subota, 18. mart 2000.

B2-92: Slusate Katarzu B2-92 o – katarzi, o priznanju greha, pokajanju, prociscenju secanja i molitvi za oprost. U bazilici Svetog Petra u Vatikanu, papa Jovan Pavle Drugi 12. marta je "ponizno molio" oprostaj za "grehove i greske" koje je Katolicka crkva pocinila u svojoj istoriji, kao i za one "za koje je odgovorna i danas". Na velikoj liturgiji u najvecem katolickom svetilistu, Sveti otac je od Boga trazio oprostaj - a sam ga je dao i za "ogresenja koja su drugi pocinili prema hriscanima". "Za ulogu u tom zlu, koju je svako od nas odigrao, svojim ponasanjem doprinoseci unakazenju lica Crkve, ponizno molimo za oprost", rekao je Jovan Pavle Drugi i tako, kako je sam najavio, uveo Crkvu u treci milenijum. U svojim poodmaklim godinama i u trecoj deceniji svog pontifikata, papa je ranije cesto govorio da hriscani pocetak milenijuma treba da iskoriste za trazenje oprostaja za pocinjene grehe, ukljucujuci i one koje je pocinila crkva kao zajednica. Opisujuci to kao "prociscenje secanja", on je naglasavao da je to nuzno za progres crkve. Jovan Pavle Drugi je rekao i da su hriscani spremni da oproste zlocine koje su drugi pocinili nad njima. Za cin javnog priznanja papa je odredio godinu 2000, koja je, prema jednom tradicionalnom obicaju i redu u okviru katolicanstva, godina priznanja i pokajanja. Mada je, prema hronicarima papinih aktivnosti, Jovan Pavle Drugi vec 94 puta molio za oprostaj grehova raznim povodima, posebno u vezi sa progonom Jevreja, krstaskim pohodima i pokrstavanjem, inkvizicijom, osudom Galileja, ova molitva je ipak primljena u javnosti kao senzacija. O ovom gestu poglavara Rimokatolicke crkve u Katarzi B2-92 govore publicista Mirko Djordjevic, nadbiskup beogradski mitropolit Franc Perko i otac Sava Janjic, protosindjel manastira Decani.

Djordjevic: Kada je papa 11. marta progovorio u katedrali sv. Petra u Rimu i nabrojao grehe crkvene strukture ucinjene tokom vekova i potrazio oprostaj nudeci istovremeno oprostaj, citav dogadjaj je medijski shvacen kao prvorazredna senzacija i kao nekakva velika novina. Onima koji blize poznaju stvari i u Katolickoj crkvi i u hriscanskoj crkvi uopste, naravno, bice jasno da nije rec ni o kakvoj velikoj senzaciji, jer ovaj papa spada u one pape koji su davno zaorali jednu takvu brazdu nudeci pomirenje i prastanje, trazeci pomirenje i prastanje. Isto tako, to nije velika teoloska novina jer je papa zapravo potcrtao sustinsku ideju Novoga zaveta koji se opire Starom zavetu i njegovom principu “oko za oko, zub za zub” nudeci prastanje kojim covek izrasta u isti nivo u istoj istini koju Hristos istice. Treci momenat koji treba da imamo ovde na umu jeste upravo taj da je to prvi papa koji je nakon pape Hadrijana VI, a to 1523. godine, javno zatrazio oprostaj nabrajajuci citavu listu onoga sto se zove mea culpa, sto je jedan dubok, iskren, hrabar hriscanski stav. Nije ovo, da dodam, ni kad je rec o ovom papi apsolutna novina, jer je on jos u Enciclici ut unum sint 1995. godine javno zatrazio oprostaj za sve grehe koje su katolici naneli drugima opominjuci i druge da to cine prema njima, a jos je i ranije, ako cemo poci nekim primerima, 1992. godine on zatrazio u Americi oprostaj za sva ona zla koja su kolonizatori sa Biblijom u ruci naneli Indijancima. Dakle, ovo je hrabar cin i te se njegove hrabrosti ne treba bojati.

