Hoću dete, neću muža!

Da li je reč o supermamama, koje mogu da zamene oba roditelja, ili su partnerski odnosi u tako dubokoj krizi da žene, u nemogućnosti da zasnuju ozbiljnu partnersku vezu i porodicu, biraju samostalno materinstvo kao jedini mogući način da dobiju dete.

Olivera J., službenica iz Beograda, počinje svoju neobičnu životnu priču. „…Imala sam 38 godina i osetila da je moj život dospeo u neku vrstu ćorsokaka. Radila sam posao koji nisam volela, i koji je bio prilično monoton. Povremeno sam izlazila sa muškarcima, ali bismo posle jednog ili dva sastanka jednostavno prekinuli kontakt. Ali, i takvih je susreta bivalo sve manje, jer sam upala u onaj začarani krug posao-kuća. Većina drugarica već su bile udate i imale decu, samim tim nisu mogle da izlaze, na radnom mestu nije bilo prilike da upoznam neku novu osobu, pogotovo ne zanimljivog i neoženjenog muškarca mojih godina. Počela sam da se mirim sa tim da ću ostatak života provesti sama... O deci nisam razmišljala, jer kako da postanem majka, kada nemam ni partnera. Potičem iz patrijarhalne porodice, i mada su mi roditelji već bili umrli, i dalje sam se rukovodila nekim načelima koje su mi oni usadili. Dejana sam poznavala već godinama preko nekih svoji rođaka i nekoliko puta smo izašli na piće ili u bioskop. Posle jedne večere i čaše vina više, završili smo u njegovom stanu. Živeo je sam i kako mi je nekoliko puta naglasio, nije ni nameravao da menja ovaj status. Tu noć smo proveli zajedno i još nekoliko nakon toga, a potom je on otputovao kod sestre u inostranstvo na mesec dana. Ubrzo potom, shvatila sam da sam trudna. Najpre nisam mogla da poverujem, jer mi se to nikada ranije nije desilo, čak i kada nisam koristila kontraceptivna sredstva. Čak mi je više puta palo na pamet da nešto s mojim reproduktivnim sistemom nije kako treba, ali nisam se time ozbiljnije bavila. Zašto i bih, kad nisam naišla na muškarca s kojim bih mogla i želela da imam dete?

Saznanje da sam trudna potpuno me je šokiralo. U meni su se mešale emocije, sreća, ushićenje, strah, neodlučnost, zabrinutost, panika... Nikada sebe nisam videla u ulozi majke, a sada mi se to otvorilo kao jedna sasvim nova stranica u životu. Da li da zadržim bebu? Znala sam da ću, ukoliko odlučim da rodim, biti sasvim sama u tome. Zoran je jasno rekao da ne želi obaveze, a ni ja nisam bila sigurna da bih ga poželela kao stalnog partnera. Roditelji su mi umrli, ono malo rođaka što mi je preostalo imali su svoje probleme i na njihovu pomoć nisam mogla da računam. Drugarice su me jedine bodrile i nagovarale da održim trudnoću. Govorile su mi ono što sam i sama pretpostavljala: i ova trudnoća mi se jedva desila u već poznim godinama, ako sada abortiram, sigurno je da više nikad neću imati dete. 'Mani muškarce, govorila mi je kuma Dragana, vidiš da sa njima baš nemaš sreće. Ali, dete, Olja, dete će tvom životu dati novi smisao. Videćeš...' Lako je tebi, pomislila sam, kada ti u odgajanju ćerke pomaže suprug, mama, svekrva... Na koga ja da se oslonim? Da li s mojom platom mogu da izdržavam i sebe i dete? Kome da ga poverim na čuvanje ukoliko se razbolim ili moram negde da odem? Da li treba da pitam i Dejana šta misli o tome, ipak je dete njegovo? Možda nije fer da mu naturam ulogu oca i protiv njegove volje? A da li je sve to fer prema nerođenom detetu? Možda je sebično što želim da ga rodim, iako znam da će rasti bez oca?

Sva ova pitanja mučila su me noćima, a kako su dani prolazili znala sam da imam sve manje vremena za odluku. Stavljala sam sama sebi ruku na stomak, osluškivala znake tog majušnog života, počela da zagledam prodavnice s bebi-opremom. I jednoga dana, bila sam tada puna dva meseca trudna, odlučila sam – rodiću! Čim sam donela tu odluku, sve mi je nekako postalo lakše i lepše, više me nisu mučile sumnje, nisam razmišljala da li ću moći sama, niti kako će okolina reagovati na to što rađam vanbračno dete. Pa čak i ako Dejan ne bude želeo da ga prizna, svejedno mi je. Kada sam mu po njegovom povratku saopštila vest, rekao je da će ipak priznati dete, ali da ne želi nikakve obaveze. Nije došao u porodilište onoga dana kada sam rodila moju malu Anju. Druge majke su bile zasute cvećem i pažnjom muževa, mene su obilazile samo drugarice. Ipak, bila sam, čini mi se, najsrećnija žena toga dana, kada sam prvi put svoju bebicu uzela u naručje...”

