Anksioznost problem mladih

Dijagnoza mi je anksiozna depresija i najviše mi se manifestuje kroz fizičke neugodnosti tipa znojenje dlanova brzo lupanje srca (gušenje nikad nisam imao) trnjenje (mravinjanje) lijeve strane zatim i desne,osjećaj neki sličan mantanju ali više podsjeća na to kada se napiješ pa ti se manta,u ekstremnim epizodama gubio sam vid na lijevo oko na trenutke,onda naravno strah od ljudi prostora sa mnogo ljudi itd itd..E sad ovo vam pišem jer sam ja to prvo trpio jedno 3 godine neznajući šta je to,a nisam htio roditeljima da kažem da se ne brinu.Liječio sam se prvo kod psihologa (koji mi je oduzeo 6 mjeseci života a ništa nije uradio) zatim kod psihijatra (koji mi je takodje uzeo 6 mjeseci života da bi na kraju postao ovisan o određenom lijeku).Trenutno se skidam sa tog lijeka i tjeram dalje sa drugim psihijatrom (privatnikom jer sam shvatio da od ovih na budzetu nema vajde) taman došao do na kraj svijeta.Moj vam je savjet da čim uočite to idite ljekaru i to nekom doborom provjerenom da nebi gubili vrijeme života kao što sam ja.Veoma je bitna i podrška porodice i prijatelja (ako imate jer sam ja sve izgubio tokom ovog)..Samo izlaite iz kuće i družite se i uz određene lijekove to je recept za ozdravljenje.Takođe bih preporučio REBT(racionalno emotivno bihevioristička terapija) terapiju,dosta pomaže...Budite zdravi ljudi probajte da vam "na jedno udje na drugo izadje" sva ova gadna situacija na balkanu i ovaj život neljudski ovdje...

Pa nije taj strah od nikuda, od orvog razreda decu strase kako moraju uciti, ako ne uce propasce u zivotu, bolje da uce nego da rade fizicki posao, postavljeni su standardi sta znaci uspeti u zivotu, ko je van toga naravno da ga strah jer su ga time naplasili!
Fakultet se upisuje ne da bi radjao naucnike vec osigurao egzistenciju i dao ti poziciju u drustvu!
Zato ni nema vise naucnika kao Tesla i njemu slicni.

Deca se ne uce da je uspeh u zivotu biti zadovoljan, zahvalan, voljen i voleti!
Pa i uciniti veliku stvar za covecanstvo u celosti.
Tu strah ne vlada!

"Od orvog razreda decu strase kako moraju uciti, ako ne uce propasce u zivotu, bolje da uce nego da rade fizicki posao"
(nidza, 25. februar 2015 10:13)

Tacno! A onda zavrse fakultet, a posla nema, pa magistriraju a posla nema, pa doktoriraju a posla nema ... Dobro je jos da neke "pozdoktorske" ne postoje, da postoje i to bi zavrsili ... Samo ne znam da li bi se posle toga zvali Dr-Dr, Dr na kvadrat, PostDr ili sta vec. Titula za titulom. A POSLA NEMA! Onda shvate da moraju da rade bas taj fizicki posao kojim su ih plasili kad su bili deca. Ili neki tupavi posao nekog referenta koji moze da radi svaka budala. Onda dolazi najpre zavaravanje da ti je taj posao samo privremeni, pa kad shvatis da nema drugog onda pocnes da ga mrzis, hronicna mrznja radja stres, stres vodi u depresiju. Onda krenes da obilazis psihologe, psihijatre, nadrilekare, travare, iscelitelje, vracare, vidovnjake, astrologe ... I kod svih trazis neku pomoc. I svi ti kazu isto: moras da trazis odgovore u sebi, da radis na sebi, da volis sebe, da pricas sa sobom. I uzmu ti pare. A efikasnog leka prosto nema, jer se covek u starijim godinama tesko moze da prevaspita. Sve sto mogu doktori je da te malo zalece i osposobe da koliko-toliko prezivljavas od danas do sutra.

