Hipohondrija - život u strahu od bolesti

Ja sam hipohondar. U svojim dvadesetim sam se podsmevao takvim ljudima, a danas u svojoj cetrdesetoj shvatam da sam i ja jedan od njih. Konstantno se brinem da li cu dobiti rak pluca, osecam neke bolove u grudima, medju rebrima, srce mi preskace, ali nikako da prestanem da pusim. Isao sam nekoliko puta na snimanje pluca, vadio krv za tumor markere, snimao glavu, imao holter (u 90% slucajeva sam isao kod privatnika) jednom otisao i kod psihijatra koji mi je prepisao par antidepresiva i dao pamflet o anksioznosti. Posle psihijatra sam bio 2 godine miran i opet su me uhvatili strahovi.
Sta da kazem o svom stanju sem da je izuzetno tesko. Osecam se kao da imam dijagnozu terminalne bolesti vec 4-5 godina, i to me jako jako iscrpljuje fizicki, a najvise psihicki. Kapiram da je najveci deo dosao iz mog nezadovoljstva poslom kojim se bavim, profesionalnom neostvarenoscu, i da bi promena na tom planu (koja je u ovom okruzenju na zalost izgleda i nemoguca) donela i velike promene na bolje. Voleo bih ako nista drugo, da nabasam na psihijatra koji bi priblizno bio angazovan poput psihica iz americkih filmova.
A internet kao da je Meka za ovakve poput mene. Malo malo pa neki tekst o nekoj bolesti i simptomima koje je prate. Ludilo ! XD

Meni su 2 veze zbog ovoga pukle.Teske su ovo stvari.Kroz sta sam prolazio samo moja dusa zna.Bukvalno ko u paklu da sam ziveo.Dugo sam razmisljao zbog cega mi se ovo desava...Jednostavna stvar,nesrecno i neispunjeno detinstvo,razni porodicni poslovni i ljubavni problemi.Jednostavno sve se nadovezivalo jedno na drugo.Na kraju krajeva,resim da potrazim pomoc jer vise nisam imao gde.Na ivici sam bio da izvrsim samoubistvo zbog svega.Diagnoza aksioznost,depresija,hipohondrija.
Poceo sam da pijem lekove,da posecujem psihologa.Pomoglo je.Vec preko godinu dana sam na lekovima.Dosta su mi pomogli,pogotovo sa spavanjem.Jer mi se desavalo da celu noc ne mogu oka da sklopim zbog razmisljanja.Hvala i mojim dobrim drugarima koji su mi bili najveca podrska,nikada me nisu izneverili.Znaju moje probleme i maximalno se trude da mi pomognu i da me iscupaju iz tog pakla.Kada se samo setim koliko sam ja njih gnjavio sa pricama o bolestima,svako bi me odavno oterao u P.M. Ali oni ne,godine druzenja su iza nas i veoma me dobro poznaju kakav sam bio ranije.
Svako ko ima psihickih problema neka potrazi pomoc.Nije sramota otici kod psihijatra i psihologa.Jeste da u nasem drustvu odmah takve ljude zigosu,i smatraju ga ludim.Ali lud je samo onaj ko ne potrazi pomoc kada najvise treba.

A kako i da ne budemo hipohondri kada svaki dan, vise puta, objavljujete vesti o raku, sidi, leukemiji... Ne moze jedan dan da prodje a da se ne pomene neka od ovih bolesti u medijima.

imam 17 godina i hipohondar sam, ali posle nove godine cu da krenem kod psihijatra jer ne mogu vise ovako da zivim. Napade panike imam konstantno, ne mogu da ucim, ne mogu da zivim normalno jer stalno razmisljam kako cu uskoro da umrem, ne mogu da disem kako treba vec 8 meseci jer mi je anksioznost izazvala plitak zrak, sve se to desava a ni jednom nisam bio kod lekara niti sam hteo jer se plasim. to je jedino sta bih ispravio u ovom tekstu.

Hipohondrija je jedina bolest koju nemam.

