"Zašto se niste ubili?"

Hajde da odgovorim na pitanje iz naslova. Desavalo mi se u zivotu da sam bio sateran u cosak iz kog nisam video izlaz. Kao tih, nekomunikativan, povucen covek sa osmehom deteta, nikome nije padalo na pamet sta se desava u mojoj dusi. Znate one ljude koji se prave da je sve u redu? Koji pomazu drugima da isplivaju a oni sami tonu sve dublje. Ja sam takav rodjen. Depresivan, osetljiv, hipersenzibilan. Nemojte me pogresno razumeti ali ljudi koji su iole pametni, koji posmatraju svet oko sebe i osecaju ga, ljudi koje boli tudja patnja moraju biti depresivni i skloni samoubistvu. Ako to dugo traje i ako ne potraze pomoc. Moj psihijatar je moja drugarica koja se smeje sa mnom, razgovara, smislja zajedno sa mnom razlicite nacine savrsenog samoubistva. Prilicno je zabavno razgovarati sa njom. Imam srecu ili nesrecu pa i u porodici imam dva psihijatra ali od njih nikakve koristi jer su vec stari i sebicni. Ni rodjena majka ne poznaje dusu svog deteta a ujak olako prelazi preko svega. Neko ce pomisliti da sam mozda razmazen ali verujte kada bi znali moj zivot... Na oko sve savrseno, srecna dobrostojeca porodica sa divnim sinom i porodicom a u dusi pustos. Ne stalno ali kada te scepa takvom brzinom te zgrabi i povuce u ponor iz koga se tesko izlazi. I opet kada se nekako iskobeljas nabacis osmeh i nastavis da izigravas klovna. I jako pazis da tvoje padove niko ne primeti, kao moram da radim, da se izolujem, citam, slikam, istrazujem. Samo je moj sin razlog zbog kojeg sam jos uvek ziv.

Postovani Dzo,
znam o cemu pricas,i verujem ti.Cini mi se da najvise pogadja nesklad izmedju vidljive,pristojne porodice, okruzenja i osecaja praznine,besmisla...

Pomazu pametne knjige,dobri filmovi, drage,dobre osobe slicne tebi (sigurno znas bar nekoliko....?), umetnost (verujem iz perioda romantizma:muzika,slikarstvo,knjizevnost....)

Da li imas osecaj da si ovde,na ovom prostoru,u ovom vremenu stranac? Ako da, postavi sebi pitanje gde bi se osecao kao kod kuce.....

U medjuvremenu,sve najbolje!

Procitajte knjigu istoimenog naziva od Viktora Frankla. Fantasticna knjiga. Nije direktno o samoubistvu, vec je prica o tome koliko ljudska psiha moze da izdrzi. On je jedan od retkih koji je preziveo Ausvic, ali je vrhunski u knjizi opisao koji je psiha bila bitna za to da prezivi. Neverovatno je sta su ljudi poput njega preziveli i to 2-3 godine. Svi mi kada razmislimo mislimo da smo jaki u tako nekim situacijama, ali ovo je neverovatno. Viktor je vrhunski opisao sve. Imao sam osecaj da prozivljavam sve to i svo vreme sam bio u cudu kako su on i jos mali broj njih to preziveli. Koja je to prvo fizicka tortura bila prvo, a tek onda psihicka. Neverovatna knjiga. Naterace vas da citati dalje o Ausvicu i saznajete jos cinjenica. Par meseci posle knjige sam moram otici u Ausvic da vidim i osetim tu pricu.

Naravno da sam razmišljao o takvom potezu, kao uostalom i mnogi drugi. Zaključio sam da je samoubistvo kukavičluk. Ono je ustvari bežanje od rešavanja problema, sa kojima se sigurno svaki čovek susreće. Bilo kakva nevolja da vas zadesi, MORATE se potruditi da je rešite. Bekstvom ništa nećete rešiti.

