Zbog čega milioni Japanaca ne izlaze iz kuće?

Ako sam razumeo otvorili su centar za lečenje ljudi koji ne izlaze iz svojih kuća i čude se što im retko ko dođe?

U Srbiji mladi imaju jedan komp, po neko SPS i skoro svako mobilni, i teško ih naterati napolje među svet. Zamislite prosečnog japanca koji za nas živi u 25. veku! Tehnika, ludilo, još sa robotima koji im sve mogu zameniti... pa ovo mu dođe nekako normalno, čudo da je i tako mali broj koji ne izlazi oz kuće....

Japanci imaju jedan jedini praznik – pa i tada rade!

Citao sam o ovome vec, Japanci su zaista specificni... Sto vise ovakvih zanimljivih tekstova u buduce

ne znaju šta je? sociofobija na japanskom. evo, rešio sam im.

Japanci imaju jedan jedini praznik – pa i tada rade!
(Irfan, 28. januar 2015 11:56)
--------
Irfane, niste u pravu. Ali, potpuno. Taj kliše o Japancima se valjda bazira na opštem zaključku da su jako vredni i marljivi ljudi što je sušta istina. Naime, Japanci /živeo sam medju njima oko 5 godina/ imaju dosta praznika, mislim, čak, daleko više nego mi u Srbiji. Sada, ne bih baš mogao da se zakunem koliko ali, sasvim sigurno daleko više nego mi. Poenta njihovog uspeha leži u tome što oni ne rade nijedan posao tek da bi ga radili. Posao koji nema svrhe u Japanu se ne obavlja i ne postoji. Posao /posebno mislim na onaj administrativni/, čiji je cilj da ljudima samo zagorča život u Japanu ne postoji. Znači, da Japanac ide na posao, a da je rezultat tog posla "ništica", u Japanu je izuzetak. To je narod kome je rad osnov života za razliku od nas balkanaca, a mislim i za razliku od belaca uopšte, kojima je životni cilj potrošnja u svakom smislu te reči. Njima uvek ostaje zato što im malo treba a puno daju. Kao narod su veoma organizovani i odani svojoj državi. Meni je taj narod "legao" na srce, veoma ga volim i respektujem. Nervira, jedino, njihova snishodljivost i slepa poslušnost koju imaju prema SAD.

Nemaju mesta na ulicama.Lice se jedni na druge i gube se...

Ja ih potpuno razumem! Da imam neki priliv sredstava za život sa strane, i da ne moram da izlazim svako jutro na posao ne bih ni ja. Jednostavno nema šta da se vidi sem gomila prostaka, kretena, nasilnika i baraba. Čast jako malom broju izuzetak, max 10% od celokupne populacije u Beogradu.

Zbog cega pisati cak o Japanu kad toga ima i ovde.Jedan moj komsija boluje od toga.Desetak godina nije izasao iz kuce,samo na terasu i to je to.

Obicna fobija.

Ima i kod nas slicnih poremecaja, ali druge vrste. Jedan od njih je hik-hik-koma-more, to je kad covek nece iz kafane kuci da ide.

Srpska omladina isto ima poremecaj,neulazi u kucu i nece da radi...

Klasicna socijalna izolacija, used socijalne fobije. Toga ima puno I kod nas. Licno poznajem dva momka koji imaju ovaj problem.
Oba su u detinjstvu I ranoj mladosti tretirani kao genijalni, a onda je sudar sa prvim problemom (u skoli, na fakultetu, u ljubavi) doveo do socijalne izolacije I zivota u svetu fantazija u kome se osecaju sigurno.

Imao sam ovu bolest, jednostavno kod kuce ti je najlepse i nemas volje da se druzis i da ides negde. Jeste gadna ali sam se nekako izvukao fizickom aktivnoscu i sportom, sad imam i posao i to u Srbiji olleeeee xD

Zato sto su culi da je Srbija do Tokija.

Pakao su drugi ljudi

Bravo za konstataciju ,odusevljen sam.Prava istina ,bravo jos jednom.

ima i u srbiji dosta ovakvih ljudi, obicno se radi o ljudima koji su imali neke traume iz detinjstva, fizicke nedostatke (pa imaju kompleks) ili im se nesto negativno desilo sto uzrokuje da se osecaju sigurno jedino u zatvorenom prostoru, u svakom slucaju do izolacije ne dolazi iznenada vec je to obicno problem koji se talozio u toj osobi dugo i jednoga dana samo izadje na povrsinu.

znam i hikikomori slucajeve u srbiji...ali dok to nase ministarstvo zdravlja opazi i prizna... ah... macke ce ih pojesti

mene ovo podseca na panicni poremecaj sa agorafobijom. lecila sam se sama od te opake bolesti. jako je to dugacak i tezak proces....prvo i najbitnije je da covek sam prizna da ima problem i onda treba hitno potraziti strucnu pomoc tj. neuropsihijatra.

U Japanu postoji 13 prazničnih (neradnih) dana. Dakle, više nego u Srbiji.

Jedan japanac ne coskari, ne razmenjuje slicice.... :)

lici na agorafobiju. uporna je i gadna bolest. tesko se leci, godinama.

