B2-92: Dobar dan, slusate “Katarzu” programa B2-92, emisiju o krivici i odgovornosti, u zemlji ciji je predsednik optuzen za zlocin protiv covecnosti i krsenje zakona ili obicaja rata. Krivica jos nije dokazana. Danas, dakle, govorimo o optuznici protiv Slobodana Milosevica, predsednika SRJ, koja je, zajedno sa optuznicama protiv Milana Milutinovica, Nikole Sainovica, Dragoljuba Ojdanica i Vlajka Stojiljkovica, za pocinjene zlocine protiv covecnosti i krsenje zakona ili obicaja rata, objavljena 27. maja prosle godine, po predmetu broj IT-99-371. Ovakva odluka Medjunarodnog krivicnog tribunala za bivsu Jugoslaviju doneta je u jeku bombardovanja SRJ. Oni su stavljeni na optuznicu, a mi smo se, po ko zna koji put, suocili sa cinjenicom da smo, zapravo, mi iza resetaka, postavljenih sa obe strane granice.

Na pitanje kako je, kao ekspert za medjunarodnu politiku i medjunarodne odnose, reagovao kada je prvi put cuo za optuznicu, profesor Fakulteta politickih nauka Ivo Viskovic odgovara:  Moja prva reakcija je bila da uopste nije u pitanju problem vezan za medjunarodne odnose, osim formalno; fakticki se u tom trenutku radilo o potrebi zapadnih vlada da legitimisu svoju tadasnju politiku, narocito bombardovanje Jugoslavije, a jedan od argumenata koji bi im i u tome mogao pomoci, u svakom slucaju je bilo podizanje optuznice, jer ako napadas drzavu na cijem celu je ozloglaseni ratni zlocinac, onda je mnogo lakse sopstvenom javnom mnjenju objasniti svoj postupak, dobijate kakvu-takvu legitimnost onoga sto radite, mislim da je to bio prvenstveni motiv u tom trenutku. Nije bio jedini, ja sam o tome razmisljao; cinjenica je da su zapadne vlade dugo pokusavale da od Milosevica iznude nekakve ustupke sto milom, sto silom, po mom misljenju, cak su i neverovatno dugo tolerisale njegovu politiku verovatno I zbog toga sto su smatrale da je on na unutrasnje-politickom planu, tako da kazem, najjaci politicki igrac i ako uspeju da ga privole da promeni politiku, da ce ostvariti ono sto im je tada bilo najbitnije – stabilnost i bezbjednost u regionu sa covekom sa kojim oni prave, ja cu to direktno nazvati – dil. Kad to nisu uspeli, kad su morali primeniti i najgrublje moguce sredstvo, vojnu silu, tada vise nije bilo ni za njih moguce, a verovatno ni za bilo koga drugog u svetu, da sa ljudima sa kojima si usao u rat i dalje pokusavas da napravis neku pogodbu i onda su, naravno, krenuli na sve ili nista. Oni su dobili podrsku u svom javnom mnjenju, ispalo je da su relativno dosledni i principijelni sto je tesko reci za zapadnu politiku od pocetka jugoslovenske krize, ima ona jako mnogo vrludanja, skretanja, vracanje dva koraka unazad, korak napred – dva nazad ili obrnuto, i u toj velikoj igri dosao je trenutak kada je za njih zaista postalo krajnje neprijatno da se tako dalje ponasaju i onda su morali zaigrati, sto bi rekli kockari, va banka – sve ili nista. To su uradili i ja mislim da je zapadnom javnom mnjenju efekat toga bio relativno dobar, jer svi, a pogotovo mali, obicni ljudi, polaze od toga da su politicari ljudi ne bas mnogo moralni i principijelni i da znaju da iako riba smrdi od glave, da se cisti od repa, da svi izbegavaju da one koji su najmocniji ucine dodirljivima, uvek su oni manje-vise nedodirljivi za politicku, a pogotovu za neku drugu odgovornost i takav potez ima odjeka kod obicnih ljudi. Naravno, kod nas je situacija potpuno drugacija, jer se radi o ljudima iz ovog podrucja i bez obzira na to kakav ko stav imao o Milosevicu kao politicaru, mozete biti najzesci oponent, tesko je saglasiti se sa time da neko drugi odredjuje stepen njegove krivice, pogotovo krivicne odgovornosti za ono sto je radjeno.

