Kad vaga daje dijagnozu

9. oktobar 2009.

Pošaljite komentar

O anoreksiji bi trebalo više da se govori - nije tako retka kako se misli, a bolno saznanje da vam dete boluje od ovog poremećaja u ishrani, sasvim nespremne će vas odvesti do psihologa i psihijatra.

Preuzeto iz magazina "Lisa"

Sad, posle ovoliko vremena i u ovim godinama, uopšte mi nije jasno čega sam se stidela i zašto mi je bilo toliko važno da niko ne sazna kako imam probleme sa svojom ćerkom. Stručnjaci su mi objašnjavali da je moja reakcija dobar pokazatelj da sam i sama sklona ponašanju koje se ispoljilo kod moje ćerke i koje je na kraju preraslo u bolest. I da, najvažnije - uloga majke u životima takve dece vrlo je bitna, najčešće je ona uzrok svih kasnijih nedaća.

Moja mezimica, moja princeza, moje zlato, moje sve - bolovala je od anoreksije. Na prvi pogled, ništa strašno, samo je treba ugojiti. A to je bio najlakši deo.

Dobra devojčica

Živimo u gradu u centralnoj Srbiji, u zajednici sa suprugovim roditeljima, ali smo praktično odvojeni jer smo mi na spratu a baka i deka u prizemlju. Iako se zajednica ne smatra za srećno rešenje, svekrva mi je bila velika pomoć u čuvanju deteta i smatram da sam zbog toga imala mnogo sreće. Suprug i ja smo radili i lepo zarađivali, ćerka je bila primerna devojčica, mažena i pažena.

A onda je nastao preokret. Svekar i svekrva počeli su da poboljevaju, a moj muž je izgubio posao. Devedesetih godina toliki ljudi bili su bez posla, ali su se snalazili kako su znali i umeli. Moj muž je izlaz video u piću, nažalost. Jednostavno nije više ličio na sebe. I moja primanja su bila znatno niža, ali sam bila rešena da se ne predajem.

Kad smo mnogo kasnije išli kod psihoterapeuta, rečeno mi je da sam dominantna osoba i da time frustriram ljude u najbližoj okolini. Ni danas mi nije jasno u čemu se sastoji ta moja dominantnost i kako je to bilo kome od nas odmoglo - jer, samo zahvaljujući mojim naporima nije nas progutao mrak. Nisam želela da moja jedinica prestane sa muzičkom školom i sa časovima engleskog i francuskog, nisam htela da joj uskratim sve ono što je ranije dobijala, a takođe sam želela i da ima oca kojeg neće da se stidi. Sve što je bilo u mojoj moći da joj obezbedim ili da je zaštitim, ja sam uradila najbolje kako sam mogla. Na svekrvu nažalost nisam mogla da računam, i njoj je trebalo pomoći. Jedino od nje sam imala podršku za sve što radim.

Međutim, moja ćerka je pametna devojčica i nije bilo moguće da se od nje sakrije šta se dešava. Kao dete koje je želelo da se „mama njome ponosi“, i ona se maksimalno trudila da bude odlična učenica i po svemu primerna. Kad bi koleginice pričale o svojoj deci, i tu i tamo se neka požalila ili da joj dete ne uči dobro ili da je ne sluša, ja sam mogla samo da se hvalim, skoro da mi je bilo neprijatno zbog toga. Moje dete bilo je odličan đak, mirna, tiha, trudila se i u kući da mi pomogne, svaki dan je usisavala, prala sudove, njena soba bila je kao apoteka...

Ni 40 kilograma „teška“!

Pošla je u sedmi razred. Posle prvog sistematskog pregleda, na početku školske godine, zvao me je pedijatar i rekao mi da ona ima samo 38 kilograma! Pomislila sam da se šali, nemoguće je, jer je na pregledu prošle godine imala 42 - da nije možda reč o grešci, da nema slučajno 48 kilograma? Sledio je šamar za šamarom - kako to da mi nije palo na pamet da je dete neuhranjeno, da li ona uopšte nešto jede, da li imamo probleme kod kuće, kako se nisam zapitala da li treba da dobije menstruaciju, zar ne primećujem koliko je sitnija u odnosu na drugarice, da li se uopšte sa nekim druži...

U tom trenutku zaista nisam mogla da kažem lekaru kako moje dete izbegava da bilo koga dovodi kući jer ne zna u kakvom je stanju tata - dobar kao hleb kad je trezan, a bruka kad popije. Uvek je bila sitnija, šta je tu čudno.