Zasto se niste ubili i Necujni vapaj za smislom, cuveni Viktor Frankl.Jedini preziveo Ausvic, a cela porodica nastradala.U uzasnim uslovima konc logora i neizvesnosti sutrasnjeg dana, mnogi nisu mogli da izdrze i dizali su ruku na sebe.Po recima Frankla, jedini nacin prezivljavanja je pronaci smisao koji ce biti jaci od svih patnji koje covek moze da dozivi, i takvi su prezivljavali i uspevali da nastave zivot.Preporuka za citanje i razmisljanje.

Kad sam se naprasito razbolela, plucni emboli a posle nekontrolisana asma, hiperaktivnost u plucima usled zaceljivanja, autoimuni problemi i onda me strefi svinjska gripa i dve godine sam kao riba na suvom, borila se za svaki dah uprkos maksimalnim dozama lekova. U jednom momentu sam svake noci pila konjak (a nikad pre nisam pila), dok ne zaspem, jer je taj alkohol, jos malo pomagao da se otvore pluca i da bar dobijem par sati sna. Nikad nisam patila od depresije u smislu da sam htela da se ubijem, iako sam prezivela mnogo trauma, ali to sa disanjem, kad se moje telo okrenulo protiv mene, me je dovelo da se svaki dan borim sa mislima o suicidu. I onda mi je sestra predlozila da probam kanabis (jedem, ne pusim) i u roku od dva sata ja sam prodisala. Od tada je proslo cetiri godine. Samo kada imam neku drugu infekciju tipa stomacni virus, infekciju koze i sl. asma potpuno nestane, inace ostatak vremena svakih 4-6 sati pola kasicice kanabisa i moj zivot je ponovo normalan (uz lekove). Ima mnogo razloga zasto ljudi pomisljaju, pokusaju ili izvrse suicid, depresija je cest razlog, ali bilo kakva nepodnosljiva patnja kojoj se ne nazire kraj moze osobu dovesti do dna.

@zbunjola:*@Ima nas jos takvih....,Pisao sam vise od sat vremena ceo svoj zivot, sve o svom pokojnom ocu. Plakao. I sve obrisao. I opet. Ne pripadam ja nikome. Ovo nije svet za mene. Ovi ljudi su tako povrsni i prosti. Nemaju dubinu ni sustinu. Tako sebicni. Ponekad se zapitam da li su oni zivi jer nemoguce je da zivi ljudi budu takvi. Imam dobre prijatelje koji me cupaju i familiju pomalo otkacenu. Imam najboljeg odraslog velikog sina. Moj svet. Psa i macke. Atelje radionicu biblioteku. Imam sve a opet nemam nista. Pisem, citam, radim i zaradim kad hocu a ne moram. I opet brisem komentar i pisem vec skoro dva sata. Ne znam ni da li cu ovaj poslati. Sutra je vreme za novi osmeh. Sutra je vec doslo. :) Sve najbolje vam zelim. Hvala vam za ove suze, oprale su mi dusu.

Ujutru kada ustanem, ne znam da li pre da se umijem ili ubijem.

Pitanje iz naslova i knjige je samo retoricko, Frankl zapravo govori o zivotu i njegovom smislu...

@Dzo
:-*

ne postoje samoubice,uvek ih nesto ubije

Sto vise samoubica, to manje samoubica.

Nikada nisam razumeo samoubice. Možda to nije lepo od mene, ali samo zahvaljujući tome sam još živ.

Da bismo naučili valjano da živimo, moramo prvo naučiti valjano da umremo.

Ко сам ја, шта ја желим ? На та питања мислим да никада нећу добити одговор. Много желим а животне могућности ми нису такве. Једноставно ми карма предака не да. Уметност постоји да нас истина не би убила, рече један геније кога не ценим као човека . Та уметност је нестала са пубертетом. Не знам људи су махом добри али саможиви, гледају себе, плаше се и не желе да упознају саму душу своју а ни друге особе а та особа би им могла значити живот.