B2-92: Glavni tuzilac Haskog tribunala Karla del Ponte objavila je juce da namerava da "oteza zivot" Slobodanu Milosevicu i drugim optuzenima za ratne zlocine. Skoro deset meseci nakon objavljivanja optuznice protiv Milosevica, veli Del Ponte, "on je jos uvek na vlasti i bezi od medjunarodne pravde". Americki drzavni sekretar Medlin Olbrajt je, po zavrsetku posete Ceskoj, veoma ostro govorila o jugoslovenskom predsedniku nazivajuci ga "zlocincem s kojim Srbija nema buducnosti, jer je on izolovao svoju zemlju i izdao interese srpskog naroda". U nedostatku institucije samoodgovornosti, dovedeni smo u situaciju da nam drugi kazuju ko je ovde kriv, a ko odgovoran, ko je dzelat, a ko zrtva. O krivici kao pravnoj, a o odgovornosti kao moralnoj kategoriji, u utorak je, na tribini “Izdaja intelektualaca”, govorio i Obrad Savic, glavni urednik casopisa “Beogradski krug”.

Savic: Mislim da u Srbiji postoji jedna kolektivna zavera cutanja protiv preispitivanja odgovornosti Srbije za zla koja su naneta drugima i nama samima. Da li je jedan paramilitarni vojnik, koji je Srbin, ubijao Muslimane u Bosni, da li on ima istu odgovornost kao general VJ koji im je dao pare i oblacio ih? I Valcer kaze, ukoliko respektujemo teoriju strukturalne odgovornosti, taj general ima vecu krivicu od tog, iako taj general X, kao covek, nikada nije direktno ubio, ali njegova strukturalna odgovornost je mnogo veca od ovoga koji je, recimo, rovario po terenu. Drugim recima, ako udjemo u tu pricu, mi moramo stvar da izdiferenciramo i da vidimo sta se tu desavalo, to je jedno bolno pitanje, uzasno, u Nemackoj je trajalo 50 godina i nikada se Nemacka ne bi denacifikovala da nije bila okupirana. Mozda ovo deluje vama zastrasujuce, izjava na javnoj sceni, denacifikacija je moguca samo kao okupacija – to se u Nemackoj desilo. Dugo je uzasno trajalo. Ja mislim da to bolno pitanje kad-tad mora da se otvori i to ne pod pritiskom zapadnih diplomata, politicara, intelektualaca, zapadnih medija, nego to moramo mi sami da otvorimo za sebe. Mislim da ce tada ta prica biti mnogo ozbiljnija, dramaticnija i odgovornija nego ako ta prica bude proizvedena tako sto ce ti drugi, sa strane, dati domaci zadatak, a ti da ga izvedes.

B2-92: Mikan Milovanovic, dojucerasnji autor rubrike TRN u listu “Vecernje novosti”, na dan kada je odlucio da bude jedini saradnik koji ce odbiti da radi u, kako je kazao, toj okupiranoj kuci, ovako tumaci potez vlasti da kompaniju “Novosti” pripoji kuci “Borba”: I sad bih lakse branio rezim nego sto bih branio sebe. Ja sam akcionar, i to jedan od vecih akcionara, lakse mi je da branim u ovom trenutku rezim nego da branim sebe i svoju poziciju. Tesko da ce ovo uci na vase radio-talase, jer predstavlja jedan visi stepen razmisljanja: ako u trenutku kad su ugusene “Vecernje novosti” bude objavljena jedna poternica koju ste videli i ponuda Amerikanaca, koji idu uvek kao slonovi po staklenim radnjama, od 5 miliona dolara za neciju glavu, za neciju prijavu, verujte mi, onda taj, na koga se odnosi ta prijava, nema veliki izbor. Znaci, poternica, glava ucenjena, figurativno receno, na 5 miliona dolara, pretnja Hagom, sve ovo ovde – dosta je da neko sapne na uvo – Novosti su skrenule, ukine ih. Verujte mi, imam i razumevanja za takvo ponasanje, mislim i da je logicno. Medjunarodna zajednica treba da pozove predstavnike ovog rezima na kampovanje u Ameriku, verujte mi, onda bi ih omrzli, masovno svi. Ovako, sto Srbinu teras veci inat, odgovorice ti vecim inatom. I dalje branim rezim ovde na taj nacin, mi smo takav narod – hocemo mi da smenjujemo, a ne nama drugi da smenjuju.