Decu treba vaspitati da je svaki posao podjednako vazan, da je svaki covek u drustvu podjednako vredan, da je uspeh iluzija. I bas kao sto si rekao - da su unutrasnji mir i sreca mnogo vazniji od spoljasnjeg, nametnutog.

Postoji vise vrsta I anksioznost I depresije ... Nekad sam mislio da je panicni napad isto sto I anksioznost - a to nidje veze ... Takodje da je ljenost I tuga isto sto I depresija - a tu je jos veca razlika ...

@vase ime

Ajte da se ne lazemo, roditelj ce uvek gurati dete tamo gde ce biti priznatije kada odraste i imati novac,
Roditelji u Srbiji se hvale svojom decom po slavama, rodjendanima, kafama uporedjuju ih sa drugima ko da su od drveta.

Da se dete pita ono bi se igralo i istrazivalo celog zivota i ne bi jurilo nikakvu slavu i novac,
I snove svojih roditelja!

Kako smo mi zatucan narod, cak i ovi sto skole zavrsili znaju i gori biti od ovih sto imaju osnovnu.

@(Rade Republika Srpska, 25. februar 2015 08:59)

I ja sam patio of anksioznosti i napada panike. Desavalo mi se da mi puls bude skoro 200 i da sam sto posto siguran da cu umreti. Poceo sam da izbegavam izlaske iz kuce jer sam se plasio da ce mi se nesto dogoditi. Dao sam otkaz na poslu zbog agorafobije koja se razvila zbog straha. Nisam smeo da vozim auto pa cak ni da hodam sam ulicom ako nekog nema pored mene. Ni lekovi mi nisu pomagali. Onda sam saznao za psihologa u NS koji me je naucio AUTOGENOM TRENINGU i za par meseci su izbrisani svi simptomi, bez upotrebe lekova. To je tehnika duboke relaksacije koju je razvio jedan nemacki psiholog - Šulc. Svakom bih preporucio. Raspitajte se.

Studiram, zivot sam provodila uceci nocu, a spavajuci danu.Pod konstantnim sam stresom, jednostavno osecam pritisak da svakog dana moram da ucim i cim otvorim oci to mi pada na pamet.Na sredini trece godine sam posustala, tesko pamtim, nemam zelju da izadjem na ispit.Osecam konstantnu uznemirenost, u jednom periodu sam imala probleme sa disanjem.Isla sam kod lekara i posle svih analiza, konstatovali su da umisljam da mi treba jos vazduha.Posle 10-ak dana to je proslo.Medjutim, ostao je taj osecaj uznemirenosti.Nekada mi jako lupa srce, potistena sam i bezvoljna..Jednostavno, ne znam za stresom da se nosim.Razmisljam da se javim psihologu jer se bojim da ovo nije nikakav los period koji ce proci, vec da pocinjem da srljam u propast.

Deca se ne uce da je uspeh u zivotu biti zadovoljan, zahvalan, voljen i voleti!
Pa i uciniti veliku stvar za covecanstvo u celosti.
Tu strah ne vlada!
(nidza, 25. februar 2015 10:13)

A kako misliš da budeš zadovoljan ako radiš posao koji ti ne odgovara i koji mrziš, za mizernu platu?
Zato su tu roditelji da ukažu detetu na bitne stvari. Ne može dete da bude toliko zrelo i odgovorno niti iskusno da zna koliko vredno učenje u osnovnoj može da ti olakša kasnije izbor za više škole, kasnije za zanimanje.
Kada čovek rano stekne radnu naviku, samodisciplinu i upornost, kasnije u životu ni jedna stvar mu ne predstavlja toliki teret.
Ali ako pustiš dete previše u slobodu, kasnije će to isto dete da se ljuti na roditelje što ga nisu terali da uči, da radi, što mu nisu objasnili da je život težak, da je život u stvari jedna borba za opstanak.
Aksioznost je psihički poremećaj i ima milion faktora koji mogu to da izazovu kod pojedinca. Ali kao i u svemu, najvažnije je vaspitanje i trud roditelja koji od par kila mesa treba da naprave čoveka koji će biti otporan na živtne izazove, i samim tim će umeti i da voli, a biće i voljen. Problem je što deca prave decu, i ljudi kojima je lična karijera ispred vaspitanja deteta, pa onda se to odrazi na ličnost tog deteta i ono postaje psihički nestabilno, manje ili više, te mnogi padaju u depresiju, blažu ili težu.
To je problem, sve kreće od detinjstva.