Živeti bez muškarca

Oliverina priča je na svoj način jedinstvena, pogotovo što ima nesvakidašnji epilog, koji sledi na kraju ovog teksta. Međutim, ona ne samo da nije usamljena, već danas više ni retka žena koja je odlučila da rodi dete van braka. Statistika, mada nepotpuna i nedovoljna otkriva da svaka peta žena u Beogradu na svet donosi dete iako nije udata. U Srbiji je ovaj procenat nešto manji, ali od oko 70.000 novorođenčadi, blizu 16.000 imaju status vanbračne dece.

– Vrlo je delikatno pitanje koji su razlozi zbog kojih žena svesno izabere i odluči da bude samohrana majka. Takođe, nije lako razumeti i sagledati da li ženina motivacija za rađanjem i podizanjem deteta na takav način može da bude zdrava i u funkciji psihološke dobrobiti deteta, objašnjava Lidija Filipovski, klinički psiholog i porodični psihoterapeut. - Ako pođemo od stanovišta da osećajno zrela žena želi dete i kao izraz svoje ženstvenosti i kao plod ljubavi sa muškarcem koga voli i sa kojim doživljava sebe kao vrednovanu ženu, onda postoji izvesna neprirodnost u toj ženinoj želji za detetom gde se muškarac isključuje, a uloga oca svodi samo na čin oplodnje. Postoje različiti razlozi zbog kojih žena nekada svesno nekada nesvesno izabere takav životni scenario. Ona koja ima nesvestan strah od suprotnog pola često ima emotivno nerazrešen odnos sa svojim ocem ili je pretrpela povređujući odnos sa svojim partnerom, a ponekad je i jedno i drugo. Takve žene mogu da izgrade duboko nepoverenje prema svim muškarcima i da otpišu mogućnost da će ikada moći s jednim od njih da uspostave skladan odnos. One su veoma emotivne, ranjive i zapravo duboko nesigurne u sebe čak iako njihovo ponašanje i izgled stvara suprotan utisak. One svojim izborom „živeti bez muškarca” zapravo štite sebe od mogućih novih emotivnih povreda i tako prikrivaju svoju duboku nesigurnost i mogućnost da se kroz odnos sa partnerom ostvare kao žene i kao majke. Takvu nesigurnost one prenose i na svoju roditeljsku ulogu, tj. emotivan odnos sa detetom. Drugi razlozi za odluku biti samohrana majka mogu da proizilaze iz ženinog sistema verovanja u kome se odvaja materinstvo od emotivnog odnosa sa ocem deteta i gde takve žene veruju da im je emotivni odnos sa detetom dovoljan.

Osim psiholoških razloga, postoje i različite životne okolnosti koje navode žene da postanu samohrane majke od samog početka – ovde se ne računaju one koje su to postale razvodom ili smrću muža. Najčešće je reč o ženama čiji biološki sat opominje da je krajnji trenutak da začnu, inače nikad neće ni postati majke. Ukoliko je materinski instinkt izuzetno jak, one će sve učiniti da to i ostvare: pronaći će adekvatnog partnera za seksualnu avanturu ili će, a to im savremena medicina omogućava – izabrati vantelesnu oplodnju. Kada ima dovoljno sredstava i samopouzdanja, danas žena može potpuno samostalno da se ostvari u ulozi majke, ali okolina na to još uvek reaguje vrlo uzdržano, pa čak i negativno. U jednoj američkoj komediji, ćerka saopštava majci da će najzad postati baka jer se oplodila zahvaljujući donatorskoj spermi, a mama na to odgovara:

– Da li to znači da ćeš imati bebu s zamrznutim sladoledom?

Ova reakcija ne treba da čudi, jer za samo pola veka radikalno se izmenila slika porodice, roditeljstva, majčinstva. Sredinom prošlog veka vanbračno dete je bila sramota za čitavu porodicu, a danas žena može da rodi ne samo bez muža ili stalnog partnera, već i bez ikakvog kontakta sa muškarcem. Sve to, međutim, izaziva različite komentare i dileme sa moralnog, psihološkog i socijalnog aspekta. Koplja se najčešće lome oko toga da li žena ima prava da svom detetu unapred i svesno uskrati potpunu porodicu i očevo prisustvo.