B2-92: O propustenoj mogucnosti da o Milosevicevoj krivici ili eventualnoj odgovornosti, putem izbora, sude gradjani Srbije, Ivo Viskovic kaze: Elementarna politicka odgovornost izrazava se preko glasackih kutija, jedan stepen proglasavanja nekog politicki krivim ili odgovornim jeste izglasavanje nepoverenja nekome, odnosno, njegov gubitak na izborima. Ali to je, zaista, tek indirektno i tek u krajnjoj liniji, postoje naravno, mnogo ozbiljniji pokusaji i mogucnosti da se neko poziva na politicku odgovornost. Ja bih bio najsrecniji kao covek kada bismo mi zaista bili u toj situaciji, kad kazem ‘mi’ mislim na nase drustvo, da politicki toliko sazremo da zaista postavimo pitanje odgvornosti za sve ono sto je radjeno 10 godina i to, da budem sasvim otvoren, odgvornosti svih, ne samo Milosevica, nego svih koji su u tome ucestvovali, pa cak i nekih ljudi iz opozicije, nemojmo ni to sakrivati. Ali, naravno, jedno je pitanje politicke odgovornosti, drugo je pitanje krivicne odgovornosti. Ono sto se dogadja u Hagu nije vise politicka odgovornost, to nije gubljenje ugleda, funkcija itd., nego, kao sto vidite, mogucnost da do kraja zivota budes u zatvoru i to niko rado ne prihvata, videli ste i u slucaju Hrvatske koja je prihvatila saradnju sa Haskim tribunalom da u trenutku kada se izrekne jedna drasticna kazna niko, cak ni otvoreni politicki protivnici te licnosti to ne podrzavaju. To je prosto vrlo delikatno pitanje, objektivno se razlikuju interesi, stavovi medjunarodne zajednice i zemlje koja je u pitanju i to, naravno, mora da se odrazi  i na nas.