Zato je Tokyo najsigurniji grad :P

Japan-bogata, visokorazvijena, organizovana zemlja nesrecnih ljudi.

Ladno bre napolju

bio sam u vise navrata u Japanu, poslednji put sam bio na 5 nedelja nedavno, i upoznao sam dosta Japanaca/Japanki. niko nikad nije pomenuo nekoga ko mozda pati od toga. mozda je slucajnost, ali mislim da se malo preteruje u vesti...

Opsednuti pornografijom, zato ni ne izlaze napolje. Bar ne sedu na 'ladan beton.

nepalju vrebaju razne opasnosti i iskušenija.

Mene interesuje da li se od te bolesti umire? Mozda ti ljudi imaju odredjene psihicke probleme ali tu bolest imaju jer im se moze da je imaju, odnosno dokle god nisu prinudjeni da izlaze napolje i dokle god je porodica spremna da ih trpi. Ja isto ne volim npr. da idem u kupovinu i maximalno koristim internet za kupovinu a i kad idem u prodavnicu najvise volim one gde postoji samousluzna kasa pa ne moram da se suocavam sa kasirkom, a i da zivim u nekom gradu u Japanu tek mi se ne bi mililo da izlazim napolje u onaj haos, guzvu. Cini mi se da ce u buducnosti biti sve vise nekih novih bolesti a cije je ispoljavanje zapravo omogucio tehnoloski napredak i drustvene okolnosti. Npr. oni ekstremno gojazni ljudi (a kojinisu gojazni iz medicinskih razloga)i koji ne mogu ni iz kreveta da ustanu su takvi jer imaju podrsku drustva, ne moraju da rade imaju socijalnu pomoc, nekoga da se brine o njima i onda sta ih briga moze im se.

Posledica prekomernog koristenja tehnologije, Interneta, socijalnih mreza itd. Naviknu se da komuniciraju preko aparata pa se odviknu od ljudskog kontakta, vremenom im je to nepotrebno i pretvori se u fobiju.
Pogledajte danasnju decu kod nas, neprestano bulje u mobilni telefon, kompjuter ili televizor. Sta onda reci za Japan koji je sto godina ispred nas.

Ne vidim kako se ovaj poremecaj razlikuje od agorafobije? Ako ima neko upucen da objasni.

Ne vidim kako se ovaj poremecaj razlikuje od agorafobije? Ako ima neko upucen da objasni.
(maja, 28. januar 2015 12:24)

Ko zna (tekst nije objasnio).
Ja recimo ne bolujem od ničega (barem mislim). Ali ne volim da izlazim. U kući, u krevetu, je najbolje. Na tri dana po hleba preko puta zgrade, ostalo donose/spremaju žena i roditelji..
Ne volim ni previše da razgovaram naglas (telefonom). Tj. najviše mi odgovara da razgovor vodim pisanim putem sa ostalima.. ali ima i dana kada se razgalamim uveče žena sa posla kada dođe (haha, što ona i ne voli smorena na kraju 12+ h radnog vremena). I tako..
Sve u svemu - kada bi neko tražio da odem do bolnice (a na 10 min je od mene).. jedino da me tamo čekaju bez reda za čekanje.. ili da dođu ovde, ali ne dugo da sede.. ili ono najbolje - tekstom da razgovaramo (mail i slično).
Čudno je to. Ali mi i prija.. pa ja tako, dok mi ne dosadi (mada, evo skoro godina kako još nije, a i pre toga sam za probu ležao 8 meseci.. proleće me izmamilo tada napolje).

mislim da je zbog otrovnog oblaka iz panceva

pa to je nesto kao poslednji stadium depresije ?

Kompjutori nas polako ali sigurno pretvaraju u debile ili retarde. Pa i EU djeca sjede i igraju igrice do bezsvjesti. Omladinci nemaju volje izaci vani i imati normalan sexualni odnos!!! Uzas. U Japanu ce se prepoloviti stanovnistvo za 20-30 godina. Pa neka stvaraju robote......

Mozda je uzrok sto su ljudi previse ONLINE po raznim drustvenim mrezama, igraju igrice online sto je veoma popularno u Japan...

Samo pogledajte anime koji se zove "Welcome to the NHK" i sve će vam biti jasno.

A šta hikikomori znači u prevodu? Da li je to strah od ljudi na šta ovaj članak asocira ili je strah od otvorenog prostora to jest uzlaska na otvoreno što se u medicini zove agorofobija. Izgleda da je ovo nešto što nismo mogli da shvatimo iz članka, osim da ljudi ne žele da izađu,da idu u školu, na posao, druže se sa drugim ljudima, ali koje je objašnjenje. Ne samo u Japanu, postoje slični poremećaji nemogućnosti izlaska napolje, to jest straha od otvorenog prostora, gužve u kojoj se možete naći, ali to nije ništa nepoznato i ne znam da li je isto što i hikikomori. Guglaću malo.