to sto sam ja hipohondar, ne znaci da ne bolujem od teske i neizlecive bolesti

Patio sam od hipohondrije 10 godina. Počelo je na faksu, kad mi je bilo oko 20 - tumarao sam po dežurnim lekarima, bolnicama, noćima, danima, umišljao sam da imam rak, sidu, manu srca, defektne bubrege, sve najgore.
Ono što je PRIVREMENO pomoglo, je zaposlenje, potpuna promena sredine i životnih i rutina. Jednostavno, nisam imao vremena da mislim o smrtonosnim bolestima - druge stvari su bile važnije. Ali, hipohondar u meni je i dalje TINJAO, ostale su sumnje i povremeni naleti strahova "zašto mi je stalno visok pritisak, zašto me često boli glava itd.". Dok jednog dana, konačno, posle deset godina (sa oko 30 godina) nisam pronašao svoju bolest. Otkrio sam da imam policistične bubrege i policističnu jetru, i da mi je zbog toga stalno povišen pritisak. Konačno sam dokazao armiji doktora koji su na visok pritisak reagovali sa "ma ti si sad nervozan, zato ti je povišen", "ma ti si pod stresom, obaveze, nerviranje", "pazi kako se hraniš" itd. Pronalaskom svoje bolesti, hipohondar u meni se potpuno povukao - došlo je do POTPUNOG IZLEČENJA, sada sam legitimni hroničar i otkrio sam to (nadam se) na vreme, što će mi pomoći da odložim dan kada ću morati na prvu dijalizu. Zato "hipohondri", ne oklevajte, ne obazirite se na podsmehe i prazne fraze tipa "nije ti ništa", "ma ti si pod stresom" itd. Nađite svoju bolest i naći ćete svoj mir!

ko da ste mene opisali pre godinu dana.ne ponovilo se.izvuko sam se nekako sa dosta preispitivanja samog sebe.pitao sam se kako ljudi oko mene mogu da su tako bezbrizni i nasmejani kad ima toliko pretnje oko nas da nam zagorca zivot.kod mene je bio okidac par poznanika obolelo od karcinoma.

Ja sam hipohonder, svestan sam toga, pocelo je pre 2, 3 godine, kada sam imao 23 godine, medjutim i dalje imam iracionalni strah od smrti, plasim se strasno karcinoma, side i dijabetisa i svih drugih bolesti... U porodici imam jos jednog hipohondera koji je jos gori od mene (otac), pa se pitam da li se to prenosi genetski? Moja baka je takodje bila hipohonder, dovoljno je bilo da procita nesto u novinama i da joj se slosi... Mene uzasavaju emisije na tv-u u kojima se govori o bolestima ne mogu da spavam posle toga. Svako jutro se pipkam po vratu, preponama, slusam kako disem, gledam grlo, genitalije, mladeze. Doktori su mi se smejali par puta pa sad vise i ne idem kod njih, tesi me samo sto sam jos uvek ziv, i recimo grip prelezim mnogo brze od ljudi u okruzenju (mozda sto pijem cajeve svakog dana, najmanje po 1 limun i pazim na ishranu). Plasim se i za svoju psihu, kad mi dodje zuta minuta u tome da mislim kako sam bolestan - umrecu od straha.

Znate li sta pise na nadgrobnom spomeniku hipohonderu?: JESAM VAM REKO'

Ruzno za reci, ali lakse mi je kad vidim koliko nas ima. Muke su to velike..

Hipohondrija inace pripada anksioznosti.
Mnogo godina sam se mucio. Kod lekara svakog treceg dana. Analiza tona. Sve OK ali ja ne verujem.
Kada je pocelo zaista da utice na moj zivot odlucio sam da prekinem sa tim i da posetim pravog lekara.
Jedna njegova recenica mi je bila dovoljna da poverujem da ce samnom biti sve u redu: " Decko, hajde da te vratimo u stvarni zivot". Nekoliko puta sam otisao, bio sam na leku oko 7 meseci. Tako 2009. godine krenem ti ja u Atinu i u avionu shvatio da sam zaboravio lekove. Mislio sam da cu umreti tog trenutka i sta sada da radim. Nakon dva dana u Atini potpuno sam zaboravio da sam i pio lekove i nikada ih vise nisam koristio, tako da evo 4. godina kako sam se resio te napasti.

Ovo je strasna bolest! Ako imate,nekog u svom okruzenju ko zaista preteruje, probajte da mu pomognete. Ne dozvolite da vas njeno ponasanje nervira, vec nadjite nacin da razgovarate

Hvala za članak, dosta sam se prepoznala u njemu. Ja svoju borbu vodim svakog dana, nadam se da mi psihijatar neće biti neophodan.

U Americi su shvatili (tamo inace ljudi cesto svoje probleme resavaju sa psihologom ili psihijatrom) da od razgovora nema mnogo koristi, pa su revidirali nacin lecenja. Odete kod psihijatra, kazete koji problem imate, a on vam da da procitate najbolju knjigu na tu temu. Znaci ako bolujete od opsesivno-kompulsivnog poremecaja dobijete knjigu koja vam objasni uzroke i nacine lecenja vase bolesti, ako bolujete od hipohondrije dakle, dobijete knjigu koja vam potanko razjasni mehanizam nastanka hipohondrije, sa primerima, naravno i nacine lecenja. Tek kad vi sami shvatite o cemu se radi, mozete razmotriti terapiju zajedno sa doktorom.
Iz ovog clanka se moze dosta nauciti,ali iz ovih sjajnih komentara, jos vise.

