"Sindrom živog mrtvaca"

Foto: Matthew / Flickr.com

Ona je verovala da “nema mozak, nema nerve, nema grudi, nema želudac , niti creva”.

Gospođica X, kako ju je nazvao Kotar, rekla je lekarima da je ona “samo telo koje se raspada”. Nije verovala ni u Boga ni u Satanu i rekla je da nema dušu. Pošto “nije mogla da umre prirodnom smrću”, nije imala potrebu da jede.

Gospođica X kasnije je umrla od gladi.

Iako je ovo čudno stanje kasnije postalo poznato kao “Kotarov sindrom”, francuski neurolog nije bio prvi koji ga je opisao.

Gotovo sto godina ranije, Čarls Bonet prijavio je slučaj starije žene koja je pripremala obrok u kuhinji, kada ju je “promaja udarila u vrat”, parališući joj jednu stranu tela, “kao da je doživela šlog”.

Kada je povratila sposobnost govora, zahtevala je od svojih kćeri “da je prekriju pokrovom i stave u kovčeg”, pošto je verovala da je zapravo mrtva.

Što je vreme duže odmicalo, “mrtva žena” počela je čak da optužuje prijatelje za strašno nepoštovanje, jer odbijaju da joj ispune poslednju želju i čak vršila pritisak na kućne pomoćnice da je presvuku u “odelo za mrtvace”.

Na posletku, odlučeno je da joj se želja ispuni, pa su je presvukli i izložili u sanduku. Pošto je sama popravila nabore na haljini i potrudila se da izgleda besprekorno, konačno je zaspala, što je njenoj porodici dalo vremena da je presvuče i vrati u krevet.

Nadajući se da će je izlečiti od misteriozne bolesti, lekar je bio pored njenog ležaja i davao joj “prah od dragog kamenja pomešan sa opijumom”.

Na posletku je žena zaista “došla sebi”, ali je do kraja života povremeno imala iste simptome bolesti.

Tokom tog vremena, “razgovarala je s ljudima koji su odavno mrtvi i spremala im večere s velikom predanošću.

Foto: Peter Jozwiak / Flickr.com

Danas se ovaj poremećaj ponekad naziva “sindromom živog leša”. Iako je redak, neki ljudi se i dalje bude s uverenjem da su odavno mrtvi. Povremeno oboleli veruje da mu nedostaje samo neki ključni organ ili deo tela, kao što je bio slučaj sa jednom 28-godišnjom trudnicom koja je mislila da joj je jetra “zagnojena”, a da joj je “srce nestalo”.

Novinari New Scientist magazina intervjuisali su 2013. čoveka Grahama Herisona, koji je devet godina ranije pokušao da se ubije ubacivši neki električni uređaj u kadu punu vode u kojoj je ležao. Kada se probudio u bolničkom krevetu, verovao je da je mrtav.

“Dok sam bio u bolnici, uporno sam govorio lekarima da mi tablete neće pomoći, jer mi je mozak mrtav. Izgubio sam čulo mirisa i ukusa. Nisam osećao potrebu da jedem, govorim, ili radim bilo šta drugo. Provodio sam vreme na groblju, jer sam tako bio najbliže smrti”.

Lekari su pokušali da ga urazume, ali bez uspeha. Na posletku se obratio dr Adamu Zemanu, neurologu Univerziteta u Ekseteru i dr Stivenu Loriju, neurologu Univerziteta u Liježu.

Oni su ga podvrgli PET skeneru i pratili njegov metabolizam. Ono što su otkrili ih je duboko uznemirilo.

“Grahamove moždane funkcije podsećale su na nekoga ko je pod anestezijom ili spava. Nikada nisam video takvu aktivnost mozga kod budne osobe”, rekao je dr Lori za New Scientist.

Graham je jedini pacijent sa Kotarovim sindromom koji je podvrgnut PET skeneru i zato naučnici ne mogu da izvuku više zaključaka, bez adekvatnog poređenja sa drugim pacijentima.

Stanje se obično povezuje sa bipolarnim poremećajem kod mladih ljudi, kao i šizofrenijom i kliničkom depresijom kod starijih.

Lečenje i njihova uspešnost varira. Obično oboleli dobijaju kombinaciju antidepresiva i antipsihotika, ali se i elektrokonvulzivna terapija pokazala uspešnom.

Grahamu su lekovi pomogli, ali je pred njim dug put. Tokom protekle decenije, često je sedeo na lokalnim grobljima, pokušavajući da se približi smrti.

“Policija bi me obično pokupila i vratila kući”, kaže on.

On je, međutim, jedan od “srećnijih” pacijenata. Mnogi oboleli u prošlosti umrli su od izgladnjivanja, ili okončali sopstveni život na neki drugi način.

Jedno je sigurno: Kotarov sindrom jedan je od pokazatelja koliko malo znamo o ljudskom mozgu.