Perko: Ove cinjenice koje je izneo bile su poznate i u crkvenoj istoriji, i isto tako su osudjivane kao nepravedni postupci. Poznato je to bilo vec na Koncilu gde se prvi put pojavila ta misao – treba da rascistimo, ocistimo svoje pamcenje, tu je bila ta sintagma i ta teoloska komisija je pripremila taj kratki dokument koji je papa posle procitao. Taj dokument se zove “Secanje i pomirenje, Crkva i grijesi u proslosti”. To su napravili u decembru prosle godine.

B2-92: Crkva, kaze beogradski nadbiskup Franc Perko, ne poznaje termin zlocin, ona ga je preimenovala u greh.

Perko: Prvo su bili krstaski ratovi, krizarski ratovi, velike nepravde su cinili ti krizari u Cetvrtom krizarskom ratu kad su osvojili Carigrad i ustanovili tu tzv. Latinsko carstvo, cime se u tom ratu, tom cinjenicom produbila odbojnost izmedju pravoslavne i katolicke crkve. To je prvo, drugo je inkvizicija koja usledila kroz pet stoleca, koja je bila crkveni sud koji je istrazivao, mozda se ovde ne zna, ali inkvizicija nije nikad nikoga kaznila, nego je predala tu osobu ako se nije odrekla ideja - to su bile verske stvari - svetovnoj vlasti. Svetovna vlast je onda kaznila. Poznata je spanska inkvizicija koja je bila usmjerena osobito protiv muslimana – oni su zauzeli Spaniju, posle je tzv. rekonkvista to cistila i u vezi sa tom rekonkvistom se pojavila spanska inkvizicija. Onda sledi podela Crkve u 11. stolecu Istok-Zapad, onda 16. stolece – reformacija, katolicka crkva i protestantizam, tu su bili ti grijesi, tu je vec Koncil javno kazao da je krivnja za podele na jednoj i drugoj strani. Cetvrta stvar su vjerski ratovi koji su se vodili osobito u Evropi, recimo u Francuskoj protiv Hugenota, onda 30-godisnji rat izmedju katolika i protestanata u sredisnjoj Evropi, Njemackoj i Svedskoj, sve to je bilo u tome. Podrucje grijeha crkve je vrlo zanimljivo, manje poznato – zarobljavanje i prijevoz robova iz Afrike u Ameriku, osobito u Latinsku Ameriku gdje su suradjivali spanski i portugalski moreplovci. Crkveni ljudi su htjeli tada utjesiti, obicno su ih pratili ili pomogli koliko su mogli, ali Crkva u to vreme nije imala, da kazem, snage da bi izricito osudila to ropstvo. Kroz to progonstvo Jevreja, koje je bilo koji put vise, koji put manje,  uvek su bili nekako u getu, iz druzbe odijeljeni, iz druzbe krscana.

