Sećanje na beznađe i smrt

Za podsećanje na zaboravljeno, čak i skrnavljeno stratište, dom patnje hiljada Jevreja i Srba u Drugom svetskom ratu, zaslužni su reditelj Marko Popović i scenarista Boban Jevtić. Oni su, kombinujući dokumentarnu i igranu formu, “Sajmište” snimili u Beogradu i Izraelu, gde su luku spasa našli neki od preživelih.

I Popovića (režiser nagrađivanih dokumentaraca “Eho” i “Ivan”) i Jevtića (filmski urednik Doma omladine, koscenarista filma “Četvrti čovek”) najpre pitamo o postavljanju balansa između (dokumentarnog) svedočanstva i (“fikcije”) njihove percepcije strahote, kroz dramske segmente. Najpre Marko:

- Svedočanstva su nam od početka bila primarna, ne samo zbog činjenice da su to po mnogo čemu ekskluzivna kazivanja. Mimika sagovornika, svedoka i bivših logoraša, pogledi dok pričaju, duboka ćutnja nad sudbinama bližnjih koji nisu preživeli, pauze u govoru i bolna lica dok pokušavaju da se prisete - sve to govori mnogo više od bilo kakvih igranih rekonstrukcija. Zato i nismo igrane delove koristili kao ilustracije svedočanstava, već su nam služili kao “vizuelni akcenti”, koji su, pre svega atmosferom, upotpunjavali osećaj sveopšteg užasa, beznađa i smrti.

Nadovezuje se Boban:

- U centru svega su svedočenja, sav arhivski materijal. Igrane strukture su tu samo da bi vam kao gledaocu pojasnile kontekst svedočenja i omogućile punu emocionalnu uključenost.

Otkriva nam Popović da li mu je ono što se odigravalo pred kamerama odvlačilo pažnju, rediteljski fokus - kada se pravi priča o strahotama, postoji li ijedna granica koju ne bi trebalo preći?

- Na momente je zaista bilo teško. Ali, u jednom trenutku shvatite da je i tim ljudima bitno da se njihova priča ispriča precizno, istinito i - do kraja. Zato se koncentrišete da nijednim filmskim postupkom ne izneverite suštinu svedočanstava. Ako gledaoci osete tu iskrenost, onda mislim da je nemoguće preći onu nedozvoljenu granicu - pokrenuti talas nove mržnje. Jedino što smo mi želeli da ostane iza ovog filma jeste katarzičko osećanje o užasu koji se dešavao u samom centru grada, o kome malo znamo i koji ne smemo da zaboravimo.

Pitamo Bobana Jevtića da li je bilo pokušaja kontakta (ako ih još ima živih) sa dželatima, bilo Nemcima, bilo Srbima.

- Ne. Ovo je film o žrtvama, ne o dželatima. O ovim drugima ima vrlo malo podataka i, ako su se već izvukli, učinili su sve kako bi se taj deo njihove biografije izbrisao. Na primer, Andorfer, zloglasni komandant logora, do relativno nedavne smrti mirno je živeo penzionerske dane u jednom austrijskom zimovalištu. Samo to bi bila tema za poseban film.

S obzirom na to da u Srbiji mnogi govore reči koje veze s razumom nemaju, da mnogi upiru prst gde im padne na pamet, čime je Boban “armirao temelje scenarija" da ih nijedna od pomenutih "nepogoda" ne ošteti?

- Držao sam se proverenih podataka i trudio da budem apsolutno objektivan. Svaka činjenica koja mi se učinila diskutabilnom, ideološki obojenom ili protivrečnom nije ušla u film. Moj cilj je bio da pokažem šta se krije iza suvoparnih istorijskih podataka, da gledaocima približim ljudsku dimenziju tragedije, a tumačenje njenih uzroka treba prepustiti istoričarima.

Još nam Marko odgovara nada li se da će ovaj film doprineti tome da "lokacija" Staro sajmište dobije poštovanje i zaštitu - i od države i u glavama praznoglavaca - koje zaslužuje?

- Ako film o Sajmištu probudi emocije među gledaocima koji o ovoj priči ne znaju ništa, smatraću da smo uspeli. Buđenje poštovanja i zaštite države veliki je i težak zadatak koji su naši producenti, B 92, preuzeli na sebe, i taj posao će trajati dugo. Mi smo samo pokušali da zabeležimo potresne sudbine ljudi koji su ispaštali samo zbog svoje nacionalnosti i koji su bili žrtve jedne sulude ideologije i opšte ravnodušnosti naših predaka. Ako film pokrene na razmišljanje o takvoj vrsti istorijske i lične odgovornosti koju ima svaka generacija, pa i naša, to će već biti velika stvar.

Al. Ž.