Gojaznost i dijabetes kod dece

14. oktobar 2009.

Pošaljite komentar

Broj obolelih od dijabetesa ima epidemijske razmere: oko 170 miliona ljudi širom planete ima dijabetes, a procenjuje se da ce do kraja 2010. godine ovaj broj povećati na 300 miliona. Posebno zabrinjava činjenica da je sve više dece koja boluju od dijabetesa.

dr Slavica Dautovic pedijatar – endokrinolog
Izvršna direktorka Udruženja „JOD“
Stručna saradnica MENSA Srbije

Broj dece, među obolelim od dijabetesa poslednjih decenija raste za 0,5 do 1 odsto! Zavisno od geografske regije među novootkrivenim dijabetičarima sa tipom 2 šećerne bolesti njih 8-45 odsto su deca. Razlog tome je, između ostalog i sve veći broj gojaznih mališana, pri čemu prednjače SAD, a u Evropi Španija (27 % dece i adolescenata), Italija (36% dece do 9 godina), Grčka. Najmanje ugojene dece ima u Finskoj – 13%. Oboleli od šerećne bolesti tipa 2 u 80-90 odsto slučajeva su gojazne osobe.

Prema nekim istraživanjima iz 2000. godine, svako sedmo dete u Srbiji, a svako peto u Vojvodini je preuhranjeno. Gojaznost je bolest koja se karakteriše povećanjem masne mase tela u meri koja ugrožava zdravlje i dovodi do povišenog krvnog pritiska, šećerne bolesti i brojnih drugih problema. U celom svetu, pretpostavke su da ima 500 miliona preuhranjenih i 250 miliona gojaznih osoba. To je danak epohi blagostanja koja podrazumeva da je većini populacije stalno dostupna industrijska, brza i nekvalitetna hrana.

Kako nastaje dijabetes?

Šećer je glavno gorivo i izvor energije za naš mozak i mišiće. Sve što pojedemo pretvara se prvo u glukozu, šećer, pa se putem krvi distribuira u sve ćelije organizma kako bi one mogle da rade. Ali, da bi šećer mogao da uđe u ćeliju neophodno je da se na njoj najpre «otključaju vrata» - a taj ključ je hormon insulin koji se luči u beta ćelijama gušterače (pankreasa). Usled nedostatka insulina (što se dešava u tipu 1 šećerne bolesti) ili ukoliko insulin iz nekih razloga ne može da ispuni svoju ulogu – da otključa ćeliju – što se dešava u početku razvoja šećerne bolesti tipa 2 – šećer ne ulazi u dovoljnoj količini u ćeliju, već se nakuplja u krvi. Krv postaje gusta, izaziva osećaj žeđi, oboleli pije više vode, usled čega češće mokri, mokraća je slatka jer se višak šećera u krvi preliva u mokraću, a slatka krv i slatka mokraća su pogodno tle za razvoj bakterija i gljivica, pa su kod dijabetičara češće infekcije. Pošto ćelija ostaje bez goriva, organizam počinje da stvara tzv. ketonska tela koja mogu da uđu u ćeliju i bez insulina, a jedno od tih tela je aceton, pa oboleli od dijabetesa mogu da imaju acetonski dah. Kod dece sa tipom 1 se simptomi ispoljavaju brzo, dramatičniji su i dijagnoza se postavlja obično u roku od 2-3 nedelje. Kod tipa 2, međutim, simptomi mogu da traju godinama (5-7 godina) i da se bolest dijagnostikuje relativno kasno, kada se praktično već ispolje i komplikacije.

Hormon insulin ne reguliše samo nivo šećera u krvi, već je važan za regulaciju masti i rast ćelija. Zato osobe sa dijabetesom, ako se ne leče pravilno imaju ubrzanu i jako izraženu aterosklerozu – nagomilavanje masti u krvnim sudovima koji postaju uski, krti i skloni pucanju. A kao posledica toga, može da se javi slepilo, bubrezi otkazuju funkciju, zbog propadanja nerava i krvnih sudova nastaju gangrene stopala, povišen krvni pritisak, srčani i moždani udar, infarkt...

Glavni krivci su nasleđe i debljina. Za neke oblike dijabetesa tačno se zna uzrok, za mnoge se ne zna. Najčešće su udruzena dva ključna faktora: genetika i okruzenje. Više od 70 gena igraju ulogu u razvoju dijabetesa, ali nijedan nije sam odgovoran, pa se govori o nasleđivanju sklonosti, a ne bolesti. U 65 od sto slučajeva glavni krivac za ispoljavanje dečijeg dijabetesa je genetika. Od faktora sredine najvažniji je nepravilna ishrana, odnosno gojaznost kao posledica toga.