Djordjevic: Papa je pod brojem jedan stavio opste grehe crkve kao strukture tokom istorije, kao crkve u kojoj su ljudi sluzili istini - nije dakle sporno to, ljudi su sluzili Hristu istini, ali je sporno kako su sluzili i u okviru drzavnih struktura – feudalnih, kapitalistickih, komunistickih, kakvih hocete, pocinjeni su stravicni gresi. Zato je ta prva tacka i naslovljena “Opsti gresi Crkve”. Zatim, tu je na drugom mestu greh protiv jedinstva hriscana, jedan od velikih grehova – cepati, kidati, usitnjavati jedinstvo hriscana, a tu, naravno, postoji odgovornost greha i na jednoj i na drugoj i na trecoj strani, tako da on vrlo hrabro udara na to. Treca tacka su Jevreji, to je vrlo bolno pitanje. Ono vekovima, dva milenijuma stoji na savesti nas hriscana. Shvatalo se i mislilo se, pa se govorilo i to se pretvaralo u problem kolektivne krivice, da su Jevreji svi zajedno, kolektivno krivi zbog ubistva Hrista, medjutim, papa koriguje tu kolektivnu krivicu - jer mi ne mozemo kolektivnu krivicu baciti na sve Grke zato sto su ubili Sokrata - i baca krivicu samo na odredjene ljude koji zlo cine, dakle, skida krivicu sa Jevreja i pere, da tako kazemo, istoriju Crkve od groznih stranica antisemitizma. Jos je njegov prethodnik papa Jovan XXIII zapravo povukao jedan istorijski cin, epohalni cin, on je, naime, iz liturgije za Veliki petak uklonio reci “perfidni Jevreji”, “pogani Jevreji”, sramne reci koje su stajale protiv jevrejskog naroda cak i u liturgiji, a sadasnji papa Jovan Pavle Drugi Jevreje naziva “nasa starija braca po veri”. Dakle, ti hrabri potezi sadrzani u ovim tackama su citavo poglavlje za sebe. Mozemo, naravno, nastaviti taj spisak, ali papa uzima da je Crkva tokom vekova cinila greh i protiv ljubavi i mira, protiv ljudske kulture, tu je Galilej, tu je Djordano Bruno, a ono sto je najinteresantnije danas, to su dve poslednje tacke gde se papa decidirano opredeljuje za demokratiju i ljudska prava. “Demokratija je onaj sistem”, kaze on, “koji najbolje odgovara ljudskoj prirodi”. Dakle, Crkva nije monarhisticka, ni republikanska u politickom nekom smislu, iako je ona monarhijalna, ustrojena hijerarhijski, ona je okrenuta coveku, ljudskoj jedinki, individui, jer spasenje je individualno, a ne kolektivno i ne moze se mitologizovati.

B2-92: Uprkos zahtevima italijanskih Jevreja, papa Jovan Pavle Drugi nije direktno spomenuo holokaust, progon tokom nacisticke ere i Drugog svetskog rata, u kome je ubijeno oko sest miliona Jevreja. Vatikan se 1998. izvinio u ime katolika koji nisu pomagali ljudima da se sklone od progona i priznao da je vekovima zagovarao prezir prema Jevrejima.

Perko: Holokaust je zlocin nad jevrejskim narodom, ali za holokaust Katolicka crkva nije kriva. On je govorio o krivnji Katolicke crkve nad Jevrejima ovako, kroz citavu istoriju, ali sto se tice holokausta, u tom nacistickom progonu Jevreja, tu stvarno Katolicka crkva nema krivnje. Dobro, tada su neki ocitali da papa Pije XII nije javno osudio sve ovo, ali odgovor je obicno bio da bi mozda sa javnom osudom jos vise zla naneo Jevrejima, papa Pije XII je pomogao Jevrejima, to je opste poznato. Sada presudjivati da li je neki potez, neki javni potez pozitivan ili negativan, to je vrlo tesko i sto se tice svih tih grijehova iz proslosti, neki su tako upozoravali da je opasnost naopakog tumacenja toga zato jer mi gledamo na to sa danasnjeg stanovista, ali, uvek, ako mozemo koliko-toliko pravedno presudjivati neke dogadjaje, moramo presudjivati sa stajalista toga istorijskog trenutka, jer drugcije je to naopako.

