Da li i vi imate celijakiju?

U zapadnoj Evropi netolerancija na gluten pojavljuje se kod 1 od 100 do 200 osoba što bi značilo da u Srbiji gluten ne podnosi od 30.000 do 70.000 hiljada ljudi. Smatra se da na jednog obolelog kod koga je konstatovana netolerancija na gluten dolazi najmanje 7 osoba kod kojih bolest nije ni prepoznata.

Kod određenih osoba, koje imaju genetsku predispoziciju, unošenje glutena odnosno jedne njegove komponente izaziva probleme prenaglašene reakcije organizma na prisustvo te supstance koja kod ostalih pripadnika populacije ne izaziva nikakav problem. Organizam započinje reakciju na strano telo koju ne može da kontroliše. Kada se supstanca gliadin nađe u organizmu on deluje kao prema stranom telu, reaguje u želji da ga elimiše.Tu nastaje problem jer sistem neselektivno radi i umesto da eliminiše samo supstancu koja pravi problem on napada i ćelije zida tankog creva raznim produktima zapaljenske reakcije.

“Tada dolazi do lučenja raznih supstanci u organizmu – to su medijatori, posrednici zapaljenja. Dolazi do lokalnog zapaljenja u cilju eliminisanja uzročnika. Sluznica tankog creva se oštećuje i nastaje celijakija,” kaže docent dr Dragan Popović, gastroenterolog Klinike za gastroenterologiju i hepatologiju Kliničkog centra Srbije.

Osobe koje imaju celijakiju obično se rađaju sa predispozicijom za razvoj ove bolesti. Sama predispozicija, međutim, ne znači da se bolest automatski i razvija.

“Bolesti može doprineti i neka crevna infekcija koja povećava propustljivost zida creva, pa supstanca iz žitarica koju smo uneli hranom može da dopre do mesta gde će praviti problem. Okidač može biti i preterano opterećenje glutenom, namirnicom koju organizam ne toleriše u tolikoj količini,” kaže za B92 dr Dragan Popović.

“Za celijakiju postoji određen genski sklop, kod tih ljudi će se u 70,80 ili čak 90% ispoljiti gluten senzitivna enteropatija, odnosno celijakija. Za razliku od nekih drugih bolesti koje ne možete da sprečite, ovde uklanjanjem nokse, koja pravi problem, organizam dovodite u potpuno zdravo stanje.”

Ova bolest se najčešće manifestuje u dečijem dobu, ali to nije pravilo. Periodi u životu kada će se pojaviti celijakija su raznoliki, ako se ne pojavi u dečijem dobu, može se pojaviti u 2. deceniji života ili čak u 5, 6 deceniji.

Bolest je teško prepoznati jer se ona različito ispoljava. Celijakija se zbog toga naziva kameleonska bolest. Nekada to ne mora imati nikakve veze sa digestivnim, crevnim simptomima. Tegobe se javljaju u različitim sferama: od nekih kožnih manifestacija do neuroloških ispada, smetnji u hodu, problema sa perifernim nervima, razdražljivosti, depresije, problema sa sterilitetom, problemi sa trudnoćom i da se iznese trudnoća, anemije, lošije funkcije jetre...

“To je vrsta autoimune bolesti gde je gluten iz spoljašnje sredine napravio problem, ali organizam ne prepoznaje samo to kao strano telo već je ta supstanca sa komponentama iz našeg organizma dovela do prenaglašene i nekontrolisane reakcije samoodbrane koja dovodi i do destrukciuje sopstvenog crevnog sistema” kaže dr Popović

Kako je celijakija otkrivena?

Pre 140 godina prvi put je počelo da se priča o problemima koji su se javljali kod dece u smislu nadutog, žabljeg trbuha. To je naziv koji doktori koriste za trbuh koji se jako ističe na telu. Deca koja imaju ovu bolest zaostaju u rastu i razvoju, pothranjena su i imaju učestala crevna pražnjenja. Nije se znao razlog zašto ona nastaje ali je bilo evidentno, da prvenstveno u dečijoj populaciji, postoje i ona sa takvim problemom.

“Raznorazne varijante lečenja su primenjivane. Tražile su se različite infekcije, optuživane su razne namirnice, koje su u terapijama izbacivane iz ishrane. Do prvih novih zaključaka došlo se pre 5-6 decenija. Jedan od ključnih nalaza napravljen je u Holandiji za vreme II Svetskog rata. Holandija je tada imala veliki problem u snabdevanju pšeničnim brašnom za svoje stanovništvo i primećeno je da je populacija dece koja je imala navedene probleme, dok je konzumirala hranu koja nije spremana sa pšeničnim brašnom nego sa kukuruznim, da im je bilo znatno bolje.”

