Pozovi 94 – kad je hitno

Beogradski Zavod za hitnu medicinsku pomoć jedna je od onih institucija čiji je poznati broj telefona (94) neprestano usijan, svih 24 sata, 365 dana u godini. Kada nekome naglo pozli, kada se desi saobraćajni udes, kada pacijenta iznenada obori visoka temeperatura ili povraćanje, kada dobije gušenje ili izgubi svest – osoba koja se zatekne pored njega najpre će okrenuti ovaj broj telefona, očekujući pravi savet, uputstvo ili dolazak lekara. Građani očigledno imaju poverenja u ovu službu i ona je njihova slamka spasa kada se nađu u neočekivanoj, neizvesnoj i potencijalno opasnoj situaciji. S druge strane, nezadovoljni kada moraju da čekaju – a svakome je u takvoj situaciji njegova muka najveća – često je kritikuju i zameraju na sporosti, neažurnosti ili nedovoljnoj zainteresovanosti za pacijente. Poseta ovom Zavodu uverila nas je da zaposleni u Hitnoj pomoći daju sve od sebe kako bi pomogli pacijentima, da su opremljeni savremenim vozilima i aparatima, ali su njihovi problemi, kao i u svim sličnim metropolama, uzrokovani velikim brojem poziva, saobraćajnim gužvama, ali i netolerancijom i nedovoljnim razumevnjem građana i ostalih učesnika u saobraćaju.

– Zavod za hitnu medicinsku pomoć ima 100 vozila, od kojih je 40 potpuno novih, mlađih od godinu dana, kaže dr Snežana Petrović, pomoćnik direktora Zavoda. – Ostala kola su prosečno stara pet godina, tako da nam je vozni park zaista dobar. Upravo smo, zahvaljujući donaciji Evropske unije dobili najnovija vozila koja su opremljena svim savremenim aparatima neophodnim za pružanje pomoći pacijentima čiji život ponekad zavisi od jedne sekunde. U svakom trenutku naših dvadeset lekarskih ekipa je na terenu, spremni da istog trenutka odu tamo gde je najurgentnije. Prosečno vreme čekanja na dolazak hitne pomoći je 12 minuta, po čemu se uklapamo u svetske i evropske standarde.

Najvažnija dobra trijaža

Tokom naše posete Hitnoj pomoći, u prostoriji u kojoj su dispečari i dežurni lekari koji primaju pozive (njih desetak sede svako za svojim računarom) telefoni su neprestano zvonili, a lekari su se trudili da strpljivo saznaju sve važne podatke o pacijentu, kako bi na osnovu toga mogli da procene o čemu se radi, koji je stepen hitnosti i da li je dovoljno dati samo savet telefonom ili je potrebno i poslati ekipu.

– Ljudi koji zovu često su toliko uplašeni ili uznemireni da ne mogu da nam opišu tačne simptome i stanje pacijenta, a bez toga je teško dati pravi savet, kaže Nada Macura PR Zavoda za hitnu medicisku pomoć, čije je ime dobro poznato Beograđanima, kojima svakoga jutra daje iscrpne izveštaje od prethodnog dana i noći kao i korisne savete. – Svaki poziv koji stigne, automatski se prosleđuje na prvog slobodnog dežurnog lekara, koji zatim vrši trijažu i procenjuje da li treba da ga prebaci na dispečara kako bi on odmah poslao kola, ili je dovoljno dati savet telefonom. Vreme čekanja na razgovor sa lekarom ne zavisi od samog lekara, već od preopterećenosti linija. I to je ono što građani ponekad neće da shvate, pa se ljute. U toku 24 časa mi u proseku primimo 3000 poziva, od čega je oko 300 urgentnih. To znači da devet od deset poziva nije zahtevalo intervenciju, već samo odgovarajući savet.

Problem je, saznajemo dalje od zaposlenih u ovoj službi, što ni građani nisu dovoljno edukovani, pa okreću broj 94 čak i za savete koje bi mogli dobiti od svog lekara u domu zdravlja. I samim tim prave gužvu i prolongiraju vreme čekanja onih kojima je pomoć neophodna istog trena.

Kad su sekunde presudne

Svaki drugi smrtni slučaj u Srbiji posledica je kardio-vaskularnih oboljenja, odnosno ljudi najčešće umiru od infarkta srca ili mozga. Čak 7000 umire od srca naprasno, na ulici, radnom mestu, u nekoj javnoj ustanovi ili kod kuće. Mnogi od ovih života bili bi spašeni da im je pomoć pružena na vreme, u prvim minutima. Na žalost, lekarske ekipe, uz sve napore i zalaganja ne mogu uvek da stignu do pacijenta u tako kratkom roku, pogotovo zbog već poznate saobraćajne situacije u našem glavnom gradu.

– Kada bi nam se oslobodila žuta traka, mnogo bismo brže stigli do pacijenta, pa se nadam da će ovo biti rešeno u dogledno vreme, ističe dr Nada Macura. – Vozači su, moram i to da kažem, često nesavesni i ne žele da se sklone i oslobode put našim vozilima, bez obzira na upaljenu sirenu.

Kako bi se ovaj problem bar delimično rešio Grad planira, u toku narednih par godina da postavi veći broj modernih aparata, mobilnih, automatskih defibralatora na najfrekeventnijim lokacijama.

– To su oni punktovi odakle i inače često primamo pozive – aerodromi, centralni gradski trgovi..., objašnjava dr Snežana Petrović. – Ovi aparati će omogućiti da ljudi koji se zateknu na tom mestu, a koji su obučeni da ih koriste mogu da primene prvu pomoć i tako pomognu pacijentu kod koga je došlo do zastoja ili poremećaja u srčanom radu, do trenutka dok do njega ne stignu naše ekipe. Planirano je da se postavi oko 100 takvih defibralatora, ali je prethodno potrebno obučiti ljude (njih oko 500) koji rade ne tim punktovima, a nisu medicinski radnici, da ih koriste. Ovaj projekat zahteva ulaganje od oko 300.000 dolara i ozbiljan rad na edukaciji, tako da će postepeno biti implementiran u narednim godinama.

Ekipa hitne pomoći sastoji se od lekara, tehničara i vozača. Svi oni rade pod vrlo visokim stresom, svesni da život nekog pacijenta zavisi od njihove brzine, spretnosti, dovitljivosti, koncentracije.

– Nije lako voziti kola hitne pomoći, kaže nam jedan od vozača sa višegodišnjim iskustvom. – Svesni ste da morate da jurite, ali ne smete da ugrozite bezbednost saobraćaja i izazovete još veću nesreću. A često nam se dešava, kada dođemo na lice mesta, da nas tamo dočeka neki agresivni pacijent ili njegova rodbina. Bilo je situacija da potežu na nas nož, da i ne pominjem verbalne napada.

U gradu koji broji oko dva miliona žitelja, koji ima velike saobraćajne probleme i nedostatak saobraćajne kulture, u kojem se gotovo svakog dana dešavaju udesi sa tragičnim posledicama, u kojem tokom noći često dolazi do tuča i obračuna, ali u kojem živi i veliki broj osoba sa ozbiljnim predispozicijama da dobiju srčani ili moždani udar – služba hitne pomoći ima veliku odgovornost. I oni su toga svesni.