B2-92: "Mea culpa" je kritikovana pre nego sto je papa Jovan Pavle Drugi i izgovorio svoju molitvu u bazilici svetog Petra. Jevrejskoj zajednici u Italiji i Nemackoj su se pridruzili i levo orijentisani intelektualci izrazavajuci skepsu zbog uopstenosti priznanja i ukazujuci da nema imena crkvenih licnosti koje dele odgovornost za pojedine grehe, to jest zlocine najvecih razmera. "Vreme je da se jasno kaze i u okviru katolicke crkve sta je ko i kad ucinio", istice Amos Muzato, predsednik jevrejske zajednice u Rimu. Otac Sava Janjic, protosindjel manastira Decani, ovako ocenjuje papin gest:

Janjic: Smatramo da je jedan takav gest, u svakom slucaju, veoma znacajan, jer u istoriji Rimokatolicke crkve postoje veoma tamni periodi, posebno u vreme inkvizicije i vreme krstasa kada je u ime Crkve i u ime hriscanstva pocinjeno mnogo nepravdi prema raznim grupama, posebno prema Jevrejima, i, takodje, krstasi su cinili razna neprilicna dela na podrucju Palestine. Medjutim, ono sto bismo mi kao pravoslavni voleli jeste da to pokajanje ide takodje i u dogmatskoj sferi, dakle, da se jednostavno Rimokatolicka crkva i u svom verovanju vrati onim idealima i principima koji su postojali do pre raskola sa istocnim crkvama, dakle da se vrati veri svetih rimskih papa i rimskih svetitelja iz prvih perioda, jer su upravo te inovacije dovele do zloupotrebe vere u politicke, cak i vojne svrhe i u velikoj meri su iskomplikovale odnose Rimokatolicke crkve sa drugim veroispovestima. Pokajanje je veoma vazno i nasa crkva mora da se suoci sa jednom neophodnom potrebom da kriticki preispita jedan period, narocito u poslednjih 10 godina kada su pojedinci u Crkvi bez rasudjivanja podrzavali odredjenu ideologiju koja je u velikoj meri dovela do ove situacije u kojoj se danas svi nalazimo. Medjutim, za razliku od Rimokatolicke crkve koja je svojim odlukama na najvisem nivou, odlukama papa i njihovih sabora ucestvovala u odredjenim negativnim aktivnostima i represiji nad drugim grupama, u SPC-u nikada nije donesena odluka niti bilo kakav stav, zvanicno prihvacen od strane Arhijerejskog sabora, kojim bi na bilo koji nacin bio opravdan rat ili nasilje ili zlocini. Prema tome, ja bih tu napravio veoma jasnu razliku izmedju Pravoslavne crkve i Vatikana,  koji je u II svetskom ratu na najvisem nivou upravo saradjivao sa nacistickim rezimom, a na podrucju Hrvatske je aktivno ucestvovao u svim sferama u genocidu nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom.

B2-92: Nadbiskup beogradski Franc Perko kazace da je udeo Rimokatolicke crkve u zlocinima Nezavisne Drzave Hrvatske krivo tumacen, a da je njena odgovornost tolika koliko su oni koji su cinili zlocine bili njeni vernici. “Verske zajednice na ovim prostorima”, veli nas sagovornik, “bile su marginalizovane i u poslednjim ratovima.”