Mislio sam ja o tome. Koja je razlika umreti danas ili za 50 godina? Šta će se promenuti za to vreme? Lako je metnuti cevku na čelo i bum! Međutim šta ako postoji zagrobni život? Tada si opet živ a ne mrtav a izabrao si smrt? Možda u tom zagrobnom životu nema ni cevke ni otrova ni svilen gajtan za višekratnu upotrebu? Znači potrebno je naći Ultimativno Oružije (našao ga) koje sigurno te ubije u svim vidovima života i postojana..... Lek je u Budizmu. Jedino čega se plašim u životu jeste prazan,besmislen,uzaludan, mrtav večni život....Zamisli da živiš večno kao Bog i gledaš kako se Sunce pretvara u Crvenog Džina i guta Zemlju. Ako imaš sreće završit ćeš živ u Sunčevoj Crvenoj Koroni ako li nemaš...Explozija će te izbaciti u otvoreni Svemir gde ćeš da plivaš doveka i gledaš zvezde nebeske kako se gase kroz milijarde godina ali ti si dotaknut rukom božijom i živiš doveka. Sa druge strane džaba se radjate kada ćete sutra umreti. Srećom ja ne ostavljam nikoga iza mene...

Pa baš. Zašto se nisam ubio?

@ Dzo - ima jedan uzak put koji coveka vodi ka samoci,pa opet,i da mogu ne bih se nikad vratio nazad;)

Covek koji namerava da izvrsi samoubistvo ne prica o tome okolo.Dobro je reagovati dok se odluka ne donese,posle toga vise nema pomoci.

Pitanje koje nas tera, da drugi put ne omanemo!

Bas se pitam.

@Dzo: Prevideh tvoj komentar..:(
Matori, drži se....:). Ti "jesi" i "postojiš"..sve ostalo, u suštini, nije bitno. Možda ti moje "posmatranje" stvari deluje sebično..ali, veruj mi, deluje.

Nikada nisam razumeo samoubice. Možda to nije lepo od mene, ali samo zahvaljujući tome sam još živ.

Naravno da sam razmišljao o takvom potezu, kao uostalom i mnogi drugi. Zaključio sam da je samoubistvo kukavičluk. Ono je ustvari bežanje od rešavanja problema, sa kojima se sigurno svaki čovek susreće. Bilo kakva nevolja da vas zadesi, MORATE se potruditi da je rešite. Bekstvom ništa nećete rešiti.

ne postoje samoubice,uvek ih nesto ubije

Da bismo naučili valjano da živimo, moramo prvo naučiti valjano da umremo.

Mislio sam ja o tome. Koja je razlika umreti danas ili za 50 godina? Šta će se promenuti za to vreme? Lako je metnuti cevku na čelo i bum! Međutim šta ako postoji zagrobni život? Tada si opet živ a ne mrtav a izabrao si smrt? Možda u tom zagrobnom životu nema ni cevke ni otrova ni svilen gajtan za višekratnu upotrebu? Znači potrebno je naći Ultimativno Oružije (našao ga) koje sigurno te ubije u svim vidovima života i postojana..... Lek je u Budizmu. Jedino čega se plašim u životu jeste prazan,besmislen,uzaludan, mrtav večni život....Zamisli da živiš večno kao Bog i gledaš kako se Sunce pretvara u Crvenog Džina i guta Zemlju. Ako imaš sreće završit ćeš živ u Sunčevoj Crvenoj Koroni ako li nemaš...Explozija će te izbaciti u otvoreni Svemir gde ćeš da plivaš doveka i gledaš zvezde nebeske kako se gase kroz milijarde godina ali ti si dotaknut rukom božijom i živiš doveka. Sa druge strane džaba se radjate kada ćete sutra umreti. Srećom ja ne ostavljam nikoga iza mene...