Lekari su me proglašavali hipohondrom i terali me kod psihijatra. Uzeo sam stvari i Google u svoje ruke i našao dve stvari koje nisu bile u redu, i koje su dokazane konkretnim nalazima.

Da li šaljem poruku ljudima da uzmu opsesivno pretražuju Google? Ne, već da ima nemarnih lekara, i da smanje malo doživljaj kad vide nekog nervoznog pred sobom.

Da vam kazem pravo,nisam neki ezoterican tip ali mi je meditacija dosta pomogla da u mnogome umanjim problem koji opisujete u tekstu.

Ja zivim sa nekoliko hipohondara.

Muka mi je vise od tekstova i izjava u kojima se izjednacava dijabetes sa karcinomom i multiplom sklerozom. Imam ga 10 godina i ne bih ga menjao ni za jednu navedenu. Samo neupuceni i nedisciplinovani ga mogu shvatati tako tragicno..

Taj sam.

meni je žao takvih ljudi!! jadni.treba im pomoci

uopste niste shvatili i objasnili hipohondriju. hipohondar pogresno tumaci senzacije u telu i zbog toga je uplasen i trci kod lekara a ne za svaki slucaj. npr kad spava na jednoj strani i npr utrni ruka svakome, normalna osoba zna da nije nista strasno i da je normalno dok se ne uspostavi cirkulacija a hipohondar te simptome tumaci kao npr infark miokarda i veoma se uplasi. a to sto ste vi naveli u tekstu su neki dokoni ljudi koji cisto onako idu kod lekara i izmisljaju svasta i skupljaju lekove za svaki slucaj...

Velika vecina bolesti se leci u umu. Ljudi koji konstantno misle da im nesto fali, da su bolesni ili sta vec, toliko ubede sebe da na kraju zaista i dobiju to o cemu su mislili. Isto je i u ostalim sferama zivota... Ljudi koji stalno pricaju kako nemaju para, kako su u dugovima, kako im je zdravlje naruseno itd., toliko su fokusirani na sve te lose stvari da na kraju privlace jos vecu bedu, vise dugova, bolesti itd...
Retko ko danas misli pozitivno i svoj fokus usmerava ka onim stvarima koje ZELI a ne koje NE ZELI (cesto kazu ne zelim dugove, bolesti itd...)...
Ko zna o cemu pricam, shvatice sta sam hteo da kazem...

@kenedi To sto si opisao je anksiozni poremecaj a ne hipohondrija...

Doslo je jako lose vreme i sada nam je jako tesko da se izborimo sa silnim stresovima, informacijama, pritiscima. . . Svi su zaboravili duhovnost i religiju, a to je zaista veliki minus!

Koji su simptomi?

Zasto onda stalno reklamiraju preventivne preglede da svi trebaju da idu na kontrolu pre nego dođe do loše dijagnoze. Da se može reagovati na vreme? Mislim da bi medicina trebala sama sa sobom da se dogovori, šta je dozvoljena opreznost i briga o svom zdravlju, a šta je preterivanje. Npr. iz ovog teksta se može zaključiti da je sve preterivanje. Ako neko ima lošu stolicu duže vreme ili tegobe u stomaku onda ni slučajno da mu padne na pamet da ide kod lekara jer to nije nikakav pokazatelj mogućih polipa u debelom crevu, gastritisa ili čira, a zna se da promene na debelom crevu nastaju posle 35 najčešće. Vidi slučajno problem sa sistemom za varenje može izazvati promebne u ponašanju, ali eto kaže ovaj novinar da to nije stvarno nego onako. Ili nemojte prati zube svaki jutro pred ogledalom, jer po ovom tekstu imate preteranu brigu za svoje zdravlje i zdravlje zuba. To će se očistiti samo od sebe. Plak i kamenac je izmišljotina. To ne postoji. Ako misliš da postoji onda si sigurno hipohondar, i zanemari da bakterije u ustima mogu da utiču na želudac ili srce ili napetost usled paradentoze i niza tegoba. Tekst je providno tendenciozan i naginje na priču: kupite naše i ne razmišljajte da možete pomoći sami sebi bez da vam neko gura ruku u džep. Kupite sebi ddobru knjigu da nešto naučite i da se opustite.