B2-92: Bivsi sudija Ustavnog suda Srbije, Slobodan Vucetic ovako vidi krivicu i odgovornost Slobodana Milosevica i onih koji su, zajedno sa njim, stali u red za Hag: U poslednjih 10-ak godina ili preciznije u vreme kada su poceli oruzani sukobi, raspad Jugoslavije, gradjanski ratovi itd., nesumnjivo bacaju veoma tesku sumnju na njegovu licnost, odnosno na vreme u koje je on obavljao funkcije predsednika Srbije i predsednika Jugoslavije. Pre svega, u politickom i moralnom smislu zaista je tu nesporno da postoji njegova odgovornost za mnoge nesrece koje je ovaj narod doziveo, primera radi, politicka odgovornost nesporna je celi niz godina za raznovrsne uzurpacije Ustava, preuzimanje funkcija drugih organa, protivustavnu kontrolu maltene svih poluga vlasti u ovoj zemlji sto i danas cini, na kraju krajeva na nivou federacije vodeci politiku i medjunarodnu i vojnu itd., potpuno samostalno, iako za to nije ovlascen Ustavom, dakle, ta politicka odgovornost koja se u Ustavu definise kao odgovornost za krsenje Ustava i zakona nesporna je. Ona se moze realizovati u principu bilo kada, kao sto je realizovana u nekim slucajevima za neke druge predsednike savezne republike, savezne vlade itd. Moralna odgovornost je takodje nesporna, naravno, to je nesto sto se sankcionise u sferi nasih moralnih shvatanja i principa, a kad je rec o krivicnoj odgovornosti, ona je sa stanovista unutrasnjeg prava takodje nesporna kad je rec o predsedniku republike kao o svakom drugom gradjaninu, za razliku od monarha u apsolutnim monarhijama koji nije krivicno odgovoran uopste, u nas je svaki gradjanin odgovoran pod odredjenim uslovima. Ucini krivicno delo, on ce biti odgovoran ako mu opstina, odnosno organ u kome uziva imunitet skine imunitet i on ce biti podvrgnut krivicnoj odgovornosti i bice u situaciji da odgovara za to delo. Kada je rec o medjunarodnom krivicnom pravu, to je takodjene sporno, ako su medjunarodne pravne institucije i sudske instance ustanovljene na legalan nacin i za ona krivicna dela koja su utvrdjena medjunarodnim ugovorima, deklaracijama, konvencijama sto nije sporno s te strane, jer su krivicna dela protiv covecnosti i ratni zlocini vec odavno sankcionisani kao teska krivicna dela za koja je nadlezna medjunarodna zajednica i njeni sudski organi, ali je nadlezna i svaka drzava pojedinacno i duzna da ta dela i njihove pocinioce goni, odnosno da ih sudski sankcionise. Prema tome, postoji mogucnost i da nasi sudski organi u odredjenoj situaciji tu aktivnost ili tu odgovornost realizuju, medjutim, sve to zajedno, ponavljam, spada u sferu politickih odnosa, kako odnosa na medjunarodnom planu, tako i na unutrasnjem planu. Situacija je takva da smo mi imali na vlasti sasvim neodgovoran rezim koji jednostavno sprovodi svoju volju mimo Ustava i sva politicka, ekonomska i druga moc je izmestena iz ustavnih institucija koje sluze vise kao dekor, kao fasada na staroj partijskoj drzavi prakticno, gde vladaju sasvim drugi zakoni. Pre svega, oni koji su u vrhovima vladajuce strukture prakticno su neodgovorni. Mi to vidimo svakodnevno da se veoma brzo, veoma efikasno ostvaruje krivicna odgovornost onih koji su politicki protivnici, dok se inicijative za takvu odgovornost nosioca vlasti stavljaju ili odlazu negde na neodredjeno vreme ili cekaju neko bolje vreme sto je zaista jedna tragicna okolnost, i ta praksa i karakter ove vlasti ponistili su i poslednje uporiste pravne drzave i demokratskog drustva, odgovorne vlasti itd.

B2-92: Na pitanje zasto su se na haskoj optuznici pored predsednika SRJ nasla i cetiri njegova najbliza saradnika, sam vrh piramide ovdasnje vlasti, profesor Ivo Viskovic odgovara: To je vrh piramide u nekom smislu, ali trenutne komandne hijerarhije koja je bila u tom trenutku kada je optuznica bila podignuta. Naravno, oni su ih verovatno birali imajuci na raspolaganjnu nekakve obavestajne ili druge podatke, jer cudno je zasto bas jednog potpredsednika savezne vlade, a ne predsednika savezne vlade itd. Verovatno su znali ko zaista u tome ucestvuje i tako su to ucinili. To je najlakse jer je verovatno svakome jasno da u svakoj hijerarhijskoj komandnoj strukturi vrh, ipak, ima odgovornost za sve sto je ispod njega. Ja se ne bih iznenadio, mada je sada sasvim kasno i izlisno da se na neki nacin postavi i pitanje Tudjmanove odgovornosti, jer, kao sto vidite, nakon izricanja presude Blaskicu, vec su zvanicnici u Hrvatskoj najavili da raspolazu novim dokumentima, a koliko sam vidio, neki listovi u Hrvatskoj vec direktno pominju imena, naravno, osnovnu krivicu svaljuju na Tudjmana, jer dokumenti verovatno to i pokazuju. No, to je sad pitanje – imali smisla nakon necije smrti uopste to pitanje pokretati, ali je cinjenica da, ako se ide linijom odgovornosti, na neki nacin, vrh ima bar tu tzv. komandnu odgovornost pogotovo u vojnim operacijama i u tom smislu je relativno razumljivo zasto su oni tako krenuli. Ja mislim da je to bio i pokusaj da se donekle ispravi onaj strasan efekat da su u svim dosadasnjim sudjenjima u Hagu imali pred sobom tzv. sitnu ribu, one sitne, male izvrsioce koji jesu uprljali ruke, cesto i preko lakta krvlju, ali koji su, ipak, najcesce bili pod uticajem ili su ih direktno podgovarali drugi. Ja sam za to da svako odgovara za svoj deo krivice, ali je strasno da samo oni mali koji su manje mocni odgovaraju, a da oni koji su zaista na bitnim polozajima i snose, u sustini, najvecu odgovornost nikad ne budu pozvani. To je principijelno, medjutim, kada gledate konkretno, onda zaista treba uzeti sve elemente u obzir i tesko je na to ovako jednostavno odgovoriti, mislim da bi tu trebalo praviti jednu vrlo, vrlo ozbiljnu analizu ko je, za sta i koliko kriv, pogotovo u tom trenutku kada su ove optuznice dizane.