Ljubav ili sebičluk?

– Ukoliko izgrade život u kome je njihovo dete centar njihovog sveta, gde se one kao majke posvećuju deci tako što se žrtvuju, vodeći jedan suvoparan i nestimulativan život, često izolovan od mogućnosti da se sretne osoba sa kojom bi žena mogla uspostaviti neki emotivan odnos ili vezu – onda takav izbor ima posledica i na samo odgajanje tog deteta, naglašava Lidija Filipovski. – Svako žrtvovanje je neprirodno i nije dobra poruka za dete jer se kosi sa osnovnom težnjom čoveka, težnjom za održanjem sebe i u fizičkom i u psihološkom smislu. Često takve žene imaju problem da dozvole sebi da se vežu za oca svog deteta jer nesvesno imaju strah da uspostave bliskost sa muškarcem. Moguća opasnost takvog motiva za rađanjem deteta jeste da majka može dete doživljavati pre kao objekat, kao sredstvo lične afirmacije, kao način da materinstvom sebe potvrdi kao ženu ili kao sredstvo društvenog potvrđivanja. Takve majke mogu da imaju teškoća da sebe psihološki odvoje od deteta i često su nesenzibilne za prave potrebe deteta. Majka, čija ljubav onemogućava detetovu individualnost, suštinski nema emocionalno zdrav odnos prema njemu, a takva „ljubav” može da nanese psihološke povrede i patnju deteta.

Na jednoj strani ima stručnjaka koji smatraju da je život samo uz jednog roditelja, a pogotovo ako dete i ne zna ko mu je otac ili ga uopšte ne viđa, može biti ozbiljan hendikep za dete, naročito ako je reč o muškom detetu, kome je u određenom periodu odrastanja izuzetno važno da ima određenu mušku figuru uz sebe. S druge strane, brojni psiholozi, ali i primeri iz života, uveravaju nas da su poremećeni bračni odnosi ponekad veći izvor trauma za dete, nego nedostatak jednog roditelja.

– Deca imaju bazične potrebe da stvaraju emotivno pristan odnos s roditeljima oba pola, kao i da sami roditelji izgrade emotivno povezan, skladan brak, kaže Lidija Filipovski - Takva porodična sredina je najstimulativnija, najoptimalnija i najzdravija za dečiji razvoj, jer tada deca dobijaju zdrave poruke i šta je partnerstvo i šta je ljubav, kao i mogućnost da se zrelo razvijaju i osamostaljuju. Ali, ako roditelji imaju disfunkcionalan odnos, neusklađen, nezadovoljavajući i pogotovo ako ima agresije u tom odnosu, onda je za decu svakako bolje da se roditelji odvoje, kako dete ne bi postalo žrtva takvog narušenog i često bolesnog odnosa, koji se ne može korigovati.

Buduća majka, udata ili ne, mora biti svesna da je roditeljstvo velika radost, ali i odgovornost za ceo njen naredni život. Sav teret vaspitanja, negovanja i čuvanja deteta, ukoliko se odluči da ga sama rodi, mora biti sposobna da iznese do kraja, bez partnerske podrške, saveta, podele odgovornosti ili posla. Mnoge samohrane majke su u tome i uspele.

– Ipak, i dalje postoji zabluda u našem društvu da dobra majka može da se ostvari samo u uspešnom braku. Kada je žena emotivno očuvana kao osoba, dobro organizovana, dovoljno ekonomski samostalna, ima dobre resurse i sistem podrške, bilo u svojoj porodici primarnog porekla, u široj porodici ili u socijalnoj mreži, onda njeno materinstvo može biti funkcionalno i kvalitetno i kada je sama. – zaključuje Lidija Filipovski.

I na kraju, epilog priče Olivere J: Kada je njena ćerka pošla u školu, gledajući svoje vršnjake i njihove crteže porodice, poželela je da upozna oca. Znala je da on živi u Beogradu. Olivera je stupila u kontakt s Dejanom, pristao je da vidi Anju, a potom… Pa, nije mogao da odoli njenom šarmu. Počeo je povremeno da je posećuje, zatim da dolazi sve češće… Danas sve troje žive zajedno.

Foto: doriana / simmbarb / www.sxc.hu

U novom broju VIVA donosi:

- Roditeljstvo: sin ili ćerka, pitanje je sad
- Najbolji trenuci u ženskom zdravlju
- Trajno šminkanje: efektno, a neinvazivno
- Laserom protiv gojaznosti
- Ta bolesna umetnost
- Prolećna dijeta
- Aikido: harmonija tela i duha
- Adolescenti u samoizolaciji
- VivaMedicina: nauka, aktuelnosti, pitanja i odgovori, saveti...