sarađuje sa nastavnicima u pravljenju plana rada sa njegovim detetom (saradnja u IOP timu).“

Kako su roditelji još uvek često nepripremljeni na ovakav način rada, ne izostaju ni greške. Najčešće je reč o povlačenju, zauzimanju pasivnog i indiferentnog stava vezanog za za pitanja rada sa njegovim detetom u školi.

„Nisu dovoljno otvoreni i iskreni ili su i sami pasivni kao da misle da je njihovo dete samo njihova briga i nemaju očekivanja od drugih da se bave detetom“, objašnava Grujičić, dodajući da nije retko da se roditelji ponašaju kao da „znaju“ da njihovo dete ne pripada redovnoj školi ali oni moraju da ga dovedu pa se zato stide i pristaju na sve sto im se nudi.

„Ponekad idu u sasvim drugu krajnost, postavljaju se kao glavni odgovorni i kao oni koji jedino i samo oni znaju šta je za njihovo dete dobro. Teško im je da prihvate nove ljude i steknu poverenje da i drugi brinu o potrebama njihovog deteta.“

Ipak, svaka škola poseduje tim stručnjaka (psiholozi, pedagozi, nastavnici) a tu su i stručna lica iz razvojnih savetovališta: oligofrenolozi, logopedi, pedijatri, zatim ljudi iz centara za socijalni rad, školskih uprava i odeljenja ministarstva i opština kao i mnogi drugi uključeni u lanac podrške inkluziji.

„Svaka karika u tom lancu podrške je veoma važna i značajna za funkcionsianje inkluzije. Bez uzajamne saradnje nema bitnih efekata inkluzije. Savetovanje i međusobna saradnja svih aktera je neophodna i roditelji bi to trebalo da znaju“, zaključuje Grujičić uz primedbu da nas do potpunog funkcionisanja inkluzije, onako kako je ona osmišljena , čeka još dosta posla.