@Rade Republika Srpska: Nadam se da su ti proverili krvnu sliku, posebno tiroidnu zlezdu, jer to hoce dati vrlo slicne simptome. Takodje EKG, jer odredjene benigne srcane aritmije takodje znaju biti odgovorne. Jer ako ima neki organski razlog, psihijatrijski lekovi i razgovor nece dati zeljene rezultate. U svakom slucaju, nadam se da ces uskoro naci nesto ili nekoga sto pomaze. Sve najbolje!

@Vase ime

Vidite, dete isto tako moze biti centar sveta svojim roditeljima, omiljena igracka i pesma od samog rodjenja, svaka priredba je za to malo dete velika stvar, jer je i ono malo, a kada jos malo poraste, svako odgovaranje, takmicenje, dodela nagrada, diploma, svedocanstava - je samo jos jedan ogroman korak za to isuvise samosvesno bice koje nikad zapravo nije doraslo zadatku, vec je uceno da ide uzlaznom putanjom i ne postavlja pitanje: Dokle cemo?
Namerno sa naglaskom na 'cemo', jer ne zelimo da izneverimo mamu i tatu, koji su neosporivo priustili sve uslove za taj put.
A onda dete dodje do fakulteta i bukvalno PRSNE pod pritiskom. Prsne kao balon, koji je prezasicen i koji nema kud, jer naravno da to nije "bilo koji fakultet", niti je to " bilo cije dete". Suoceno sa obavezama koje on nosi, sa svakodnevnim zadacima koji se cine nesagledivi, sa svom nepravdom koja vlada svuda oko njega, i najteze od svega - suocavanje sa sobom kao NEUSPEHOM. I najmanji prekid kontinuiteta za njega je fatalan. Svi glasovi kritike bivaju sve jaci, bude se novi, sve je vise izazova, a sve manje snage i volje da se sa njima, ovako ostecen kakvim sebe vidi - bori.

Bledilo, mucnina, prekid u govoru, zadihanost, gubitak daha, "mesanje" gradiva, izgubljenost - nazovite to kako hocete.
Ali ne mozete reci da roditelji nisu bili tu za njega. Mozda i previse.

Studiram, zivot sam provodila uceci nocu, a spavajuci danu.Pod konstantnim sam stresom, jednostavno osecam pritisak da svakog dana moram da ucim i cim otvorim oci to mi pada na pamet.Na sredini trece godine sam posustala, tesko pamtim, nemam zelju da izadjem na ispit.Osecam konstantnu uznemirenost, u jednom periodu sam imala probleme sa disanjem.Isla sam kod lekara i posle svih analiza, konstatovali su da umisljam da mi treba jos vazduha.Posle 10-ak dana to je proslo.Medjutim, ostao je taj osecaj uznemirenosti.Nekada mi jako lupa srce, potistena sam i bezvoljna..Jednostavno, ne znam za stresom da se nosim.Razmisljam da se javim psihologu jer se bojim da ovo nije nikakav los period koji ce proci, vec da pocinjem da srljam u propast.
Komentar poslat iz B92 Android™ aplikacije (Android Robot by Google, CC BY 3.0) (Joka, 25. februar 2015 20:25)

Anksioznost. Doktori nemaju pojma o tome. Javi se psihologu, nikako psihijatru, ali prvo, ako pijes kafu, odmah prestani, ona samo pojacava uznemirenost.

@SinisaDorcol

moze li neka naznaka o kome se radi?