Perko: Ovo sto je papa ucinio, to je aktuelno u opste svetskom merilu. Ovde puno manje aktuelno, nasa crkva, katolicka, ovde nema sta da priznaje jer nasa biskupija je konacno bila ustanovljena godine ’14. u ovom stoljecu i vidite, tu je bilo puno predrasuda protiv katolicke crkve. Treba razlikovati to ustasko vodjstvo za koje crkva nije bila i poznato je da, na primer, Stepinac Alojz bio protivan u tome, ali udio je imala u tome da su ti ustasi uglavnom bili katolici, zato i Crkva govori ne o gresima Crkve, nego o gresima njezinih clanova. Ali sto se tice udijela katolicke crkve u tim ustaskim zlocinima, tu je bilo puno predrasuda, ne samo predsrasuda ili namernog optuzivanja katolicke crkve bez neke stvarne istorijske osnove. To je bilo, to se videlo i na tom procesu protiv kardinala Stepinca i na mnogim drugim procesima, jer moramo priznati ovo, ne, tu se posle ’45. godine ucvrstio komunisticki rezim koji je osnovan na marksizmu, lenjinizmu, osnovan na ateizmu, to je bila aktivna borba protiv crkve i sve je bilo moguce, sve sto je istinito, sto je lazno, sve su bacali na crkvu i tako se stvorila ta kriva slika o krivnji katolicke crkve za ustaske zlocine. ...Mi smo se vise puta sastajali u to vrijeme, ’91-’92. godine, i kardinal, patrijarh i drugi biskupi i predstavnici muslimanske zajednice, svi smo uvek, do danasnjeg dana bili na stajalistu da taj rat nije vjerski rat. Uzroci tog rata nisu bili na verskom podrucju, nego na nacionalnom. Koliko bi mogle vjerske zajednice uticati da bi se to resavalo na neki drugi nacin jeste pitanje, jer mnogi su ocekivali – crkva, vjerske zajednice mogu promeniti sve to – nije istina. Crkva, kako pravoslavna, tako katolicka, muslimanska – ima vrlo mali uticaj na te opste dogadjaje. Mislim da se nijedna vjerska zajednica nije pregresila u tome da bi poticala tu mrznju. Svi su osudjivali tu mrznju, ali osuda, ti apeli, vapaji, to nije imalo nikakvog odmera, tako da je tu vrlo tesko govoriti o nekoj krivnji. Dobro, ti koji su se borili, koji su obavili to, bili su pripadnici i jedne i trece zajednice, ali ne kao krscani, oni nisu delovali ni kao muslimani, nego kao pripadnici izvesne nacije. To je bio nacionalni rat za teritorije.

B2-92: Da li je papina molitva za oprost rimokatolickoj crkvi izazov i za druge verske zajednice. O tome nadbiskup Perko i Mirko Djordjevic kazu:

Perko: U prosloj godini kada sam  razgovarao sa novinarima povodom Uskrsa i ove teske situacije u vreme bombardovanja, ja sam izrazio nekako misao ili zelju da bi ovde, osobito u SPC-u ustao sada prorok Jeremija koji je nastupao u vreme propada zadnjeg ostanka jevrejske drzave, propada Jeruzalema, rusili su im hram, to je bila sila Babilona, i tada on nije upro prst u Vavilon – Vi ste krivi, nego je upro prst u sebe i svoj narod – Mi smo krivi. Tu je ta razlika, cesto se ponavlja ta misao – za sve zlo u kojem smo se nasli, krivi su drugi, ali mislim da je istina u prvom redu – krivi smo mi i odgovorni su organi ovde. Zato je potrebno to priznanje svoje vlastite krivnje, jer bez toga priznanja nema katarze. Ja sam posle govorio i sa patrijarhom i sa nekim drugim predstavnicima pravoslavne crkve kako bi bilo dobro kad bi SPC u to vrijeme kada je srpski narod bio u tako ocajnom stanju, pustimo krivnju i sve ovo, ona je mislim jedina duhovna sila koja bi mogla dati srpskom narodu neku perspektivu buducnosti, ne na osnovu nacionalizma, nego na osnovu Jevandjelja i dati mu neki optimizam za buducnost, jer tocno znamo, to osecanje je neka sveopsta apatija u narodu i ako bi SPC povela svoj narod i tu je ta katarza, priznanje vlastite krivnje, prorok Jeremija i sve ovo, i onda na osnovu evandjeoskih vrednosti pogled u buducnost. Ja sam uveren da srpski narod ima buducnost, ali potrebna mu je katarza.