Bice toga i kod nas u buducnosti, ljudi su prsotine za tehnologijom, pa iz tog veikog broja lozana ima neki broj i teze da oboli u tom antisocijalnom smislu.
Cudi me da Japan nije bolje preventivno reagovao ka takvim senzibilnim bicima kad su se prvi slucajevi pojavili.

Japanci imaju jedan jedini praznik – pa i tada rade!
(Irfan, 28. januar 2015 11:56)
--------
Irfane, niste u pravu. Ali, potpuno. Taj kliše o Japancima se valjda bazira na opštem zaključku da su jako vredni i marljivi ljudi što je sušta istina. Naime, Japanci /živeo sam medju njima oko 5 godina/ imaju dosta praznika, mislim, čak, daleko više nego mi u Srbiji. Sada, ne bih baš mogao da se zakunem koliko ali, sasvim sigurno daleko više nego mi. Poenta njihovog uspeha leži u tome što oni ne rade nijedan posao tek da bi ga radili. Posao koji nema svrhe u Japanu se ne obavlja i ne postoji. Posao /posebno mislim na onaj administrativni/, čiji je cilj da ljudima samo zagorča život u Japanu ne postoji. Znači, da Japanac ide na posao, a da je rezultat tog posla "ništica", u Japanu je izuzetak. To je narod kome je rad osnov života za razliku od nas balkanaca, a mislim i za razliku od belaca uopšte, kojima je životni cilj potrošnja u svakom smislu te reči. Njima uvek ostaje zato što im malo treba a puno daju. Kao narod su veoma organizovani i odani svojoj državi. Meni je taj narod "legao" na srce, veoma ga volim i respektujem. Nervira, jedino, njihova snishodljivost i slepa poslušnost koju imaju prema SAD.
(Mladen Mladenovic, 28. januar 2015 15:45)

Uh al si se primio, zeza se čovek. I nije on Irfan. Samo je aludirao na Japanca (glumi ga Irfan Mensur) iz Tesne kože.

japanci, verovatno nesto perverzno rade

@jean paul sartre, dva coveka isti dogadjaj i istog coveka prihvataju na dva razlicita nacina. Zato sto izmedju nasih emocija i dogadjaja i drugih ljudi stoji nas nacin razmisljanja. Drugim recima i pakao i raj su u nasoj glavi, sto pre to shvatite to bolje. Umesto da razmisljate da su drugi pakao i citirate one koji su tako mislili, mozda ne bi bilo lose da shvatite da to vi podsvesno projektujete samoprezir u druge. Ja mislim da smo mi svi nekako lepa bica, dostojna ljubavi i samoljubavi.

Agorafobija :)

Ja 3 dana ako ne izadjem, jer sam bolesna i prekukam sve vreme u kuci...

moja profesorka japanskog kaze da imaju jednu nedelju godisnje odmora ali da i nju ne koriste svi!

Naravno da se boje, jedan je otisao malo dalje od kuce i odmah su mu odsekli glavu !

To je adaptivni atribut žute rase da ne izlaze iz svog "gnezda" u nepovoljnoj klimi za koju su adaptirani. Ima je i kod nas, kod rase takozvanih alpida koji naseljavaju Panoniju i Mačvu (imali su ranije intitet Kelta), a ima ih posebno na Alpima. Oni ne vole da se sele, veoma su vezani za mesto stanovanja, i ne izlaze napolje čim se smrkne, a imaju u potrebu da prave zalihe nepotrebni stvaru i izraženu škrtost, koja je takodje sve izopačena adaptacija za nekada hladnu klimu centralne Evrope (nekada je ona bila zaledjena). Ti ljudi izgledaju kao Beni Hil, u govoru otežu kao Lale (ili Bavarci, isto je to), aseksualni su, a kod nas najviše glasaju za DSS.

dobar tekst, pogledajte i kratak video:

http://hypebeast.com/2015/1/hikikomori-a-deafening-silence-documentary-interviews-japans-social-recluses

Mladene Mladenovicu, ne bih se slozila da kod njih ne postoje poslovi koji nemaju svrhu, posebno u administraciji. Radila sam godinu dana u Londonu za Mizuho, japansku banku. Birokratija je gora neko kod nas, treba ti pet potpisa da posaljes najobicniji faks, puno ljudi rade neke besmislene poslove, ne cene se inicijativa i nove ideje (naprotiv), bitno je da se ne izdvajaš i razlikujes. Japanci su divni ljudi za druzenje, ali nikada vise ne bih radila sa njima.

U ostatku sveta se to zove agoraphobia.

Atomsko bombardovanje koje je nacija prezivela? Strah da van kuce nismo sigurni? Jung i iskonsko kolektivno nesvesno (izvinjavam se na slobodnom prevodu) koje mladje generacije nose i ocigledno nikako da ga se oslobode? Tolika potreba za radom, disciplinom, savrsenstvom?