Iz NS sam, znacilo bi mi..

hvala u svakom slucaju

Pa nije taj strah od nikuda, od orvog razreda decu strase kako moraju uciti, ako ne uce propasce u zivotu, bolje da uce nego da rade fizicki posao, postavljeni su standardi sta znaci uspeti u zivotu, ko je van toga naravno da ga strah jer su ga time naplasili!
Fakultet se upisuje ne da bi radjao naucnike vec osigurao egzistenciju i dao ti poziciju u drustvu!
Zato ni nema vise naucnika kao Tesla i njemu slicni.

Deca se ne uce da je uspeh u zivotu biti zadovoljan, zahvalan, voljen i voleti!
Pa i uciniti veliku stvar za covecanstvo u celosti.
Tu strah ne vlada!

Dijagnoza mi je anksiozna depresija i najviše mi se manifestuje kroz fizičke neugodnosti tipa znojenje dlanova brzo lupanje srca (gušenje nikad nisam imao) trnjenje (mravinjanje) lijeve strane zatim i desne,osjećaj neki sličan mantanju ali više podsjeća na to kada se napiješ pa ti se manta,u ekstremnim epizodama gubio sam vid na lijevo oko na trenutke,onda naravno strah od ljudi prostora sa mnogo ljudi itd itd..E sad ovo vam pišem jer sam ja to prvo trpio jedno 3 godine neznajući šta je to,a nisam htio roditeljima da kažem da se ne brinu.Liječio sam se prvo kod psihologa (koji mi je oduzeo 6 mjeseci života a ništa nije uradio) zatim kod psihijatra (koji mi je takodje uzeo 6 mjeseci života da bi na kraju postao ovisan o određenom lijeku).Trenutno se skidam sa tog lijeka i tjeram dalje sa drugim psihijatrom (privatnikom jer sam shvatio da od ovih na budzetu nema vajde) taman došao do na kraj svijeta.Moj vam je savjet da čim uočite to idite ljekaru i to nekom doborom provjerenom da nebi gubili vrijeme života kao što sam ja.Veoma je bitna i podrška porodice i prijatelja (ako imate jer sam ja sve izgubio tokom ovog)..Samo izlaite iz kuće i družite se i uz određene lijekove to je recept za ozdravljenje.Takođe bih preporučio REBT(racionalno emotivno bihevioristička terapija) terapiju,dosta pomaže...Budite zdravi ljudi probajte da vam "na jedno udje na drugo izadje" sva ova gadna situacija na balkanu i ovaj život neljudski ovdje...

"Od orvog razreda decu strase kako moraju uciti, ako ne uce propasce u zivotu, bolje da uce nego da rade fizicki posao"
(nidza, 25. februar 2015 10:13)

Tacno! A onda zavrse fakultet, a posla nema, pa magistriraju a posla nema, pa doktoriraju a posla nema ... Dobro je jos da neke "pozdoktorske" ne postoje, da postoje i to bi zavrsili ... Samo ne znam da li bi se posle toga zvali Dr-Dr, Dr na kvadrat, PostDr ili sta vec. Titula za titulom. A POSLA NEMA! Onda shvate da moraju da rade bas taj fizicki posao kojim su ih plasili kad su bili deca. Ili neki tupavi posao nekog referenta koji moze da radi svaka budala. Onda dolazi najpre zavaravanje da ti je taj posao samo privremeni, pa kad shvatis da nema drugog onda pocnes da ga mrzis, hronicna mrznja radja stres, stres vodi u depresiju. Onda krenes da obilazis psihologe, psihijatre, nadrilekare, travare, iscelitelje, vracare, vidovnjake, astrologe ... I kod svih trazis neku pomoc. I svi ti kazu isto: moras da trazis odgovore u sebi, da radis na sebi, da volis sebe, da pricas sa sobom. I uzmu ti pare. A efikasnog leka prosto nema, jer se covek u starijim godinama tesko moze da prevaspita. Sve sto mogu doktori je da te malo zalece i osposobe da koliko-toliko prezivljavas od danas do sutra.

