Hrana za mozak

20. oktobar 2009.

Pošaljite komentar

Igračke podstiču maštu, ali same po sebi nisu igra, smisao dobijaju tek u interakciji dece i drugih ljudi. Podstaknite detetov emocionalni i psihički razvoj - igrajući se sa njim.

Tekst preuzet iz magazina LISA

Ako vaš mališan voli da se igra pištoljima i drugim igračkama koje su, po vašim merilima, previše agresivne, ne morate se brinuti, jer čak i „nasilne“ igračke mogu da budu dobre, odnosno mogu da pomognu detetu da nauči svoje granice i samokontrolu. To je mišljenje doktorke Ketlin Alfano, direktorke Laboratorije igre u Fisher-Priceu, američkoj fabrici igračaka u kojoj već 75 godina nastaju igračke po „nalogu“ dece.

Naime, svake godine kroz Laboratoriju igre prođe oko 4.500 mališana. Dok se deca igraju, stručnjaci ih posmatraju i kad primete da im je neka igračka posebno zanimljiva, da se njome dugo zabavljaju i da ne žele da je ispuste iz ruku, znaju da su stvorili - potencijalni hit.


Mališani i instinkt

„Biti nasilan i udarati nekoga sasvim je različito od igre demonstracije nasilja, a deca instinktivno znaju da prepoznaju tu razliku i odrede granice. Ipak, roditelji treba da budu oprezni i moraju da posmatraju na koji se način njihovi mališani igraju jer im to može biti jasan pokazatelj njihovog psihičkog i emocionalnog stanja“, upozorila je doktorka Alfano. Mr. sc Mirjana Šprajc-Bilen, psiholog, objasnila je u kojoj je meri igra važna za izgradnju celokupne detetove ličnosti i kako ona može da pomogne i u dijagnostici eventualnih problema i poremećaja. To uostalom i ne bi trebalo da nam bude čudno.

(Ne)poslušnim roditeljima


„Često nam se roditelji obraćaju za pomoć i žale se da su deca nemoguća i neposlušna, da ne mogu da izađu na kraj sa njima. Kako bismo saznali u kakvom je dete emocionalnom stanju, posmatramo ga dok se igra.

U psihologiji je igra dijagnostičko sredstvo broj jedan. Prema dosadašnjim iskustvima, mogu reći da često dolazimo do zaključka da su deca u redu, ali da su roditelji nervozni i preopterećeni, što utiče na njihovu percepciju sopstvenog deteta“, kaže mr. sc Šprajc-Bilen, naglašavajući kako je igra detetu lek i za dušu i za telo, a lekarima i drugim stručnjacima sredstvo kojim dopiru do detetovih emocija. 
To je vrlo važno, jer decu, naročito onu predškolskog uzrasta, više vode emocije nego što ih vode racionalne činjenice.

Mnoštvo prednosti


„Odrasli ne razumeju šta znači igranje. Za mnoge je to gubitak vremena, pa često možemo čuti ‘umesto da uči, on se igra’. Ali dete koncentrisano i svrsihodno uči jedino kroz igru - ona razvija njegovu motoriku, način razmišljanja, unapređuje kontakte sa drugima, uči ga kako da rešava probleme, ali i pomaže da dete razume svoje emocije, da izgradi karakter, kreativnost, maštu“, tvrdi psiholog Šprajc-Bilen.

Kaže se da je igra hrana za mozak. Ona stvara doživljaje koji utiču na povezivanje i razvoj moždanih ćelija. I to već od najranije dobi. Čak se i bebe mogu igrati u ležaljkama i sedalicama različitim zvečkama i drugim zvučnim igračkama. 
Deca vole da oponašaju, naročito majke, pa će tako od njih, na primer, naučiti kako da se smire i reaguju u određenoj situaciji, ali će kroz igru kopirati i neke radnje poput telefoniranja, mešanja kašičicom, pražnjenja mašine za veš... kao i sve ostalo što im pruža veselje u porodičnom okruženju.

Sve su to izazovi stručnjacima zaduženim za kreiranje novih igračaka i njihovo lansiranje na tržište. Iskustva koja deca steknu u najranijoj dobi, a najvećim ih delom usvajaju upravo kroz igru, vrlo su dragocena. U skladu sa tim na umu, eventualni propusti kasnije se veoma teško ispravljaju.

Šta je dobra igračka?


„Mala deca uče kroz istraživanje i posmatranje predmeta i događaja iz okoline. Kad mališan pokaže zanimanje za nešto, on je veoma motivisan i tada najviše nauči, što potvrđuje koliko je važno odabrati dobru igračku“, kaže doktorka Ketlin Alfano, prema čijim merilima dobra igračka mora biti zanimljiva za igru, jedinstvena, čvrsto napravljena i podsticajna. Psiholog Šprajc-Bilen pak dobru igračku definiše kao onu kojom se dete rado igra, koju upotrebljava na različite načine i kojoj se neprestano vraća.


Međutim, roditelji često greše pri odabiru igračaka jer kupuju one koje nisu prilagođene detetovom uzrastu, pa gube svoju primarnu svrhu, a to je podstaći dete da otkriva i razvija nove veštine u skladu sa svojim godinama i mogućnostima.

Šefica Laboratorije igre u Fisher-Priceu, u kojoj se gotovo osam decenija proizvode vrhunske igračke, kao svoju najdražu igračku izdvaja onu najjednostavniju - stalak sa obručima. Igrajući se većim i manjim šarenim kolutovima i slažući ih na stalak, deca usvajaju relacije veće-manje, ispod-iznad već u najranijem uzrastu, ali i razvijaju samopouzdanje.

Ipak, činjenica je da igračke same po sebi nisu igra. One su podsticaj, ali - kako tvrdi psiholog Šprajc-Bilen - bez interakcije sa prijateljima, roditeljima i drugim ljudima iz detetove okoline, nema prave igre.

I zato, kad sledeći put vašu igru sa detetom prekine zvononjava telefona, pa počnete da razgovarate i zaboravite na igru, setite se da je igračka (koju ste verovatno skupo platili) upravo izgubila smisao.

U NOVOM BROJU MAGAZINA LISA