ах да, заборавих рећи да сам пре годину ипо отишла у кцс у центар за лечење гојазности јел ми није било нормално ни узрок гојења а и немогућност скидања килограма а притом се држим дијете од нутриционисте, у кц ми изваде крв на неке хормоне и хаос, дођем код ендокр.а оно хаос пролактин ненормалан како рече докторка, 4 000 ,осам пута већи од крајне границе, ее онда крену питања дали ме боли глава, да, далими је вид замагљен, да, и незнам шта још питаше, сумња на тумор хипофизе, магнетна брзо и сумња беше тачна и прегледи код очног, наново вађење крви и сви ме питају како сам и прегледи тако брзо иду а ја у чуду па јесам ли ја толко болесна питам се, носим налазе код докторке ,јесте каже тумор али мали тако даће га лековима лечити, мон муж готов да заплаче а ја верујте ништа, баш никакав страх не осећам, гледам га па кажем штатије човече, па пићу лекове па шта бог да, родбина када чује сви се нешто ѕнебивају а ја кажем хеј људи штавам је, па нисам ја једина, бај нормалније живим и понашам се као дами није ништа, ево сада ћу на магнетну на контролу да видимо дали је порасто, смањио се или мирује, хтедох рећи небојте се болести будите оптимисти и биће све ок.

Lekarima je najveci neprijatelj upravo internet pa ne mogu da razumem sta imaju protiv toga da ljudi pogledaju sta kaze net povodom raznih stvari,pa nije ovo srednji vek pa da misle da su svi nepismeni,da cak ni dijagnozu nece da pisu na maternjem jeziku,da ne zele ni da objasne pacijentu o cemu se radi,zato ja ne verujem,pogotovo kad je rec o umisljenim bolesnicima,da je ovde. kod nas moguce izlecenje,to je nemoguce.

Mislim da ste pomesali hipohondriju I menhauzenov sindrom...

ама људи ја разумем ове младе људе у позпуности јел сам и сама прошла тај тешки период страха а почело је од јаких и честих аритмија које сам добила од коксаки вируса, чим би легла увече почиње страх и наравно одмах аритмије и на хитно и таки данима и ноћима, а о томе да нисам смела од страха даћу пасти и умрети на улици а томи нешто били блам па сам са пуно страха ишла само у д.здравља, кардиолпг ме је упутио код психијатра и питала сам се штаћу ја код њега и у праву је био, психиатар и моја јака воља су ми помогли, једнога дана сам рекла себи по повратку од психијатра хајде у бус и у град и када сам била у бусу онако пуна страха у глави ми се вртело сад ће срце да ми прескочи, садће, сад и наравно крећу аритмије, е онда кажем себи и срцу ма прескачи, штаме брига, па милионима људи прескаче срце па шта, и тако кренем опет међ народ ,нађем и посао и немислим о болести, и наравно имала сам тада 28 година и ево већ 20 година пијем антидепресиве, идем код психијатра на контроле и функционишем нормално, контролишем коксаки ,имам периоде када ми аритмине учестају и буду јаке али се не плашим хвала богу више, пијем лек и за аритмије и антидепресиве и то ћу пити доживотно јел дасе нелажемо тосу лркови који се пију доживотно ,а ви млади људи борите се и помоћи лекова а и јаком вољом .

Živim sa hipohondrom u kući. Moja baka ima 83 godine, jedina prava bolest od koje boluje je glaukom. Stalno se žali na mučnine, malaksalost,žali se kako ništa ne jede, a jede više nego ja. NE ŽELI da ide kod lekara. Kaže kako ne može da ide, a može volu rep da iščupa. Težak je život sa hipohondrima, užasno težak.

шта рећи а не заплакати, моја свекрва је и у 88 ој години хипохондар, она има шећер, па и рак, па је гуши док невиди даје стигла.хитна па је хтела даим каже.како слабо једе " јадна " а када јој доктор рече да неби реко по њој да слабо једе јел имаје богами ,па јаоче наглас кука за ѕваку ситницу, куку мајко мила тршкоје имати то чудо у кући, а ја упола мање година од ње и осам дијагноза и осам врста лекова а она три и ћутим ,некукам, ја тумор хипофизе а она каже "шта.ти имаш, једну гукицу у глави, ја имам горе, имам закречење мозгани канала "еејј а дупло ѕтарија од мене али бојисе смрти ужасно, када сам схватила да хоће да буде центар пажње она и када сам успела да убедим мужа то јест сина њеног даје фолирант баба и више незовем хитну, ма необраћам пажњу уопште више на њено мукање и јаукање, само јој кажем тише мало е онда крене баба даме рани гомлима како она то каже,па дами целу фамилију набраја, пуче од муке и беса штосам је открила, па онда зове ћерке па лаже ли лаже, ма тешки су то људи ти хипохондри, недо бог никоме .