Decu treba vaspitati da je svaki posao podjednako vazan, da je svaki covek u drustvu podjednako vredan, da je uspeh iluzija. I bas kao sto si rekao - da su unutrasnji mir i sreca mnogo vazniji od spoljasnjeg, nametnutog.

Deca se ne uce da je uspeh u zivotu biti zadovoljan, zahvalan, voljen i voleti!
Pa i uciniti veliku stvar za covecanstvo u celosti.
Tu strah ne vlada!
(nidza, 25. februar 2015 10:13)

A kako misliš da budeš zadovoljan ako radiš posao koji ti ne odgovara i koji mrziš, za mizernu platu?
Zato su tu roditelji da ukažu detetu na bitne stvari. Ne može dete da bude toliko zrelo i odgovorno niti iskusno da zna koliko vredno učenje u osnovnoj može da ti olakša kasnije izbor za više škole, kasnije za zanimanje.
Kada čovek rano stekne radnu naviku, samodisciplinu i upornost, kasnije u životu ni jedna stvar mu ne predstavlja toliki teret.
Ali ako pustiš dete previše u slobodu, kasnije će to isto dete da se ljuti na roditelje što ga nisu terali da uči, da radi, što mu nisu objasnili da je život težak, da je život u stvari jedna borba za opstanak.
Aksioznost je psihički poremećaj i ima milion faktora koji mogu to da izazovu kod pojedinca. Ali kao i u svemu, najvažnije je vaspitanje i trud roditelja koji od par kila mesa treba da naprave čoveka koji će biti otporan na živtne izazove, i samim tim će umeti i da voli, a biće i voljen. Problem je što deca prave decu, i ljudi kojima je lična karijera ispred vaspitanja deteta, pa onda se to odrazi na ličnost tog deteta i ono postaje psihički nestabilno, manje ili više, te mnogi padaju u depresiju, blažu ili težu.
To je problem, sve kreće od detinjstva.

@vase ime

Ajte da se ne lazemo, roditelj ce uvek gurati dete tamo gde ce biti priznatije kada odraste i imati novac,
Roditelji u Srbiji se hvale svojom decom po slavama, rodjendanima, kafama uporedjuju ih sa drugima ko da su od drveta.

Da se dete pita ono bi se igralo i istrazivalo celog zivota i ne bi jurilo nikakvu slavu i novac,
I snove svojih roditelja!

Kako smo mi zatucan narod, cak i ovi sto skole zavrsili znaju i gori biti od ovih sto imaju osnovnu.

@Rade Republika Srpska: Nadam se da su ti proverili krvnu sliku, posebno tiroidnu zlezdu, jer to hoce dati vrlo slicne simptome. Takodje EKG, jer odredjene benigne srcane aritmije takodje znaju biti odgovorne. Jer ako ima neki organski razlog, psihijatrijski lekovi i razgovor nece dati zeljene rezultate. U svakom slucaju, nadam se da ces uskoro naci nesto ili nekoga sto pomaze. Sve najbolje!

Studiram, zivot sam provodila uceci nocu, a spavajuci danu.Pod konstantnim sam stresom, jednostavno osecam pritisak da svakog dana moram da ucim i cim otvorim oci to mi pada na pamet.Na sredini trece godine sam posustala, tesko pamtim, nemam zelju da izadjem na ispit.Osecam konstantnu uznemirenost, u jednom periodu sam imala probleme sa disanjem.Isla sam kod lekara i posle svih analiza, konstatovali su da umisljam da mi treba jos vazduha.Posle 10-ak dana to je proslo.Medjutim, ostao je taj osecaj uznemirenosti.Nekada mi jako lupa srce, potistena sam i bezvoljna..Jednostavno, ne znam za stresom da se nosim.Razmisljam da se javim psihologu jer se bojim da ovo nije nikakav los period koji ce proci, vec da pocinjem da srljam u propast.
Komentar poslat iz B92 Android™ aplikacije (Android Robot by Google, CC BY 3.0) (Joka, 25. februar 2015 20:25)

Anksioznost. Doktori nemaju pojma o tome. Javi se psihologu, nikako psihijatru, ali prvo, ako pijes kafu, odmah prestani, ona samo pojacava uznemirenost.