B2-92: Optuzeni u Hagu postaju heroji u svojim sredinama. Ovu tezu Aleksa Borejna, predsednika Komisije za istinu i pomirenje u Juznoafrickoj Republici, izrecenu u jednoj od nasih prethodnih emisija, potvrdio je prosle nedelje slucaj Tihomira Blaskica, vrhovnog zapovednika Hrvatskog vijeca obrane. Kazna od 45 godina zatvora izrecena u haskoj sudnici bila je previse za bar pet hiljada Hrvata, koliko ih je izaslo na ulice Zagreba. Ratni zlocini, medjutim, zastarevaju ponekad voljom biologije, kako se to dogodilo u slucajevima Pinoce i Artukovic. Sta medjunarodna zajednica cini da to ne postane pravilo i koliko je haski sud medjunarodno-pravno utemeljena institucija? Sagovornici “Katarze” Slobodan Vucetic i Ivo Viskovic kazu:

Vucetic: Sto se haskog Tribunala tice, o njegovom legalitetu u pravnom smislu, mi to mozemo kriticki, pravnicki razmatrati na dva nacin: s jedne strane, osporava se, bar od jednog dela pravnicke realnosti u nasoj zemlji nadleznost tog Tribunala s obzirom na odredbu Ustava Jugoslavije da se nas drzavljanin ne moze izruciti drugoj drzavi, mada ovde, govoreci precizno, nije rec o drzavi u formalnom smislu, vec o medjunarodnoj instituciji, ali isto tako, mora se reci da taj Tribunal nije ustanovljen od strane neke pojedinacne drzave, vec od Saveta bezbednosti i da je u tom smislu i usvojen i Statut tog tribunala. Ja, naravno, kao pravnik, imam nacelnu primedbu na njegovu namenu; medjunarodna zajednica ima pravo da sankcionise odredjeno ponasanje i to se posle Drugog svetskog rata odnosi na odredjena krivicna dela protiv covecnosti, za ratne zlocine itd., i to nije sporno, ali mislim da je ovde veoma sporno to sto je taj Tribunal uspostavljen samo za ratne zlocine ili dela protiv covecnosti za jednu drzavu. S druge strane, mislim da je taj tribunal, naravno i njegva optuznica, stvar koja u jednom drugom smislu legalna sa strane naseg unutrasnjeg prava, iako to na prvi pogled izgleda protivrecno; naime, nasa drzava je vezana medjunarodnim pravom, medjunarodnim ugovorima koje je potpisala, odnosno, clan 16. Ustava Jugoslavije predvidja da opsteprihvaceni standardi medjunarodnog prava, medjunarodni ugovori koje je potpisala, predstavljaju sastavni deo unutrasnjeg prava, dakle naseg unutrasnjeg prava i, najzad, sam predsednik Milosevic, tada predsednik Srbije, u svojstvu sefa delegacije Jugoslavije i bosanskih Srba, u Dejtonu je potpisao ugovore koji se odnose na polozaj i status RS, ali i jednu odredbu, koliko je poznato nasoj javnosti, i ne samo u Dejtonu, nego i u Parizu prema kojoj ce i on i predsednik Hrvatske i predsednik BiH izdati, saradjivati sa Haskim tribunalom, predati mu sva lica koja budu optuzena za ratne zlocine na prostoru bivsih jugoslovenskih republika, pa, eto, tu je taj problem koji ova vlast ili nije ocekivala ili je mislila da se to nece na njih odnositi, a da li ce ta optuznica biti realizovana, da li ce biti optuzba dokazana, to zaista unapred ne mozemo reci, pre svega, to zavisi, cini mi se, od politickih okolnosti i odnosa politickih snaga u svetu i u samoj drzavi.