“A po završetku rata i poboljšanog snabdevanja pšeničnim brašnom ta deca su ponovo imala tegobe. Onda su počele da se pojavljuju metode koje su lekarima omogućavale da dođu do segmenata creva gde su mogli da uoče patološke procese i da ispituju problem. Uvođenje endoskopskih procedura napravilo je revoluciju 70,80-ih god prošlog veka. Kada je uspelo da se otkrije zašto pacijent ima tegobe počelo je da se razmišlja i o tome kako im pomoći,” kaže dr Popović za B92.

Utvrđivanje bolesti

Kada se radi o utvrđivanju bolesti postoje neki zlatni standardi: laboratorijske, imunološke analize, gde se iz krvi utvrđuju anti- tela koje imaju visok stepen specifičnosti i senzitivnosti.

„Ako su te analize pozitivne, one sa velikom verovatnoćom utvrđuju da osoba ima celijakiju. Pacijent se onda upućuje lekarima koji mogu da sprovedu sledeći i glavni stepen dijagnostike, a to je provera stanja sluznice tankog creva, endoskopija i uzimanje uzoraka sa sluznice tankog creva za histopatološku analizu.Nakon provere tih rezultata konačno se utvrđuje da li neko pati od celijakije,“ kaže dr Popović.

Celijakija je ozbiljna bolest. Baš zato što ju je nekada teško otkriti, ona može da uznapreduje bez saznanja pacijenata da je ima i teže se tretira nego da je ranije otkrivena. Ako se ne leči, celijakija može imati vrlo teške posledice u različitim segmentima života i sa potencijalno smrtnim ishodom. Latentnije forme bolesti mogu da budu podmukljije zato što su tinjajuće i jedini način da se ona otkrije je da se misli o problemu.

„Najveći broj bolesti je takav da vi ne možete da lečite uzrok već posledicu. Zato možemo reći da celijakija ima i dobru stranu jer jednostavnim pristupom dolazi do potpunog izlečenja. Pacijent mora da shvati da ima doživotni problem i da će biti na doživotnoj dijeti koja podrazumeva izbacivanje glutena iz ishrane. U relativno kratkom intervalu organizam se restituiše, tj. dovodi u dobro stanje.“

„Svako odstupanje od režima ishrane (dijeta bez glutena) dovodi do ponovne aktivacije bolesti. Neko reaguje burno, a neko ima tinjajuće probleme koji nisu očigledni ali maltretiraju tanko crevo koje može napraviti veliki problem u organizmu, a može doći i do malignih oboljenja. Oboleli od celijakije nose dvostruko veći rizik, za dobijanje neke od malignih bolesti, od zdravih ljudi,“ kaže dr Dragan Popović.

Šta mogu da jedu, a šta ne, oboleli od celijakije?

Gluten je protein, belančevina koja se nalazi u žitaricama (pšenica, raž, ječam). Komponenta koja pravi problem je glijadin – deo glutena koja može zasmetati osobama koje imaju predispoziciju za takav problem.

“Vi ne možete samo da eliminišete ove 3 žitarice i da mislite da ste rešili problem jer u mnogo drugih stvari se nalaze neke od supstanci koje su uzete od žitarica. One se nalaze u nekim začinima, sosevima, prelivima, lekovima, mesnim prerađevinama–sve one komponente koje se dodaju mesu mogu da sadrže glijadin,” kaže dr Popović.

Pacijenti mogu da koriste bezglutensko brašno, kukuruzno brašno, heljdu, pirinač. Dijete su teške, zahtevaju privikavanje, naročito kada ih se morate pridržavati do kraja života i mnogi oboleli dolaze u stanje psihičke nestabilnosti zbog toga.

„Pacijenti koji imaju celijakiju moraju da shvate da striktnim sprovođenjem dijete do kraja života rešavaju skoro u potpunosti svoje probleme i vraćaju se u grupu ljudi koji su zdravi. Ako je jedina žrtva koju moraju da podnesu da jedu namirnice bez glutena – to je vredno i treba je podneti zarad sopstvenog zdravlja,“ kaže dr Popović.

Da biste što lakše premostili krizni period, posavetujte se sa gastroenterolozima, specijalistima higijene ishrane, nutricionistima, kuvarima, ... jer šta može biti veći motiv od saznanja da ćete već nakon kratkog perioda striktnog pridržavanja dijete biti potpuno zdravi?

Foto: michaelaw / www.sxc.hu