Istorija jednog logora

Ali, kad je u pitanju surovi dokumentaristički pristup (žanr sa drugim uzansama), tu za simpatičnog Mikulu i njegovu žgaravicu već nema mesta. Takav dokumentarizam isključuje i Misirca i Gašpara, odnosno neutrališe ideologizaciju kao legitimaciju žanra, posebno izraženu u roud - muviju "Povratak otpisanih". Ili još tačnije: Ne možda baš Misirac i Gašpar, ali četnici i njihovi simpatizeri, su takođe skončavali (kao i komunisti) u nacističkim logorima na području Beograda. Opet, to što žanr surovog dokumentarizma, podrazumeva gnušanje nad falsifikovanjem istorije, to ne znači da je u njegovim vodama zabranjeno koristiti određene tekovine televizijskih i filmskih igranih programa. I "Otpisanih" i "Banjice", na primer. Iako u TV seriji "Banjica" nije bio zatočen nijedan ravnogorac ili simpatizer tog pokreta (zna se iz kojih razloga), to ne znači da se u surovom dokumentarizmu ne mogu koristiti određeni dramaturški i igrani segmenti "Banjice" ili "Otpisanih". Uz upozorenje da je inspirisani Ivan Bekjarev od zloglasnog Vujkovića, kao i Stevo Žigon od Krigera, ipak uspeo da napravi i "žanrovski" lik kome je tek kasnije uz rame stao i socijalistički guzonja Kurčubić. Gestapo i Kriger sigurno se ne bi postideli voznog parka, lokacija i Nemaca koji se pojavljuju u igranim segmentima dvodelnog dokumentarca "Sajmište, istorija jednog logora" (B92), kao što bi i igrani lik logorskog lekara koji je izmislio dijagnozu da bi ostavio svedočanstvo o zločinu, sigurno bio neko ko zaslužuje jednu epizodu "Otpisanih".

Između ostalog, Spilbergova "Šindlerova lista" je dobar film i zato što onako autentično izgledaju nemačke uniforme, što se koža (u crno - beloj tehnici), prosto oseća kao artefakt satanske ideologije. U temi holokausta, takav utisak o zločinačkom vonju se, doduše, može postići i sasvim drugačijim stilskim izrazom. U stripu (ili grafičkoj noveli, kako to neko voli da kaže), takvu vizuelizaciju je postigao Art Špigelman u "Mausu" (Povesti preživelog). To je priča o Vladeku Špigelmanu, poljskom Jevrejinu, ali i priča o njegovom sinu (strip crtaču) koji beleži očevu traumatičnu istoriju - od uspešnog trgovca tekstilom, preko poniženja u getu, do pakla u Aušvicu. U "Mausu", evropski narodi su predstavljeni u skladu sa nacističkom zoološkom propagandom, pa su vojnici Vermahta i nacisti - predatori mačke, Jevreji su miševi, Poljaci - svinje, Francuzi - žabe... Autori "Sajmišta" (režija Marko Popović, scenario Boban Jevtić, stručni konsultant Milan Koljanin), opredelili su se za, uslovno rečeno, klasičan pristup na kome se baziraju i mnogi dokumentarci Histori kanala, ali i "Insajder" (B92). Dakle, to je uspela sinteza ispovesti svedoka, arhivskog materijala i igranih delova. Naravno, osnovnu dramaturšku liniju čine potresne ispovesti bivših logoraša, dok se sa ostala dva segmenta (arhivski i igrani), postiže upravo onaj efekat na kome su insistirali autori: To nisu samo umetnute ilustracije, već delovi koji doprinose na različite načine atmosferi užasa kondezovanog u jednom TV pazlu. Arhivski snimci predratnog Sajmišta (tada novog), sa nekom vrstom nadrealizma, pokazuju koliko kratak put može biti od "dolče vite" do povratka u varvarstvo, dok igrani delovi pokazuju kako varvarstvo voli ikonički saspens. Podseća na "Otpisane", ali nije "špageti". A, crno - bela "Šindlerovska" tehnika igranih delova, zgodnija je za ekranizaciju inženjeringa zla, od kolora.

Ako je neke preživele logoraše bilo teško pronaći, za arhivskim materijalima nije bilo potrebno mnogo kopati. Njihova "ekskluzivnosti" duguje se jadnom nemaru društva. Reditelj Popović je u jednom skorašnjem intervjuu rekao da su ti materijali jednostavno stajali u arhivima i Muzeju kinoteke, i da je mogao da ih vidi svako ko je hteo. Tek se plašimo kakvi bi bili rezultati ankete s pitanjem gde je bio prvi nacistički logor u Srbiji Topovske šume (prvi deo filma). I koliko onih koji prolaze beogradskom Autokomandom znaju da je bio baš tamo. Da ne pominjemo one koji se i danas čude kako pored toliko investitora Staro sajmište "zvrji", te da bi tu trebalo napraviti šoping mol, hotel, duplekse, te i njihova preduzetnička sumnja da i "zvrji" zato što se neko "tali"... Memorijalni centar (povod za snimanje filma), im ne pada na pamet. Nadamo se iz neznanja, koje je posle ovog dokumentarca o stratištima bar teže prihvatiti kao opravdanje.