Hajde da odgovorim na pitanje iz naslova. Desavalo mi se u zivotu da sam bio sateran u cosak iz kog nisam video izlaz. Kao tih, nekomunikativan, povucen covek sa osmehom deteta, nikome nije padalo na pamet sta se desava u mojoj dusi. Znate one ljude koji se prave da je sve u redu? Koji pomazu drugima da isplivaju a oni sami tonu sve dublje. Ja sam takav rodjen. Depresivan, osetljiv, hipersenzibilan. Nemojte me pogresno razumeti ali ljudi koji su iole pametni, koji posmatraju svet oko sebe i osecaju ga, ljudi koje boli tudja patnja moraju biti depresivni i skloni samoubistvu. Ako to dugo traje i ako ne potraze pomoc. Moj psihijatar je moja drugarica koja se smeje sa mnom, razgovara, smislja zajedno sa mnom razlicite nacine savrsenog samoubistva. Prilicno je zabavno razgovarati sa njom. Imam srecu ili nesrecu pa i u porodici imam dva psihijatra ali od njih nikakve koristi jer su vec stari i sebicni. Ni rodjena majka ne poznaje dusu svog deteta a ujak olako prelazi preko svega. Neko ce pomisliti da sam mozda razmazen ali verujte kada bi znali moj zivot... Na oko sve savrseno, srecna dobrostojeca porodica sa divnim sinom i porodicom a u dusi pustos. Ne stalno ali kada te scepa takvom brzinom te zgrabi i povuce u ponor iz koga se tesko izlazi. I opet kada se nekako iskobeljas nabacis osmeh i nastavis da izigravas klovna. I jako pazis da tvoje padove niko ne primeti, kao moram da radim, da se izolujem, citam, slikam, istrazujem. Samo je moj sin razlog zbog kojeg sam jos uvek ziv.

Sto vise samoubica, to manje samoubica.

Ujutru kada ustanem, ne znam da li pre da se umijem ili ubijem.

Ко сам ја, шта ја желим ? На та питања мислим да никада нећу добити одговор. Много желим а животне могућности ми нису такве. Једноставно ми карма предака не да. Уметност постоји да нас истина не би убила, рече један геније кога не ценим као човека . Та уметност је нестала са пубертетом. Не знам људи су махом добри али саможиви, гледају себе, плаше се и не желе да упознају саму душу своју а ни друге особе а та особа би им могла значити живот.

Kad sam se naprasito razbolela, plucni emboli a posle nekontrolisana asma, hiperaktivnost u plucima usled zaceljivanja, autoimuni problemi i onda me strefi svinjska gripa i dve godine sam kao riba na suvom, borila se za svaki dah uprkos maksimalnim dozama lekova. U jednom momentu sam svake noci pila konjak (a nikad pre nisam pila), dok ne zaspem, jer je taj alkohol, jos malo pomagao da se otvore pluca i da bar dobijem par sati sna. Nikad nisam patila od depresije u smislu da sam htela da se ubijem, iako sam prezivela mnogo trauma, ali to sa disanjem, kad se moje telo okrenulo protiv mene, me je dovelo da se svaki dan borim sa mislima o suicidu. I onda mi je sestra predlozila da probam kanabis (jedem, ne pusim) i u roku od dva sata ja sam prodisala. Od tada je proslo cetiri godine. Samo kada imam neku drugu infekciju tipa stomacni virus, infekciju koze i sl. asma potpuno nestane, inace ostatak vremena svakih 4-6 sati pola kasicice kanabisa i moj zivot je ponovo normalan (uz lekove). Ima mnogo razloga zasto ljudi pomisljaju, pokusaju ili izvrse suicid, depresija je cest razlog, ali bilo kakva nepodnosljiva patnja kojoj se ne nazire kraj moze osobu dovesti do dna.