Mislim da ste pomesali hipohondriju I menhauzenov sindrom...

uopste niste shvatili i objasnili hipohondriju. hipohondar pogresno tumaci senzacije u telu i zbog toga je uplasen i trci kod lekara a ne za svaki slucaj. npr kad spava na jednoj strani i npr utrni ruka svakome, normalna osoba zna da nije nista strasno i da je normalno dok se ne uspostavi cirkulacija a hipohondar te simptome tumaci kao npr infark miokarda i veoma se uplasi. a to sto ste vi naveli u tekstu su neki dokoni ljudi koji cisto onako idu kod lekara i izmisljaju svasta i skupljaju lekove za svaki slucaj...

Zasto onda stalno reklamiraju preventivne preglede da svi trebaju da idu na kontrolu pre nego dođe do loše dijagnoze. Da se može reagovati na vreme? Mislim da bi medicina trebala sama sa sobom da se dogovori, šta je dozvoljena opreznost i briga o svom zdravlju, a šta je preterivanje. Npr. iz ovog teksta se može zaključiti da je sve preterivanje. Ako neko ima lošu stolicu duže vreme ili tegobe u stomaku onda ni slučajno da mu padne na pamet da ide kod lekara jer to nije nikakav pokazatelj mogućih polipa u debelom crevu, gastritisa ili čira, a zna se da promene na debelom crevu nastaju posle 35 najčešće. Vidi slučajno problem sa sistemom za varenje može izazvati promebne u ponašanju, ali eto kaže ovaj novinar da to nije stvarno nego onako. Ili nemojte prati zube svaki jutro pred ogledalom, jer po ovom tekstu imate preteranu brigu za svoje zdravlje i zdravlje zuba. To će se očistiti samo od sebe. Plak i kamenac je izmišljotina. To ne postoji. Ako misliš da postoji onda si sigurno hipohondar, i zanemari da bakterije u ustima mogu da utiču na želudac ili srce ili napetost usled paradentoze i niza tegoba. Tekst je providno tendenciozan i naginje na priču: kupite naše i ne razmišljajte da možete pomoći sami sebi bez da vam neko gura ruku u džep. Kupite sebi ddobru knjigu da nešto naučite i da se opustite.

meni je žao takvih ljudi!! jadni.treba im pomoci

Doslo je jako lose vreme i sada nam je jako tesko da se izborimo sa silnim stresovima, informacijama, pritiscima. . . Svi su zaboravili duhovnost i religiju, a to je zaista veliki minus!

Patio sam od hipohondrije 10 godina. Počelo je na faksu, kad mi je bilo oko 20 - tumarao sam po dežurnim lekarima, bolnicama, noćima, danima, umišljao sam da imam rak, sidu, manu srca, defektne bubrege, sve najgore.
Ono što je PRIVREMENO pomoglo, je zaposlenje, potpuna promena sredine i životnih i rutina. Jednostavno, nisam imao vremena da mislim o smrtonosnim bolestima - druge stvari su bile važnije. Ali, hipohondar u meni je i dalje TINJAO, ostale su sumnje i povremeni naleti strahova "zašto mi je stalno visok pritisak, zašto me često boli glava itd.". Dok jednog dana, konačno, posle deset godina (sa oko 30 godina) nisam pronašao svoju bolest. Otkrio sam da imam policistične bubrege i policističnu jetru, i da mi je zbog toga stalno povišen pritisak. Konačno sam dokazao armiji doktora koji su na visok pritisak reagovali sa "ma ti si sad nervozan, zato ti je povišen", "ma ti si pod stresom, obaveze, nerviranje", "pazi kako se hraniš" itd. Pronalaskom svoje bolesti, hipohondar u meni se potpuno povukao - došlo je do POTPUNOG IZLEČENJA, sada sam legitimni hroničar i otkrio sam to (nadam se) na vreme, što će mi pomoći da odložim dan kada ću morati na prvu dijalizu. Zato "hipohondri", ne oklevajte, ne obazirite se na podsmehe i prazne fraze tipa "nije ti ništa", "ma ti si pod stresom" itd. Nađite svoju bolest i naći ćete svoj mir!

Ja zivim sa nekoliko hipohondara.

A kako i da ne budemo hipohondri kada svaki dan, vise puta, objavljujete vesti o raku, sidi, leukemiji... Ne moze jedan dan da prodje a da se ne pomene neka od ovih bolesti u medijima.