Mladene Mladenovicu, ne bih se slozila da kod njih ne postoje poslovi koji nemaju svrhu, posebno u administraciji. Radila sam godinu dana u Londonu za Mizuho, japansku banku. Birokratija je gora neko kod nas, treba ti pet potpisa da posaljes najobicniji faks, puno ljudi rade neke besmislene poslove, ne cene se inicijativa i nove ideje (naprotiv), bitno je da se ne izdvajaš i razlikujes. Japanci su divni ljudi za druzenje, ali nikada vise ne bih radila sa njima.
(City Girl, 29. januar 2015 02:07)
----
Ja i dalje tvrdim da ćete u Japanu veoma retko naići na neki posao koji je "posao radi posla". Koji nema svrhe osim, da drugima zagorčava i otežava život. Naprosto nije to takav narod. Kada nemaju posao koji daje neke rezultate onda umeju to fino da iskoriste za lencarenje. Još nešto zaboravljate? Japanci u svetu moraju da se prilagodjavaju zakonima i propisima države u kojoj posluju, a za njih je država još uvek veoma poštovana. Inače, tačno je da ne cene privatnu inicijativu. Oni su narod koji sledi i izvršava ono što zamisle oni koju zaduženi za nove ideje. Tačno je da je to jedan divan / ali u suštini i jako surov/ narod gde je evropljaninu ili, šire, belcu, praktično nemoguće da opstane. Razdvajaju nas potpuno drugi ideali, drugi pogledi na svet. Morate sa njima dugo živeti da biste im samo prišli. Inače, uvek imaju "ogradu" preko koje nije dozvoljeno nijednom "Gaijinu" odnosno strancu.

neet

Uh al si se primio, zeza se čovek. I nije on Irfan. Samo je aludirao na Japanca (glumi ga Irfan Mensur) iz Tesne kože.
[Komentar poslat iz B92 Android™ aplikacije (Android Robot by Google, CC BY 3.0)] (x, 28. januar 2015 21:07)
--------
Pa ja sam se upravo obracao Irfanu koji nije Irfan vec Japanac, koga glumi Irfan Mensur iz Tesne koze, inace, kultnog ostvarenja u kinematografiji?! Zar Vam to nije bilo jasno iz komentara? Vidim da ste neki ozbiljan momak pa, evo, objasnjenja.

@ (zsn,
Tako je i meni izgledalo ali nema tu ni A of agorofobije. Pročitala na net-u ali bi objašnjenje bilo dugoačko i možda nejasno jer i ja nisam znala šta je. Guglajte. Imate članak BBC-ja i neke naše pa ćete videti. Više je povezano sa opterećenjem da se uspe u školi na poslu i kad se desi kiks onda se mladi ljudi povlače. Moje sasvim laičko mišljenje je da su se mlade generacije Japanaca dosta promenile u odnosu na starije koje su po našim merilima u svemu bili skoro pa fanatične. Sećam se kad sam bila dete da sam čitala članke o njihovim prijemnim ispitima i željama da se bude na vrhu društvene hijerarhiji i ako se ne uspe ne mali broj dece je izvršavao i samoubistva. Nove generacije žele pretpostavljam opušteniji i drugačiji život, ali je teško promeniti mentalitet. Zbog nemogućnosti da nađu dobro plaćen posao ili posao po kriterijumima roditelja ne retko ostaju da žive sa njima do tridesetih, izdržavani, sa gubitkom samopoštovanja i svega što ide uz to. Sasvim pojednostavljeno. Guglajte. Uostalom nikad bila u Japanu, samo jednom prilikom srela Japanca na poslovnim razgovorima. Mlad, strog, izuzetno informisan u svom poslu, i to je sve.

Klasicna socijalna izolacija, used socijalne fobije. Toga ima puno I kod nas. Licno poznajem dva momka koji imaju ovaj problem.
Oba su u detinjstvu I ranoj mladosti tretirani kao genijalni, a onda je sudar sa prvim problemom (u skoli, na fakultetu, u ljubavi) doveo do socijalne izolacije I zivota u svetu fantazija u kome se osecaju sigurno.
(Milence, 28. januar 2015 18:20)......al me pogodi!...josh ako si moje Milenche M.A.,eee,onda ti nije bilo teshko da provalish!...:-D :-) ako si moje Milenche,onda pozdrav i poljubac od Vlajka...

Samo pogledajte anime koji se zove "Welcome to the NHK" i sve će vam biti jasno.
(Šomi, 28. januar 2015 15:42)

Ovo valja ponoviti. :)

U osnovi, hikikomori ti je kad imaš 20 i kusur godina, komplekse kada su u pitanju društvene interakcije i privilegiju da te neko drugi izdržava. Eventualno (prividno) izgubiš potrebu za društvom, prestaneš da izlaziš napolje i kompletno ispadneš iz toka. Svet napolju na kraju postane nepoznat a plašiš se nepoznatog, pa ne izlaziš napolje. Lek je ukidanje finansijske podrške, ili to bar kaže gorepomenuti crtani. :)

Ne vidim kako se ovaj poremecaj razlikuje od agorafobije? Ako ima neko upucen da objasni. (maja, 28. januar 2015 12:24)
Agorafobija je strah od javnog nastupa, a kod njih je slučaj nešto drugačiji.