Do tada sam samo čula, ali u suštini nisam znala šta je anoreksija. Kad su joj postavili dijagnozu, to je bio tek početak muka koje su sledile, a za koje se i ne zna kad i da li ikad mogu da se završe. Neretko anoreksične devojčice kasnije postaju bulimične žene. Rešavanje jednog problema pretvori se u svoju suprotnost, u drugu stranu jedne te iste bolesne medalje.

Nasmejani kostur

Usledili su redovni odlasci za Beograd, bila je pod budnim okom nutricioniste, psihijatra i psihologa. I u našem mestu postoje isti takvi lekari, ali... Na svaka dva meseca po desetak dana ili dve nedelje provodile smo na klinici. Imala sam priliku da vidim devojčice slične njoj i sa užasom shvatila da su sve manje-više pravljene kao po modelu: dobra deca, pametnice, uredne, nose široku odeću... i sve, baš sve - imaju dominantnu majku!

Sretala sam se sa tim ženama, to su mi bile jedine drugarice dugi niz godina. Razumele smo se i bez reči. Većina njih je, kao i ja, krila od okoline šta se dešava. Mi smo stalno „išle“ na neke bezvezne kontrole, pa sam čak izmislila i kako dete ima blaži oblik astme, pa preventivno odlazimo u banje ili u neka sela daleko, daleko... gde niko ne može da nas pronađe.

Bila sam stalno na bolovanju, a ona je mnogo izostajala iz škole. Isti je slučaj bio i sa devojčicama koje sam viđala na klinikama. Tek retko ko govorio je šta se stvarno dešava. A sada mi nije jasno zašto sam jednu bolest zamenila drugom. Naravno, nije radila fizičko - nije dolazilo u obzir da se skine pred drugom decom. Do konstatovanja anoreksije, poštovala sam njenu privatnost i nisam gkledala kad se svlači, ali kad sam prvi put videla njeno mršavo, isposničko i izmučeno telo, počela sam da plačem - ona je bila živi leš - svaka koščica se ocrtavala.

I to tako malo, jadno telo imalo je lepe, krupne oči koje su zadržale onaj nasmejani duh iz njenog ranog detinjstva kad me je dočekivala u bakinom krilu. I druge devojčice su bile iste takve, i, skoro da me je sramota što je tako, ali taj pogled na njih malo me je umirio. Nismo same, nismo jedine u ovoj muci. Moja dobra devojčica ima s kim da deli svoje tajne, biće joj lakše.

Menstruaciju je dobila sa 17 i to se smatra za uspeh, jer još nije prešla 45 kilograma.

Tek onda je počela da dobija neki ženski oblik - i dalje je bila sitna, ali počela je da se oporavlja, stekla drugarice kojima se poveravala i sa kojima se dopisivala. Počela je i da izlazi.

Suze zahvalnosti

Na terapijama na koje smo zajedno išle, bila je vrlo zatvorena i ni na šta se nije žalila, potpuno odbijajući da je bolesna. Kasnije sam saznala da svi tako počinju a krajnji rezultati zavise od upornosti, karaktera deteta i majke, ali i od međusobnog poverenja.

Šta god psihijatri pričali, mislim da je poverenje ključno. Kad je moje dete shvatilo da ne postoji stvar zbog koje bih je osuđivala i da ne mora da ima baš sve petice, fenomenalno svira klavir, priča kao da su joj engleski i francuski maternji i, uopšte, da bude najbolje u svemu - tek tada je počela da funkcioniše kako treba. Sećam se trenutka kad se to desilo, a seća se i ona. Mogao je to da bude i neki drugi momenat a ne baš taj, ali prosvetljenja se dešavaju iznenada, uz neke sitnice. Suze zahvalnosti tekle su mi niz lice, osećala sam se kao posle usrdne molitve, u potpunom pokajanju i miru.

Mojoj ćerki je sada 26 godina, završava fakultet u Beogradu. Nadam se da će se brzo i zaposliti, mada mislim da je najveći problem da nađe momka. Nikad ga nije ni imala.

MAGAZIN LISA U NOVOM BROJU DONOSI:

Jesenja elegancija
+ italijanska jednostavnost

Leontina Vukmanović
Ne volim da polemišem

Puderi
Baršunasta „krinka“ nikad se nije mogla lakše i brže odabrati

Da li učite iz svojih grešaka?

42% žena više voli čist dom nego seks