Za razliku od odraslih definisanje gojaznosti kod dece i adolescenata nije jednostavno, jer je ukupan sadržaj telesne masti različit i promenljiv u odnosu na uzrast, pol i stadijum pubertetskog razvoja. Ukupan sadržaj masti u telu se menja tokom rasta, a samim tim i ITM (Index Telsne Mase). Najmanji je od 2. do 5 godine života nakon čega se postepeno povećava. Devojčice u adolescenciji imaju znatno veći procenat masti od dečaka. Suprotno laičkim stavovima ni gojaznost ni dijabetes ne gube se u pubertetu. Samo uz redovnu kontrolu i terapiju moguće je nastaviti kvalitetan život. Podrška okruženja, posebno u prvom trenutku je izuzetno važna. Fizička aktivnost je neohodna, ali kako rastu, deca se sve manje kreću, pa su i njihove kalorijske potrebne manje nego što se misli. Za dečake su nešto veće nego za devojčice, a i kod jednih i kod drugih su povećane u prvoj godini puberteta. Generalno, možemo reći da je deci do puberteta potrebno oko 1500 kCal, a zatim oko 2000. A samo jedna čaša soka sadrži i do 300 kalorija.

Deca i mladi većinom imaju nezdrave životne navike: unose previše belog hleba, preskaču obroke, ne jedu dovoljno svežeg voća i povrća, a preterano konzumiraju grickalice, sokove, slatkiše, malo se kreću.

Zbog toga tinejdžeri sve češće i sve ranije ispoljavaju tegobe odraslih – povišen krvni pritisak, dijabetes, bolesti kičme i zglobova, teškoće u disanju, premećaj polnog razvoja. Masno tkivo nije samo rezervoar masti, već aktivan hormonski organ u kojem se stvara više od 30 hormona. Ovo tkivo je ljuti protivnik insulina i pruža mu veliki otpor, što ga je više – insulin mora više da se»potrudi» da bi obavio svoj zadatak. Ovo stanje se zove «insulinska rezistencija». Vremenom dolazi do iscrpljivanja pankreasa i u početku imamo stanje sa mnogo insulina, ali bez pravog efekta, koje potom prelazi u stanje bez insulina. Oba dovode do predijabetesa i ispoljenog dijabetesa.

Mladi nemaju dovoljno saznanja o tome šta znači pravilna ishrana, često se ugledaju na roditelje koji se i sami nekvalitetno hrane, a zatrpani su i agresivnim reklamama koje im nude upravo proizvode koji su sa zdravstvenog aspekta najštetniji. A tu je i gomila kioska sa brzom hranom koji bukvalno opsedaju škole. Učenici svoj džeparac troše najčešće na gazirane napitke, smoki, čips, pljeskavice, hot-dog, čokolade. U Srbiji se razmatra mogućnost povratka školske užine i uklanjanjea ovih kioska iz neposredne blizine škole, a u EU se već pokreće program podele besplatnog voća i povrća u obrazovnim ustanovama.

-Zasićene životinjske masti i rafinisani šećeri su najpogubiniji, naglašava dr Dautović. - Treba se hraniti ugljenohidratnom hranom sa dosta dijetnih vlakana, izbegavati masnoće i biti umeren u unosu proteina. Takođe, veoma je važno bavljenje sportom, ali i poštovanje rituala ishrane. Roditeljima uvek savetujem: budite primer svojoj deci i za stolom se ponašajte kao u skupom francuskom restoranu – nema ogromnih porcija, halapljivog jedenja, gledanja TV-a, nema dosipanja, jede se priborom, polako, s užitkom, svesno. Važno je i uzimati dovoljne količine vode i prirodnih sokova ili čajeva. Dijabest se uspešno leči pravilnom ishranom, fizičkom aktivnošću, što je jednako važno kao i insulin ili tablete.

Dijete

Dijete koje sadrže manje od 800 kalorija dnevno mogu imati ozbiljne posledice po zdravlje: hormonski poremećaji, neplodnosti, gubitak kose, promene na koži, kamen u bubregu, oštećenje nervnog sistema i moždanih ćelija. Uravnoteženi gubitak težine od 0,7 kg nedeljno je bezbedan za organizam. Ukoliko se dnevno potroši 500 kalorija više nego što se unese, gubi se oko pola kilograma nedeljno, a za to nije potrebna dijeta, već malo više aktivnosti, sporta i ograničene porcije.