Hikikomori

@kalimero
A ti sebe, naravno, nesebično podrazumevaš u tih deset procenata...
ccc

Nemaju mesta na ulicama.Lice se jedni na druge i gube se...

Japanci imaju jedan jedini praznik – pa i tada rade!

Obicna fobija.

U Srbiji mladi imaju jedan komp, po neko SPS i skoro svako mobilni, i teško ih naterati napolje među svet. Zamislite prosečnog japanca koji za nas živi u 25. veku! Tehnika, ludilo, još sa robotima koji im sve mogu zameniti... pa ovo mu dođe nekako normalno, čudo da je i tako mali broj koji ne izlazi oz kuće....

Kompjutori nas polako ali sigurno pretvaraju u debile ili retarde. Pa i EU djeca sjede i igraju igrice do bezsvjesti. Omladinci nemaju volje izaci vani i imati normalan sexualni odnos!!! Uzas. U Japanu ce se prepoloviti stanovnistvo za 20-30 godina. Pa neka stvaraju robote......

Ne vidim kako se ovaj poremecaj razlikuje od agorafobije? Ako ima neko upucen da objasni.
(maja, 28. januar 2015 12:24)

Ko zna (tekst nije objasnio).
Ja recimo ne bolujem od ničega (barem mislim). Ali ne volim da izlazim. U kući, u krevetu, je najbolje. Na tri dana po hleba preko puta zgrade, ostalo donose/spremaju žena i roditelji..
Ne volim ni previše da razgovaram naglas (telefonom). Tj. najviše mi odgovara da razgovor vodim pisanim putem sa ostalima.. ali ima i dana kada se razgalamim uveče žena sa posla kada dođe (haha, što ona i ne voli smorena na kraju 12+ h radnog vremena). I tako..
Sve u svemu - kada bi neko tražio da odem do bolnice (a na 10 min je od mene).. jedino da me tamo čekaju bez reda za čekanje.. ili da dođu ovde, ali ne dugo da sede.. ili ono najbolje - tekstom da razgovaramo (mail i slično).
Čudno je to. Ali mi i prija.. pa ja tako, dok mi ne dosadi (mada, evo skoro godina kako još nije, a i pre toga sam za probu ležao 8 meseci.. proleće me izmamilo tada napolje).

Naravno da se boje, jedan je otisao malo dalje od kuce i odmah su mu odsekli glavu !

Japan-bogata, visokorazvijena, organizovana zemlja nesrecnih ljudi.

Opsednuti pornografijom, zato ni ne izlaze napolje. Bar ne sedu na 'ladan beton.

To je adaptivni atribut žute rase da ne izlaze iz svog "gnezda" u nepovoljnoj klimi za koju su adaptirani. Ima je i kod nas, kod rase takozvanih alpida koji naseljavaju Panoniju i Mačvu (imali su ranije intitet Kelta), a ima ih posebno na Alpima. Oni ne vole da se sele, veoma su vezani za mesto stanovanja, i ne izlaze napolje čim se smrkne, a imaju u potrebu da prave zalihe nepotrebni stvaru i izraženu škrtost, koja je takodje sve izopačena adaptacija za nekada hladnu klimu centralne Evrope (nekada je ona bila zaledjena). Ti ljudi izgledaju kao Beni Hil, u govoru otežu kao Lale (ili Bavarci, isto je to), aseksualni su, a kod nas najviše glasaju za DSS.

ne znaju šta je? sociofobija na japanskom. evo, rešio sam im.

Ja 3 dana ako ne izadjem, jer sam bolesna i prekukam sve vreme u kuci...

moja profesorka japanskog kaze da imaju jednu nedelju godisnje odmora ali da i nju ne koriste svi!

Bravo za konstataciju ,odusevljen sam.Prava istina ,bravo jos jednom.

japanci, verovatno nesto perverzno rade

Ne vidim kako se ovaj poremecaj razlikuje od agorafobije? Ako ima neko upucen da objasni. (maja, 28. januar 2015 12:24)
Agorafobija je strah od javnog nastupa, a kod njih je slučaj nešto drugačiji.

Japanci imaju jedan jedini praznik – pa i tada rade!
(Irfan, 28. januar 2015 11:56)
--------
Irfane, niste u pravu. Ali, potpuno. Taj kliše o Japancima se valjda bazira na opštem zaključku da su jako vredni i marljivi ljudi što je sušta istina. Naime, Japanci /živeo sam medju njima oko 5 godina/ imaju dosta praznika, mislim, čak, daleko više nego mi u Srbiji. Sada, ne bih baš mogao da se zakunem koliko ali, sasvim sigurno daleko više nego mi. Poenta njihovog uspeha leži u tome što oni ne rade nijedan posao tek da bi ga radili. Posao koji nema svrhe u Japanu se ne obavlja i ne postoji. Posao /posebno mislim na onaj administrativni/, čiji je cilj da ljudima samo zagorča život u Japanu ne postoji. Znači, da Japanac ide na posao, a da je rezultat tog posla "ništica", u Japanu je izuzetak. To je narod kome je rad osnov života za razliku od nas balkanaca, a mislim i za razliku od belaca uopšte, kojima je životni cilj potrošnja u svakom smislu te reči. Njima uvek ostaje zato što im malo treba a puno daju. Kao narod su veoma organizovani i odani svojoj državi. Meni je taj narod "legao" na srce, veoma ga volim i respektujem. Nervira, jedino, njihova snishodljivost i slepa poslušnost koju imaju prema SAD.