Djordjevic: Ovim hrabrim cinom oprastanja, papa je, ako hocete, zapravo bacio izazov modernom coveku koji nije spreman da prasta i koji nema tu hrabrost prastanja za taj cin vere, ali na neki nacin on je pozvao, pa ako hocete i prozvao, sve druge hriscanske veroispovesti, pa i sve druge religije, da se zapitaju nad vlastitom prosloscu. Dakle, tu smo negde i mi, tu su svi, jer nije nemoguce, bukvalno je moguce, da i mi imamo nad cim da se zamislimo u nasoj istoriji, kako blizoj, tako i daljoj, i onoj najranijoj, u velikoj duhovnoj strategiji pape Jovana Pavla Drugog, “duhovnoj strategiji ociscenja istorijske svesti” i “pranja unakazenog lica Crkve kroz istoriju”. Ja namerno podvlacim ove citate, vidite da ja to citiram, jer je njemu stalo do toga i u brojnim dokumentima on o tome govori. Postupak vladike Artemija na Kosovu i oca Save Janjica iz Decana, jeromonaha, nema naravno ovu sirinu, teolosku, o kojoj smo do sad govorili, ali spada u nesto retko i nadobudno u nasoj crkvi, ne samo u odnosu na kosovske prilike danas, nego su implikacije mnogo sire i dublje. Dve cinjenice tu stoje i doista daju za pravo da dvojicu svrstamo u velike ljude, spremne na katarzu, na pomirenje, na prastanje. To je dakle veliki cin, o tome svedoce brojni iskazi oca Save Janjica koji vrlo hrabro govori o gresima nasim prema Albancima, recimo, i albanskim gresima prema nama, ali sa jednom otvorenoscu koja mnogim para usi, i u Crkvi i u drustvu. Upravo bi na tome trebalo, cini mi se, u mnogim razgovorima insistirati.

Perko: Stari zavet ste pomenuli, koji put stvarno imate tamo – oko za oko, zub za zub, i Hrist ponavlja to kako je bilo nekada, ali, kaze, ja vam kazem ne, nesto suprotno; ali i Stari zavet ima onu osnovnu zapoved – ljubi bliznjega svoga kao sebe samoga. Samo su bili istorijski uvjeti drugaciji. Krscanstvo je od pocetka poziv na katarzu, poziv na obracenje, sv. Ivan Krstitelj, preteca, poceo je – obratite se, Krist je poceo svoje propovedanje – obratite se i vjerujte Evandjelju i kroz sve vjekove Crkva, kao i danas, navjesta obracenje. Obracenje je jedan od osnovnih stavova pravog krscanina, to nije jedan akt, to je jedan proces u zivotu koji mora biti stalno prisutan ako zelimo biti krscani. Ako je to katarza, stalno se moramo prociscavati, ali sigurno, dodju neki istorijski momenti kada treba pogledati unatrag i ocistiti se. U tom smislu, ima i taj gest pape Ivana Pavla svoj istorijski znacaj, jer smo na toj prelomnici tisucljeca - zelio je da katolicka crkva kao celina napravi tu katarzu, ociscenje za proslost i zato moli za oprostenje i ujedno prasta svima katolicima, katolickoj crkvi, svima koji su cinili nepravdu.

Djordjevic: Upravo se radi o katarzi, to je rec koju sam papa cesto upotrebljava u tom obliku, iz grckog katarzis, prociscenje, jer cuvena je njegova sintagma koja dominira u njegovim homelijama, propovedima, javnim nastupima – ociscenje i prociscenje individualne i kolektivne svesti ljudske, ljudskoga pamcenja i istorije. Treba imati, medjutim, na umu da katarzis kao pojam iz Aristotela ima jedno, da tako kazemo, uze znacenje, odnosi se na pozorisno umece, na ulogu glumca koji kod gledaoca izaziva jedno prociscenje svesti i dovodi do odredjenoga saznanja, ali je hriscanski pojam pokajanja, koji bi otprilike bio paralelan, po mom uverenju bio mnogo dublji, jer kroz pokajanje se iskazuje jedan visi stupanj, jedan visi model hrabrosti nego sto je fizicka hrabrost. Pokajanje nije ponizenje, nego uzviseni cin retkih.