Lekarima je najveci neprijatelj upravo internet pa ne mogu da razumem sta imaju protiv toga da ljudi pogledaju sta kaze net povodom raznih stvari,pa nije ovo srednji vek pa da misle da su svi nepismeni,da cak ni dijagnozu nece da pisu na maternjem jeziku,da ne zele ni da objasne pacijentu o cemu se radi,zato ja ne verujem,pogotovo kad je rec o umisljenim bolesnicima,da je ovde. kod nas moguce izlecenje,to je nemoguce.

Ja sam hipohondar. U svojim dvadesetim sam se podsmevao takvim ljudima, a danas u svojoj cetrdesetoj shvatam da sam i ja jedan od njih. Konstantno se brinem da li cu dobiti rak pluca, osecam neke bolove u grudima, medju rebrima, srce mi preskace, ali nikako da prestanem da pusim. Isao sam nekoliko puta na snimanje pluca, vadio krv za tumor markere, snimao glavu, imao holter (u 90% slucajeva sam isao kod privatnika) jednom otisao i kod psihijatra koji mi je prepisao par antidepresiva i dao pamflet o anksioznosti. Posle psihijatra sam bio 2 godine miran i opet su me uhvatili strahovi.
Sta da kazem o svom stanju sem da je izuzetno tesko. Osecam se kao da imam dijagnozu terminalne bolesti vec 4-5 godina, i to me jako jako iscrpljuje fizicki, a najvise psihicki. Kapiram da je najveci deo dosao iz mog nezadovoljstva poslom kojim se bavim, profesionalnom neostvarenoscu, i da bi promena na tom planu (koja je u ovom okruzenju na zalost izgleda i nemoguca) donela i velike promene na bolje. Voleo bih ako nista drugo, da nabasam na psihijatra koji bi priblizno bio angazovan poput psihica iz americkih filmova.
A internet kao da je Meka za ovakve poput mene. Malo malo pa neki tekst o nekoj bolesti i simptomima koje je prate. Ludilo ! XD

@kenedi To sto si opisao je anksiozni poremecaj a ne hipohondrija...

Hvala za članak, dosta sam se prepoznala u njemu. Ja svoju borbu vodim svakog dana, nadam se da mi psihijatar neće biti neophodan.

Ja sam hipohonder, svestan sam toga, pocelo je pre 2, 3 godine, kada sam imao 23 godine, medjutim i dalje imam iracionalni strah od smrti, plasim se strasno karcinoma, side i dijabetisa i svih drugih bolesti... U porodici imam jos jednog hipohondera koji je jos gori od mene (otac), pa se pitam da li se to prenosi genetski? Moja baka je takodje bila hipohonder, dovoljno je bilo da procita nesto u novinama i da joj se slosi... Mene uzasavaju emisije na tv-u u kojima se govori o bolestima ne mogu da spavam posle toga. Svako jutro se pipkam po vratu, preponama, slusam kako disem, gledam grlo, genitalije, mladeze. Doktori su mi se smejali par puta pa sad vise i ne idem kod njih, tesi me samo sto sam jos uvek ziv, i recimo grip prelezim mnogo brze od ljudi u okruzenju (mozda sto pijem cajeve svakog dana, najmanje po 1 limun i pazim na ishranu). Plasim se i za svoju psihu, kad mi dodje zuta minuta u tome da mislim kako sam bolestan - umrecu od straha.

ko da ste mene opisali pre godinu dana.ne ponovilo se.izvuko sam se nekako sa dosta preispitivanja samog sebe.pitao sam se kako ljudi oko mene mogu da su tako bezbrizni i nasmejani kad ima toliko pretnje oko nas da nam zagorca zivot.kod mene je bio okidac par poznanika obolelo od karcinoma.

Da vam kazem pravo,nisam neki ezoterican tip ali mi je meditacija dosta pomogla da u mnogome umanjim problem koji opisujete u tekstu.

to sto sam ja hipohondar, ne znaci da ne bolujem od teske i neizlecive bolesti

imam 17 godina i hipohondar sam, ali posle nove godine cu da krenem kod psihijatra jer ne mogu vise ovako da zivim. Napade panike imam konstantno, ne mogu da ucim, ne mogu da zivim normalno jer stalno razmisljam kako cu uskoro da umrem, ne mogu da disem kako treba vec 8 meseci jer mi je anksioznost izazvala plitak zrak, sve se to desava a ni jednom nisam bio kod lekara niti sam hteo jer se plasim. to je jedino sta bih ispravio u ovom tekstu.