Ako sam razumeo otvorili su centar za lečenje ljudi koji ne izlaze iz svojih kuća i čude se što im retko ko dođe?

Citao sam o ovome vec, Japanci su zaista specificni... Sto vise ovakvih zanimljivih tekstova u buduce

Ja ih potpuno razumem! Da imam neki priliv sredstava za život sa strane, i da ne moram da izlazim svako jutro na posao ne bih ni ja. Jednostavno nema šta da se vidi sem gomila prostaka, kretena, nasilnika i baraba. Čast jako malom broju izuzetak, max 10% od celokupne populacije u Beogradu.

bio sam u vise navrata u Japanu, poslednji put sam bio na 5 nedelja nedavno, i upoznao sam dosta Japanaca/Japanki. niko nikad nije pomenuo nekoga ko mozda pati od toga. mozda je slucajnost, ali mislim da se malo preteruje u vesti...

Zato sto su culi da je Srbija do Tokija.

Mozda je uzrok sto su ljudi previse ONLINE po raznim drustvenim mrezama, igraju igrice online sto je veoma popularno u Japan...

Posledica prekomernog koristenja tehnologije, Interneta, socijalnih mreza itd. Naviknu se da komuniciraju preko aparata pa se odviknu od ljudskog kontakta, vremenom im je to nepotrebno i pretvori se u fobiju.
Pogledajte danasnju decu kod nas, neprestano bulje u mobilni telefon, kompjuter ili televizor. Sta onda reci za Japan koji je sto godina ispred nas.

Ima i kod nas slicnih poremecaja, ali druge vrste. Jedan od njih je hik-hik-koma-more, to je kad covek nece iz kafane kuci da ide.

Agorafobija :)

Srpska omladina isto ima poremecaj,neulazi u kucu i nece da radi...

Uh al si se primio, zeza se čovek. I nije on Irfan. Samo je aludirao na Japanca (glumi ga Irfan Mensur) iz Tesne kože.
[Komentar poslat iz B92 Android™ aplikacije (Android Robot by Google, CC BY 3.0)] (x, 28. januar 2015 21:07)
--------
Pa ja sam se upravo obracao Irfanu koji nije Irfan vec Japanac, koga glumi Irfan Mensur iz Tesne koze, inace, kultnog ostvarenja u kinematografiji?! Zar Vam to nije bilo jasno iz komentara? Vidim da ste neki ozbiljan momak pa, evo, objasnjenja.

pa to je nesto kao poslednji stadium depresije ?

mislim da je zbog otrovnog oblaka iz panceva

Ne vidim kako se ovaj poremecaj razlikuje od agorafobije? Ako ima neko upucen da objasni.

Hikikomori

Ladno bre napolju

lici na agorafobiju. uporna je i gadna bolest. tesko se leci, godinama.

mene ovo podseca na panicni poremecaj sa agorafobijom. lecila sam se sama od te opake bolesti. jako je to dugacak i tezak proces....prvo i najbitnije je da covek sam prizna da ima problem i onda treba hitno potraziti strucnu pomoc tj. neuropsihijatra.

U ostatku sveta se to zove agoraphobia.

ima i u srbiji dosta ovakvih ljudi, obicno se radi o ljudima koji su imali neke traume iz detinjstva, fizicke nedostatke (pa imaju kompleks) ili im se nesto negativno desilo sto uzrokuje da se osecaju sigurno jedino u zatvorenom prostoru, u svakom slucaju do izolacije ne dolazi iznenada vec je to obicno problem koji se talozio u toj osobi dugo i jednoga dana samo izadje na povrsinu.

znam i hikikomori slucajeve u srbiji...ali dok to nase ministarstvo zdravlja opazi i prizna... ah... macke ce ih pojesti

Mene interesuje da li se od te bolesti umire? Mozda ti ljudi imaju odredjene psihicke probleme ali tu bolest imaju jer im se moze da je imaju, odnosno dokle god nisu prinudjeni da izlaze napolje i dokle god je porodica spremna da ih trpi. Ja isto ne volim npr. da idem u kupovinu i maximalno koristim internet za kupovinu a i kad idem u prodavnicu najvise volim one gde postoji samousluzna kasa pa ne moram da se suocavam sa kasirkom, a i da zivim u nekom gradu u Japanu tek mi se ne bi mililo da izlazim napolje u onaj haos, guzvu. Cini mi se da ce u buducnosti biti sve vise nekih novih bolesti a cije je ispoljavanje zapravo omogucio tehnoloski napredak i drustvene okolnosti. Npr. oni ekstremno gojazni ljudi (a kojinisu gojazni iz medicinskih razloga)i koji ne mogu ni iz kreveta da ustanu su takvi jer imaju podrsku drustva, ne moraju da rade imaju socijalnu pomoc, nekoga da se brine o njima i onda sta ih briga moze im se.

neet

U Japanu postoji 13 prazničnih (neradnih) dana. Dakle, više nego u Srbiji.