Viskovic: Nije Pinoce, nazalost, jedini - ja kazem ‘nazalost’ jer mislim da ljudi koji su takve stvari zgresili – on i neki drugi – treba da za to odgovaraju. Naravno, tu se uvek postavlja dilema da li je politicka ili krivicna odgovornost iznad morala. Tesko je da sudite coveku ako je zaista tacno ono sto Britanci tvrde, da on vise nije u stanju da se brani, to postavlja jednu moralnu dilemu – da li mozete nemocnome suditi, jer onda mozete i mentalno bolesnom isto tako suditi i to je, kao sto znate, uvek delikatno. Mi smo imali, ako se secate, jedan slican slucaj sa Artukovicem kada je, prakticno, polusenilan covjek odgovarao, i to su stvari koje zaista kod ozbiljnih pravnika, pa i ljudi koji se bave medjunarodnom problematikom, izazivaju dilemu. Problem je u tome sto ti ljudi ne odgovaraju na vreme, kad treba, ali ovo sto se dogadja sa sudom u Hagu i posebno sa inicijativama za stvaranje trajnog, stalnog, permanentnog medjunarodnog krivicnog suda veliki je pomak u medjunarodnoj politici. Nismo imali do sada zaista mogucnosti da takvim ljudima sudimo jer institucija nije postojala, i nisu samo zemlje koje bi bile potencijalni krivci pokazale veliku suzdrzanost prema tome, nego i vecina drugih zemalja. Sad se situacija zahvaljujuci donekle i presedanu sa Haskim tribunalom menja i kao sto vidite, poceli su da se intenzivno osnivaju ah hoc tribunali, vec je otvoreno podneta inicijativa za postojanje stalnog, permanentnog krivicnog suda i to je razvoj medjunarodnih odnosa i medjunarodnog prava koji, po meni, ima i pozitivne, ali ima i neke pretece karakteristike, jer u ovakvim medjunarodnim odnosima, uvek, naravno, postoji razlika u moci i objektivnom znacaju i uticaju pojedinih zemalja, pa onda se to naravno i odrazava na njihovu (ne)odgovornost i svi znaju da iako su sve zemlje formalno jednake, neke su ipak malo vise jednake od ostalih i svi se plase da ti koji su “malo vise jednaki” ne izbegnu odgovornsot kada se pojavi mogucnost da i oni za nesto odgovaraju. Evo, jedno od tih pitanja je vec iskrslo u praksi, to je pitanje, recimo, odgovornosti NATO-a za neke postupke koji se mogu okarakterisati kao krsenje medjunarodnog humanitarnog prava tokom bombardovanja Jugoslavije. Ja sam vec u nekim razgovorima sa novinarima rekao da sumnjam da ce se to dogoditi prosto zbog odnosa snaga u svetu i bio bih verovatno najsrecniji na svetu kada bi me praksa demantovala. To bi bio veliki pomak u medjunarodnim odnosima, ali mislim da nije realno to ocekivati.

B2-92: Efekti ne samo ove optuznice, nego i sankcija, crnih lista Evropske unije, poznati su, bar za sada. Sankcije, beda, represija, izolacija.