@zbunjola:*@Ima nas jos takvih....,Pisao sam vise od sat vremena ceo svoj zivot, sve o svom pokojnom ocu. Plakao. I sve obrisao. I opet. Ne pripadam ja nikome. Ovo nije svet za mene. Ovi ljudi su tako povrsni i prosti. Nemaju dubinu ni sustinu. Tako sebicni. Ponekad se zapitam da li su oni zivi jer nemoguce je da zivi ljudi budu takvi. Imam dobre prijatelje koji me cupaju i familiju pomalo otkacenu. Imam najboljeg odraslog velikog sina. Moj svet. Psa i macke. Atelje radionicu biblioteku. Imam sve a opet nemam nista. Pisem, citam, radim i zaradim kad hocu a ne moram. I opet brisem komentar i pisem vec skoro dva sata. Ne znam ni da li cu ovaj poslati. Sutra je vreme za novi osmeh. Sutra je vec doslo. :) Sve najbolje vam zelim. Hvala vam za ove suze, oprale su mi dusu.

Pa baš. Zašto se nisam ubio?

Procitajte knjigu istoimenog naziva od Viktora Frankla. Fantasticna knjiga. Nije direktno o samoubistvu, vec je prica o tome koliko ljudska psiha moze da izdrzi. On je jedan od retkih koji je preziveo Ausvic, ali je vrhunski u knjizi opisao koji je psiha bila bitna za to da prezivi. Neverovatno je sta su ljudi poput njega preziveli i to 2-3 godine. Svi mi kada razmislimo mislimo da smo jaki u tako nekim situacijama, ali ovo je neverovatno. Viktor je vrhunski opisao sve. Imao sam osecaj da prozivljavam sve to i svo vreme sam bio u cudu kako su on i jos mali broj njih to preziveli. Koja je to prvo fizicka tortura bila prvo, a tek onda psihicka. Neverovatna knjiga. Naterace vas da citati dalje o Ausvicu i saznajete jos cinjenica. Par meseci posle knjige sam moram otici u Ausvic da vidim i osetim tu pricu.

Zasto se niste ubili i Necujni vapaj za smislom, cuveni Viktor Frankl.Jedini preziveo Ausvic, a cela porodica nastradala.U uzasnim uslovima konc logora i neizvesnosti sutrasnjeg dana, mnogi nisu mogli da izdrze i dizali su ruku na sebe.Po recima Frankla, jedini nacin prezivljavanja je pronaci smisao koji ce biti jaci od svih patnji koje covek moze da dozivi, i takvi su prezivljavali i uspevali da nastave zivot.Preporuka za citanje i razmisljanje.

Postovani Dzo,
znam o cemu pricas,i verujem ti.Cini mi se da najvise pogadja nesklad izmedju vidljive,pristojne porodice, okruzenja i osecaja praznine,besmisla...

Pomazu pametne knjige,dobri filmovi, drage,dobre osobe slicne tebi (sigurno znas bar nekoliko....?), umetnost (verujem iz perioda romantizma:muzika,slikarstvo,knjizevnost....)

Da li imas osecaj da si ovde,na ovom prostoru,u ovom vremenu stranac? Ako da, postavi sebi pitanje gde bi se osecao kao kod kuce.....

U medjuvremenu,sve najbolje!

Pitanje iz naslova i knjige je samo retoricko, Frankl zapravo govori o zivotu i njegovom smislu...

@ Dzo - ima jedan uzak put koji coveka vodi ka samoci,pa opet,i da mogu ne bih se nikad vratio nazad;)

@Dzo
:-*

Bas se pitam.

Pitanje koje nas tera, da drugi put ne omanemo!

@Dzo: Prevideh tvoj komentar..:(
Matori, drži se....:). Ti "jesi" i "postojiš"..sve ostalo, u suštini, nije bitno. Možda ti moje "posmatranje" stvari deluje sebično..ali, veruj mi, deluje.

Covek koji namerava da izvrsi samoubistvo ne prica o tome okolo.Dobro je reagovati dok se odluka ne donese,posle toga vise nema pomoci.