Jedan japanac ne coskari, ne razmenjuje slicice.... :)

Bice toga i kod nas u buducnosti, ljudi su prsotine za tehnologijom, pa iz tog veikog broja lozana ima neki broj i teze da oboli u tom antisocijalnom smislu.
Cudi me da Japan nije bolje preventivno reagovao ka takvim senzibilnim bicima kad su se prvi slucajevi pojavili.

Zato je Tokyo najsigurniji grad :P

dobar tekst, pogledajte i kratak video:

http://hypebeast.com/2015/1/hikikomori-a-deafening-silence-documentary-interviews-japans-social-recluses

Pakao su drugi ljudi

Zbog cega pisati cak o Japanu kad toga ima i ovde.Jedan moj komsija boluje od toga.Desetak godina nije izasao iz kuce,samo na terasu i to je to.

Japanci imaju jedan jedini praznik – pa i tada rade!
(Irfan, 28. januar 2015 11:56)
--------
Irfane, niste u pravu. Ali, potpuno. Taj kliše o Japancima se valjda bazira na opštem zaključku da su jako vredni i marljivi ljudi što je sušta istina. Naime, Japanci /živeo sam medju njima oko 5 godina/ imaju dosta praznika, mislim, čak, daleko više nego mi u Srbiji. Sada, ne bih baš mogao da se zakunem koliko ali, sasvim sigurno daleko više nego mi. Poenta njihovog uspeha leži u tome što oni ne rade nijedan posao tek da bi ga radili. Posao koji nema svrhe u Japanu se ne obavlja i ne postoji. Posao /posebno mislim na onaj administrativni/, čiji je cilj da ljudima samo zagorča život u Japanu ne postoji. Znači, da Japanac ide na posao, a da je rezultat tog posla "ništica", u Japanu je izuzetak. To je narod kome je rad osnov života za razliku od nas balkanaca, a mislim i za razliku od belaca uopšte, kojima je životni cilj potrošnja u svakom smislu te reči. Njima uvek ostaje zato što im malo treba a puno daju. Kao narod su veoma organizovani i odani svojoj državi. Meni je taj narod "legao" na srce, veoma ga volim i respektujem. Nervira, jedino, njihova snishodljivost i slepa poslušnost koju imaju prema SAD.
(Mladen Mladenovic, 28. januar 2015 15:45)

Uh al si se primio, zeza se čovek. I nije on Irfan. Samo je aludirao na Japanca (glumi ga Irfan Mensur) iz Tesne kože.

A šta hikikomori znači u prevodu? Da li je to strah od ljudi na šta ovaj članak asocira ili je strah od otvorenog prostora to jest uzlaska na otvoreno što se u medicini zove agorofobija. Izgleda da je ovo nešto što nismo mogli da shvatimo iz članka, osim da ljudi ne žele da izađu,da idu u školu, na posao, druže se sa drugim ljudima, ali koje je objašnjenje. Ne samo u Japanu, postoje slični poremećaji nemogućnosti izlaska napolje, to jest straha od otvorenog prostora, gužve u kojoj se možete naći, ali to nije ništa nepoznato i ne znam da li je isto što i hikikomori. Guglaću malo.

Samo pogledajte anime koji se zove "Welcome to the NHK" i sve će vam biti jasno.

Imao sam ovu bolest, jednostavno kod kuce ti je najlepse i nemas volje da se druzis i da ides negde. Jeste gadna ali sam se nekako izvukao fizickom aktivnoscu i sportom, sad imam i posao i to u Srbiji olleeeee xD

@jean paul sartre, dva coveka isti dogadjaj i istog coveka prihvataju na dva razlicita nacina. Zato sto izmedju nasih emocija i dogadjaja i drugih ljudi stoji nas nacin razmisljanja. Drugim recima i pakao i raj su u nasoj glavi, sto pre to shvatite to bolje. Umesto da razmisljate da su drugi pakao i citirate one koji su tako mislili, mozda ne bi bilo lose da shvatite da to vi podsvesno projektujete samoprezir u druge. Ja mislim da smo mi svi nekako lepa bica, dostojna ljubavi i samoljubavi.