Meni su 2 veze zbog ovoga pukle.Teske su ovo stvari.Kroz sta sam prolazio samo moja dusa zna.Bukvalno ko u paklu da sam ziveo.Dugo sam razmisljao zbog cega mi se ovo desava...Jednostavna stvar,nesrecno i neispunjeno detinstvo,razni porodicni poslovni i ljubavni problemi.Jednostavno sve se nadovezivalo jedno na drugo.Na kraju krajeva,resim da potrazim pomoc jer vise nisam imao gde.Na ivici sam bio da izvrsim samoubistvo zbog svega.Diagnoza aksioznost,depresija,hipohondrija.
Poceo sam da pijem lekove,da posecujem psihologa.Pomoglo je.Vec preko godinu dana sam na lekovima.Dosta su mi pomogli,pogotovo sa spavanjem.Jer mi se desavalo da celu noc ne mogu oka da sklopim zbog razmisljanja.Hvala i mojim dobrim drugarima koji su mi bili najveca podrska,nikada me nisu izneverili.Znaju moje probleme i maximalno se trude da mi pomognu i da me iscupaju iz tog pakla.Kada se samo setim koliko sam ja njih gnjavio sa pricama o bolestima,svako bi me odavno oterao u P.M. Ali oni ne,godine druzenja su iza nas i veoma me dobro poznaju kakav sam bio ranije.
Svako ko ima psihickih problema neka potrazi pomoc.Nije sramota otici kod psihijatra i psihologa.Jeste da u nasem drustvu odmah takve ljude zigosu,i smatraju ga ludim.Ali lud je samo onaj ko ne potrazi pomoc kada najvise treba.

Znate li sta pise na nadgrobnom spomeniku hipohonderu?: JESAM VAM REKO'

Ovo je strasna bolest! Ako imate,nekog u svom okruzenju ko zaista preteruje, probajte da mu pomognete. Ne dozvolite da vas njeno ponasanje nervira, vec nadjite nacin da razgovarate

Koji su simptomi?

U Americi su shvatili (tamo inace ljudi cesto svoje probleme resavaju sa psihologom ili psihijatrom) da od razgovora nema mnogo koristi, pa su revidirali nacin lecenja. Odete kod psihijatra, kazete koji problem imate, a on vam da da procitate najbolju knjigu na tu temu. Znaci ako bolujete od opsesivno-kompulsivnog poremecaja dobijete knjigu koja vam objasni uzroke i nacine lecenja vase bolesti, ako bolujete od hipohondrije dakle, dobijete knjigu koja vam potanko razjasni mehanizam nastanka hipohondrije, sa primerima, naravno i nacine lecenja. Tek kad vi sami shvatite o cemu se radi, mozete razmotriti terapiju zajedno sa doktorom.
Iz ovog clanka se moze dosta nauciti,ali iz ovih sjajnih komentara, jos vise.

Lekari su me proglašavali hipohondrom i terali me kod psihijatra. Uzeo sam stvari i Google u svoje ruke i našao dve stvari koje nisu bile u redu, i koje su dokazane konkretnim nalazima.

Da li šaljem poruku ljudima da uzmu opsesivno pretražuju Google? Ne, već da ima nemarnih lekara, i da smanje malo doživljaj kad vide nekog nervoznog pred sobom.

шта рећи а не заплакати, моја свекрва је и у 88 ој години хипохондар, она има шећер, па и рак, па је гуши док невиди даје стигла.хитна па је хтела даим каже.како слабо једе " јадна " а када јој доктор рече да неби реко по њој да слабо једе јел имаје богами ,па јаоче наглас кука за ѕваку ситницу, куку мајко мила тршкоје имати то чудо у кући, а ја упола мање година од ње и осам дијагноза и осам врста лекова а она три и ћутим ,некукам, ја тумор хипофизе а она каже "шта.ти имаш, једну гукицу у глави, ја имам горе, имам закречење мозгани канала "еејј а дупло ѕтарија од мене али бојисе смрти ужасно, када сам схватила да хоће да буде центар пажње она и када сам успела да убедим мужа то јест сина њеног даје фолирант баба и више незовем хитну, ма необраћам пажњу уопште више на њено мукање и јаукање, само јој кажем тише мало е онда крене баба даме рани гомлима како она то каже,па дами целу фамилију набраја, пуче од муке и беса штосам је открила, па онда зове ћерке па лаже ли лаже, ма тешки су то људи ти хипохондри, недо бог никоме .

