Kičma pamti traume

Prirodni proces starenja i degeneracije kičmenog stuba, često je „potpomognut“ lošim navikama koje dodatno oštećuju vitalni deo našeg skeleta. Ako degenerativne promene toliko napreduju da se okoštali delovi kičmenog stuba suze i jako pritiskaju nerve, takva stenoza kičme mora da se operiše.

Ali operacija je krajnji stadijum jednog dugog procesa, koji počinje već u četvrtoj deceniji, pa i ranije. Degenerativne promene obično počinju na diskusima, koji su „amortizeri“ fizioloških pokreta, kaže za „Novosti“ primarijus doktor medicinskih nauka Zdravko Poleksić, spinalni hirurg, specijalista za ortopediju sa traumatologijom i rukovodilac Centra za hirurgiju kičmenog stuba na Institutu „Banjica“:

- Kada ti pokreti pređu u opterećujuće i nefiziološke, dolazi do okoštavanja i promena na ligamentima, malim zglobovima i pršljenovima. Svojim ponašanjem možemo u velikoj meri da utičemo na to kako će i koliko brzo stariti i propadati naš kičmeni stub. Bol u krstima je najčešći bol u odrasloj populaciji, posle glavobolje, i ogroman broj ljudi pati zbog degenerativnih promena na kičmenom stubu. Slabinska kičma je vrlo pokretna, i zato sklona povredama (mini traumama), ali i degeneraciji, jer ovaj deo kičme najviše trpi opterećenje našeg uspravnog hoda.

Foto: Michael Dorausch / Flickr.com

Osim prirodnog procesa degeneracije usled starenja, kičmu ugrožavaju mnogi drugi faktori, pre svega mikrotraume, koje se javljaju usled naglih pokreta, nepravilnih i nefizioloških položaja kičme. Naša kičma „pamti“ traume i one kumulativno utiču na naše diskuse, zglobove, ligamente.

- Stariji pacijenti se najčešće žale na dugotrajan i jak bol u leđima - kaže dr Poleksić. - Na početku bol i ne mora da bude mnogo jak, kasnije se spušta niz jednu ili obe noge u vidu išijalgije, i to je znak da je degeneracija toliko napredovala da je nerv pritisnut. Za ove pacijente je karakteristično da postepeno skraćuju distancu hoda, i da ne mogu da pređu 500, pa čak ni 100 metara bez odmora. Oni najčešće pate od takozvane neurogene klaudikacije, bolova mekih struktura zbog suženja u koštanim kanalima.

Lečenje ovih pacijenata odvija se u fazama, najpre ih lekari uče da koriste zaštitne poze, vežbaju trbušnu muskulaturu kako bi ojačali mišiće slabinskog pojasa da bolje drže kičmeni stub. Uključuje se i fizikalna terapija po potrebi, nesteroidni antiinflamatorni lekovi. Ali, najčešće, bolovi kod pacijanata u godinama postaju sve jači i sve više im ometaju svakodnevni život. Kada ništa drugo ne pomaže, ako pacijenti ne mogu da hodaju, posle dublje dijagnostike i isključivanja neuroloških bolesti, radi se operacija.

Foto: Michael Dorausch / Flickr.com

- Operacijom otvaramo koštane pršljenove i kanale i oslobađamo ih kalcifikacija kako bi oslobodili nerve - pojašnjava primarijus Poleksić. - Hirurgija je zato krajnje rešenje kojem pristupamo samo ako moramo i onda kada pacijentu bolovi ometaju u velikoj meri svakodnevni život. Jer, mi možemo da oslobodimo najbolniji segment kičme, ali ne možemo da izlečimo godine. Gledamo da popravimo stanje i umanjimo bolove, a ne da pacijenti posle operacije odu u penziju. Oni moraju da ostanu aktivni i posle operacije, jer jedino će tako usporiti proces propadanja.

- Promena životnih navika može da pomogne usporavanju propadanja kičmenog stuba i odlaganju operacije. Pre svega, uvek i svuda mora se misliti na pravilno podizanje tereta. To podrazumeva da se svaki teret, naročito težak, podiže iz čučećeg položaja, uz pomoć najjačih mišića nogu - kvadricepsa, maksimalno čuvajući krsni deo kičme - savetuje dr Poleksić. Stalno ponavljanje radnji u prinudnom položaju, naročito ako ne pravimo pauze, može da bude „kobno“ po kičmu bez obzira na to da li su u pitanju osobe koje radno vreme provode za računarom, ili domaćice koje peglaju ili rade druge kućne poslove u nepravilnom položaju.

- Prekomerna telesna težina može da bude dodatni faktor koji negativno utiče na kičmu - sugeriše dr Poleksić. - Ako osoba ima 10 i više kilograma viška, to je kao da nosi džak koji dodatno opterećuje zglobove. - Neudobna obuća dovodi do mikrooštećenja na kičmenom stubu, isto kao i trčanje po tvrdoj podlozi.

Fizička aktivnost je neophodna i poželjna, ali mora da bude primerena godinama. Do četrdeset pete godine dozvoljeni su svi sportovi, ako se čovek već rekreativno bavi sportom, kao i trčanje, ali na mekanoj podlozi. Posle sredine pete decenije, trčanje treba zameniti brzim hodom, i šetnjom.