Vucetic: Fenomen se moze posmatrati kao i danas iz politickog, iz pravnog ugla, iz nekog medjunarodnog i sl., ali i sa stanovista naseg iskustva i odraza tih aktivnosti, tih mera na nasu situaciju, zaista se moze reci da je ona u sustini kontraproduktivna aktivnost medjunarodne zajednice. Na kraju krajeva, vreme pokazuje da su i sankcije koje su uvedene prvi put ’92, pa traju manje-vise bez prekida do danas, bile protivrecna institucija, usmerene protiv rezima – pogodile su prvenstveno gradjane, dok su se rezim i njegovi pripadnici obogatili. S druge strane, kad je rec o ovoj optuznici, ona je ocigledno donela veoma lose efekte na unutrasnje-politickom planu, jer drzavni vrh koji je optuzen za ratni zlocin, sto tek treba dokazivati u sudskom postupku ako do njega dodje, nalazi se posle toga u jednoj specificnoj situaciji, on je izolovan od sveta, predstavnicima drzavnog vrha i sire od tog spiska zabranjen je odlazak u svet, izolovana je zemlja ekonomski, politicki izolovana i rezim je jednostavno onemogucen i kad bi hteo i umeo da resava ekonomske i socijalne probleme, jer nema nikakvih sredstava u tom smislu i, s druge strane, posto ga je medjunarodna zajednica optuzila i saterala u cosak, on se brani represijom i on to vec kao svoju politiku pokazuje poslednjih meseci, poslednjih dana sve visem, i bojim se da jedan takav rezim koji, inace, po definiciji i po svojoj prirodi nije demokratski, moze zaista doci u situaciju da veoma tesko zloupotrebi tu svoju poziciju i da svoju vlast brani svim sredstvima i, kao sto vidimo, represijom, pre svega.

Viskovic: Ja ne znam da neko bas intenzivno komunicira sa nasim predsednikom, sa druge strane, vec je prevelik broj onih koji zaista odbijaju i elementarnu komunikaciju sa predsednikom drzave. Nazalost, kao sto ste videli, to je praceno i jednim stavom u medjunarodnoj zajednici ili, da budem precizan, zapadnom delu medjunarodne zajednice, da se prekinu svi kontakti ne samo sa predsednikom Milosevicem, nego i sa svima koji njega, na bilo koji nacin, politicki podrzavaju, pa cak i ekonomski, finansijski itd., i to za drzavu predstavlja veliki problem. Ne mozete funkcionisati u medjunarodnim odnosima ako nemate kontakte, susrete, razmenu misljenja, ispoljavanje interesa, trazenje da se vasi interesi uvaze ili, isto tako, trazenje kontakata sa drugim da biste shvatili njihove stavove i interese, i to je za nasu zvanicnu diplomatiju u ovom trenutku neresiv problem. To je za njih zaista Gordijev cvor. Morate kontaktirati a ne mozete kontaktirati, i zbog toga se dogodilo da u ovom trenutku imamo tri spoljne politike – zvanicnu drzavnu, koja je potpuno limitirana na jedan mali broj zemalja koji to jos prihvataju i koje su isto tako u najvecoj meri izopstenici iz sveta kao i mi, zatim imate paralelnu crnogorsku diplomatiju i imate paralelnu diplomatiju opozicije u Srbiji. To nije prirodno stanje, jer spoljna politika je drzavna funkcija i iako donekle ucestvujem i znam sta se dogadja u medjunarodnim aktivnostima opozicije, stalno tvrdim da je to prosto nuzda u ovom trenutku, ali da to nije normalno i prirodno stanje, to je spasavanje onoga sto se spasiti moze, a nikako situacija koju bi trebalo podrzavati i odrzavati na duzi rok, jer niti opozicija moze zvanicno da preuzima obaveze, to mogu samo zvanicni, nadlezni organi, legitimni i legalni za to, niti bi bilo dobro da zaista na duzi rok Crna Gora vodi sopstvenu spoljnu politiku, onda to vise ne bi bila jedna drzava, nema drzave sa dve spoljne politike, a nazalost, jedino resenje za to je da se menja vlast, odnosno da se oni ljudi koji su trenutno na vlasti na izborima, legalnim, legitimnim putem promene onima s kojima medjunarodna zajednica moze i hoce da kontaktira. Do tada, naravno, moramo jos sacekati...

B2-92: Dolaskom uhapsenog Dragoljuba Prcaca, prosle nedelje je popunjeno svih 36 celija Pritvorske jedinice UN u Seveningenu. Upravo ovih dana Tribunal je opremio dodatnih 12 celija holandskog zatvora u okviru cijih se zidina nalazi Pritvorska jedinica, kako bi novopristigli optuzeni imali priblizno iste uslove pritvora kao i "starosedeoci".