ама људи ја разумем ове младе људе у позпуности јел сам и сама прошла тај тешки период страха а почело је од јаких и честих аритмија које сам добила од коксаки вируса, чим би легла увече почиње страх и наравно одмах аритмије и на хитно и таки данима и ноћима, а о томе да нисам смела од страха даћу пасти и умрети на улици а томи нешто били блам па сам са пуно страха ишла само у д.здравља, кардиолпг ме је упутио код психијатра и питала сам се штаћу ја код њега и у праву је био, психиатар и моја јака воља су ми помогли, једнога дана сам рекла себи по повратку од психијатра хајде у бус и у град и када сам била у бусу онако пуна страха у глави ми се вртело сад ће срце да ми прескочи, садће, сад и наравно крећу аритмије, е онда кажем себи и срцу ма прескачи, штаме брига, па милионима људи прескаче срце па шта, и тако кренем опет међ народ ,нађем и посао и немислим о болести, и наравно имала сам тада 28 година и ево већ 20 година пијем антидепресиве, идем код психијатра на контроле и функционишем нормално, контролишем коксаки ,имам периоде када ми аритмине учестају и буду јаке али се не плашим хвала богу више, пијем лек и за аритмије и антидепресиве и то ћу пити доживотно јел дасе нелажемо тосу лркови који се пију доживотно ,а ви млади људи борите се и помоћи лекова а и јаком вољом .

Živim sa hipohondrom u kući. Moja baka ima 83 godine, jedina prava bolest od koje boluje je glaukom. Stalno se žali na mučnine, malaksalost,žali se kako ništa ne jede, a jede više nego ja. NE ŽELI da ide kod lekara. Kaže kako ne može da ide, a može volu rep da iščupa. Težak je život sa hipohondrima, užasno težak.

Ruzno za reci, ali lakse mi je kad vidim koliko nas ima. Muke su to velike..

Hipohondrija inace pripada anksioznosti.
Mnogo godina sam se mucio. Kod lekara svakog treceg dana. Analiza tona. Sve OK ali ja ne verujem.
Kada je pocelo zaista da utice na moj zivot odlucio sam da prekinem sa tim i da posetim pravog lekara.
Jedna njegova recenica mi je bila dovoljna da poverujem da ce samnom biti sve u redu: " Decko, hajde da te vratimo u stvarni zivot". Nekoliko puta sam otisao, bio sam na leku oko 7 meseci. Tako 2009. godine krenem ti ja u Atinu i u avionu shvatio da sam zaboravio lekove. Mislio sam da cu umreti tog trenutka i sta sada da radim. Nakon dva dana u Atini potpuno sam zaboravio da sam i pio lekove i nikada ih vise nisam koristio, tako da evo 4. godina kako sam se resio te napasti.

Taj sam.

Velika vecina bolesti se leci u umu. Ljudi koji konstantno misle da im nesto fali, da su bolesni ili sta vec, toliko ubede sebe da na kraju zaista i dobiju to o cemu su mislili. Isto je i u ostalim sferama zivota... Ljudi koji stalno pricaju kako nemaju para, kako su u dugovima, kako im je zdravlje naruseno itd., toliko su fokusirani na sve te lose stvari da na kraju privlace jos vecu bedu, vise dugova, bolesti itd...
Retko ko danas misli pozitivno i svoj fokus usmerava ka onim stvarima koje ZELI a ne koje NE ZELI (cesto kazu ne zelim dugove, bolesti itd...)...
Ko zna o cemu pricam, shvatice sta sam hteo da kazem...

ах да, заборавих рећи да сам пре годину ипо отишла у кцс у центар за лечење гојазности јел ми није било нормално ни узрок гојења а и немогућност скидања килограма а притом се држим дијете од нутриционисте, у кц ми изваде крв на неке хормоне и хаос, дођем код ендокр.а оно хаос пролактин ненормалан како рече докторка, 4 000 ,осам пута већи од крајне границе, ее онда крену питања дали ме боли глава, да, далими је вид замагљен, да, и незнам шта још питаше, сумња на тумор хипофизе, магнетна брзо и сумња беше тачна и прегледи код очног, наново вађење крви и сви ме питају како сам и прегледи тако брзо иду а ја у чуду па јесам ли ја толко болесна питам се, носим налазе код докторке ,јесте каже тумор али мали тако даће га лековима лечити, мон муж готов да заплаче а ја верујте ништа, баш никакав страх не осећам, гледам га па кажем штатије човече, па пићу лекове па шта бог да, родбина када чује сви се нешто ѕнебивају а ја кажем хеј људи штавам је, па нисам ја једина, бај нормалније живим и понашам се као дами није ништа, ево сада ћу на магнетну на контролу да видимо дали је порасто, смањио се или мирује, хтедох рећи небојте се болести будите оптимисти и биће све ок.

Hipohondrija je jedina bolest koju nemam.

Muka mi je vise od tekstova i izjava u kojima se izjednacava dijabetes sa karcinomom i multiplom sklerozom. Imam ga 10 godina i ne bih ga menjao ni za jednu navedenu. Samo neupuceni i nedisciplinovani ga mogu shvatati tako tragicno..