@kalimero
A ti sebe, naravno, nesebično podrazumevaš u tih deset procenata...
ccc

Mladene Mladenovicu, ne bih se slozila da kod njih ne postoje poslovi koji nemaju svrhu, posebno u administraciji. Radila sam godinu dana u Londonu za Mizuho, japansku banku. Birokratija je gora neko kod nas, treba ti pet potpisa da posaljes najobicniji faks, puno ljudi rade neke besmislene poslove, ne cene se inicijativa i nove ideje (naprotiv), bitno je da se ne izdvajaš i razlikujes. Japanci su divni ljudi za druzenje, ali nikada vise ne bih radila sa njima.
(City Girl, 29. januar 2015 02:07)
----
Ja i dalje tvrdim da ćete u Japanu veoma retko naići na neki posao koji je "posao radi posla". Koji nema svrhe osim, da drugima zagorčava i otežava život. Naprosto nije to takav narod. Kada nemaju posao koji daje neke rezultate onda umeju to fino da iskoriste za lencarenje. Još nešto zaboravljate? Japanci u svetu moraju da se prilagodjavaju zakonima i propisima države u kojoj posluju, a za njih je država još uvek veoma poštovana. Inače, tačno je da ne cene privatnu inicijativu. Oni su narod koji sledi i izvršava ono što zamisle oni koju zaduženi za nove ideje. Tačno je da je to jedan divan / ali u suštini i jako surov/ narod gde je evropljaninu ili, šire, belcu, praktično nemoguće da opstane. Razdvajaju nas potpuno drugi ideali, drugi pogledi na svet. Morate sa njima dugo živeti da biste im samo prišli. Inače, uvek imaju "ogradu" preko koje nije dozvoljeno nijednom "Gaijinu" odnosno strancu.

Klasicna socijalna izolacija, used socijalne fobije. Toga ima puno I kod nas. Licno poznajem dva momka koji imaju ovaj problem.
Oba su u detinjstvu I ranoj mladosti tretirani kao genijalni, a onda je sudar sa prvim problemom (u skoli, na fakultetu, u ljubavi) doveo do socijalne izolacije I zivota u svetu fantazija u kome se osecaju sigurno.

Atomsko bombardovanje koje je nacija prezivela? Strah da van kuce nismo sigurni? Jung i iskonsko kolektivno nesvesno (izvinjavam se na slobodnom prevodu) koje mladje generacije nose i ocigledno nikako da ga se oslobode? Tolika potreba za radom, disciplinom, savrsenstvom?

Klasicna socijalna izolacija, used socijalne fobije. Toga ima puno I kod nas. Licno poznajem dva momka koji imaju ovaj problem.
Oba su u detinjstvu I ranoj mladosti tretirani kao genijalni, a onda je sudar sa prvim problemom (u skoli, na fakultetu, u ljubavi) doveo do socijalne izolacije I zivota u svetu fantazija u kome se osecaju sigurno.
(Milence, 28. januar 2015 18:20)......al me pogodi!...josh ako si moje Milenche M.A.,eee,onda ti nije bilo teshko da provalish!...:-D :-) ako si moje Milenche,onda pozdrav i poljubac od Vlajka...

@ (zsn,
Tako je i meni izgledalo ali nema tu ni A of agorofobije. Pročitala na net-u ali bi objašnjenje bilo dugoačko i možda nejasno jer i ja nisam znala šta je. Guglajte. Imate članak BBC-ja i neke naše pa ćete videti. Više je povezano sa opterećenjem da se uspe u školi na poslu i kad se desi kiks onda se mladi ljudi povlače. Moje sasvim laičko mišljenje je da su se mlade generacije Japanaca dosta promenile u odnosu na starije koje su po našim merilima u svemu bili skoro pa fanatične. Sećam se kad sam bila dete da sam čitala članke o njihovim prijemnim ispitima i željama da se bude na vrhu društvene hijerarhiji i ako se ne uspe ne mali broj dece je izvršavao i samoubistva. Nove generacije žele pretpostavljam opušteniji i drugačiji život, ali je teško promeniti mentalitet. Zbog nemogućnosti da nađu dobro plaćen posao ili posao po kriterijumima roditelja ne retko ostaju da žive sa njima do tridesetih, izdržavani, sa gubitkom samopoštovanja i svega što ide uz to. Sasvim pojednostavljeno. Guglajte. Uostalom nikad bila u Japanu, samo jednom prilikom srela Japanca na poslovnim razgovorima. Mlad, strog, izuzetno informisan u svom poslu, i to je sve.

Samo pogledajte anime koji se zove "Welcome to the NHK" i sve će vam biti jasno.
(Šomi, 28. januar 2015 15:42)

Ovo valja ponoviti. :)

U osnovi, hikikomori ti je kad imaš 20 i kusur godina, komplekse kada su u pitanju društvene interakcije i privilegiju da te neko drugi izdržava. Eventualno (prividno) izgubiš potrebu za društvom, prestaneš da izlaziš napolje i kompletno ispadneš iz toka. Svet napolju na kraju postane nepoznat a plašiš se nepoznatog, pa ne izlaziš napolje. Lek je ukidanje finansijske podrške, ili to bar kaže gorepomenuti crtani. :)

nepalju vrebaju razne opasnosti i iskušenija.

Mladene Mladenovicu, ne bih se slozila da kod njih ne postoje poslovi koji nemaju svrhu, posebno u administraciji. Radila sam godinu dana u Londonu za Mizuho, japansku banku. Birokratija je gora neko kod nas, treba ti pet potpisa da posaljes najobicniji faks, puno ljudi rade neke besmislene poslove, ne cene se inicijativa i nove ideje (naprotiv), bitno je da se ne izdvajaš i razlikujes. Japanci su divni ljudi za druzenje, ali nikada vise ne bih radila sa njima.