Postoji vise vrsta I anksioznost I depresije ... Nekad sam mislio da je panicni napad isto sto I anksioznost - a to nidje veze ... Takodje da je ljenost I tuga isto sto I depresija - a tu je jos veca razlika ...

Studiram, zivot sam provodila uceci nocu, a spavajuci danu.Pod konstantnim sam stresom, jednostavno osecam pritisak da svakog dana moram da ucim i cim otvorim oci to mi pada na pamet.Na sredini trece godine sam posustala, tesko pamtim, nemam zelju da izadjem na ispit.Osecam konstantnu uznemirenost, u jednom periodu sam imala probleme sa disanjem.Isla sam kod lekara i posle svih analiza, konstatovali su da umisljam da mi treba jos vazduha.Posle 10-ak dana to je proslo.Medjutim, ostao je taj osecaj uznemirenosti.Nekada mi jako lupa srce, potistena sam i bezvoljna..Jednostavno, ne znam za stresom da se nosim.Razmisljam da se javim psihologu jer se bojim da ovo nije nikakav los period koji ce proci, vec da pocinjem da srljam u propast.

@Vase ime

Vidite, dete isto tako moze biti centar sveta svojim roditeljima, omiljena igracka i pesma od samog rodjenja, svaka priredba je za to malo dete velika stvar, jer je i ono malo, a kada jos malo poraste, svako odgovaranje, takmicenje, dodela nagrada, diploma, svedocanstava - je samo jos jedan ogroman korak za to isuvise samosvesno bice koje nikad zapravo nije doraslo zadatku, vec je uceno da ide uzlaznom putanjom i ne postavlja pitanje: Dokle cemo?
Namerno sa naglaskom na 'cemo', jer ne zelimo da izneverimo mamu i tatu, koji su neosporivo priustili sve uslove za taj put.
A onda dete dodje do fakulteta i bukvalno PRSNE pod pritiskom. Prsne kao balon, koji je prezasicen i koji nema kud, jer naravno da to nije "bilo koji fakultet", niti je to " bilo cije dete". Suoceno sa obavezama koje on nosi, sa svakodnevnim zadacima koji se cine nesagledivi, sa svom nepravdom koja vlada svuda oko njega, i najteze od svega - suocavanje sa sobom kao NEUSPEHOM. I najmanji prekid kontinuiteta za njega je fatalan. Svi glasovi kritike bivaju sve jaci, bude se novi, sve je vise izazova, a sve manje snage i volje da se sa njima, ovako ostecen kakvim sebe vidi - bori.

Bledilo, mucnina, prekid u govoru, zadihanost, gubitak daha, "mesanje" gradiva, izgubljenost - nazovite to kako hocete.
Ali ne mozete reci da roditelji nisu bili tu za njega. Mozda i previse.

@(Rade Republika Srpska, 25. februar 2015 08:59)

I ja sam patio of anksioznosti i napada panike. Desavalo mi se da mi puls bude skoro 200 i da sam sto posto siguran da cu umreti. Poceo sam da izbegavam izlaske iz kuce jer sam se plasio da ce mi se nesto dogoditi. Dao sam otkaz na poslu zbog agorafobije koja se razvila zbog straha. Nisam smeo da vozim auto pa cak ni da hodam sam ulicom ako nekog nema pored mene. Ni lekovi mi nisu pomagali. Onda sam saznao za psihologa u NS koji me je naucio AUTOGENOM TRENINGU i za par meseci su izbrisani svi simptomi, bez upotrebe lekova. To je tehnika duboke relaksacije koju je razvio jedan nemacki psiholog - Šulc. Svakom bih preporucio. Raspitajte se.

@SinisaDorcol

moze li neka naznaka o kome se radi?

Iz NS sam, znacilo bi mi..

hvala u svakom slucaju