subota, 4. mart 2000.

B2-92: Zamenik glavnog tuzioca Medjunarodnog suda za ratne zlocine u Hagu Grejem Bluit rekao je u cetvrtak agenciji Beta da otmica u Strpcima nije zaboravljena i da je tuzilastvo u Hagu zainteresovano za taj slucaj. To je jos jedan od slucajeva iz naseg ratnog dvorista, koji je, zbog nemogucnosti da se, za sedam godina, ovde sudi odgovornima i krivima, zavrsio pred kapijom Tribunala. Istog dana, najvisa britanska sudska instanca presudila je da 84-godisnji diktator, general Augusto Pinoce nije mentalno sposoban da izadje na sudjenje u Spaniji i on je od tog dana – slobodan covek. Tako prolaze krivci, a kako prolaze zrtve? U stanici Strpci, na pruzi Beograd-Bar, 27. februara 1993. godine uniformisana lica izvela su iz voza dvadesetak ljudi, uglavnom Muslimana, cija sudbina do danas nije rasvetljena. Nekoliko meseci ranije, 22. oktobra 1992, kidnapovano je 16 sjeverinskih Muslimana. Otmica je izvrsena u mestu Mioce, na putu od njihovih kuca u Sjeverinu prema Priboju. Te dve otmice, dva zaustavljena vozila javnog prevoza, postace, prema misljenju nasih danasnjih sagovornika, profesora Momcila Grubaca, ministra za ljudska prava u vladi Milana Panica, i Miodraga Perisica, ministra informisanja u istoj toj vladi, okosnica puta kojim ce vlasti u Srbiji i Jugoslaviji krenuti dalje – zataskujuci i saucestvujuci u svim buducim zlocinima.

Grubac: Vidite, otmica u Strpcima se desila pretposlednjeg dana mandata nase savezne vlade kojom je tada rukovodio kao predsednik g. Milan Panic. Vest je samo prostrujala kroz vladu, bili smo nemocni, odlazili smo, nepoverenje toj vladi je vec bilo izglasano, a i primopredaja zakazana upravo za poslednji dan februara. Taj slucaj je ostavio mucan utisak na sve nas koji smo tada bili u saveznoj vladi. Nazalost, slucaj u Strpcima nije jedini slucaj nestanka nasih gradjana u to vreme. Nekoliko meseci pre dogadjaja u Strpcima desio se taj slican nemili dogadjaj u Sjeverinu, na proputovanju od Sjeverina do Priboja nestalo je 18 nasih gradjana muslimanske nacionalnosti. Intervenisali smo koliko smo mogli, savezna vlada je tada, gajeci nadu da ipak nesto moze uciniti, ulozila sve napore, kao i ministarstvo kojim sam ja tada rukovodio, da pronadje nestale, i kad je postalo jasno da ih vise ne mozemo naci u zivotu, pokusali smo barem da rasvetlimo slucaj. Medjutim, nije nam uspelo. Ni dan-danas slucaj do kraja nije rasvetljen, odgovorni za ono sto se desilo i u Strpcima i u Sjeverinu nisu izvedeni pred lice pravde i to je ono sto najvise zabrinjava, sto opterecuje nasu savest i ide na stetu interesima naroda nase drzave i samoj drzavi. Zlocini se dogadjaju, ali drzava koja nije u stanju za 7 godina da ih rasvetli i da vinovnike izvede pred sud ili lice pravde ne moze se nazvati pravnom drzavom. Mi smo izvestavali o tome kako je tekao postupak rasvetljavanja drame u Sjeverinu, izvestavali smo i predsednika republike g. Cosica i predsednika vlade g. Panica i samu vladu, medjutim, rezultata nije bilo. Istina, posle jedne intervencije savezne vlade da se pojaca obezbedjenje na granicnom prelazu izmedju Sjeverina i Ruda, uhapsen je izvesni g. Lukic, ali posle intervencije, ne zna se ni danas cije, neposredno posle hapsenja pusten je na slobodu i otisao je preko granice, vratio se u Bosnu. Na taj nacin je osujeceno i ono malo prilika sto je bilo u pocetku stvoreno da se dodje do nekakvih podataka o takvom slucaju i do krivaca koji su organizovali otmicu u Sjeverinu.

B2-92: Refka Zekovic, supruga Fevzije Zekovica otetog u Strpcima, danas, sedam godina kasnije, ne trazi vise krivce, trazi samo odgovor na pitanje koje je stalno postavljala i za koje je od Slobodana Milosevica dobila uveravanje da ce ga zaista dobiti.

Zekovic: Predsednik Srbije Milosevic dolazio je u Prijepolje, tada je obecao da ce prekopati zemlju da ih pronadje. Isli smo onda u Beograd, cetiri puta nas je primio, onda smo bili u hotelu “Mladost”, mesec i 7 dana, sve je obecano, samo su nas sklonili sa ulice da ne gleda narod. Sve su nam obecali, ali nikakvog resenja. Ne mogu da shvatim kako je jednom, kada ga je neko intervjuisao, ne znam ko je bio, rekao je da iz njegovog kabineta niko nije izasao a da on nije resio nekakav problem, a prvi, nas problem, nije resio kako je bio obecao. Ne mogu da shvatim, sedam godina da se ne zna gde je..., do sad bi se nasli. Mi ne trazimo vise ni koje kriv, ni nista, trazimo samo da istinu kazu – da li je to bilo..., sumnjam da ne znaju, znam dobro da je ’94. g. Seselj na Studiju B govorio za Milosevica da je pod njegovom direktivom sve to uradjeno, da su oteti i ubijeni, pa ne znam kako on sad zaobilazi istinu – da li je tada govorio istinu ili sad  porice, kad smo imali sudjenje, onda je dao izjavu za novine da ga ne bi zacudilo da kazemo da je i Klintona ubio. Ne znam, meni je, cini mi se, sad gore nego tada, nadala sam se da ce doci, da ce ih naci, pronaci, da ce se vratiti, ali sedam godina – ja sam izgubila svaku nadu, i ja i moja djeca. Jedno po jedno umiremo, tako, izgleda mi, cekaju da se tako zataska, i da se nikad istina, izgleda mi, nece saznati. Iz Banjaluke mi je jedna gospodja javila da je on na spisku za razmenu i da je razmenjen u Tesnju kod Tuzle i da je on sad na muslimanskoj strani, da ona vise nista o njemu ne moze znati, da ja sad tragam. Ja sam tragala, odmah sam se dala u potragu preko radio-amatera i preko prijatelja, to je bilo odmah, 12. februara ’94, kad mi je javila. Medjutim, od toga nema nista. Posle sam je ponovo zvala, nisam mogla da je dobijem, ona mi se jednom javila, nije mi dala broj telefona, rekla je da je bio na spisku, ali ne zna sta je bilo s njima,  kao da je bio uzet za razmenu, da razmena nije uspela i da su ih poubijali, takav imam osecaj. Vise za nju nikad nisam cula.

B2-92: Miodrag Perisic, svakako, nije covek koji se za ove zlocine moze smatrati direktno odgovornim. Njegova odgovornost je u tome sto je tada bio u vlasti i sto je, kao i svi mi tada, zlocinu, kao gradjanin ove zemlje, prisustvovao.

Perisic: Citajuci svojevremeno literaturu o ratu u Kambodzi koji je, po mom saznanju, bio najstrasniji gradjanski rat na planeti, koji je neke milionske zrtve istoplemenika odneo, ja sam video koliko je tamo ljudski zivot bio jeftin i koliko je ambijent u kojem je to pravljeno proizvodio tu ’jeftinocu’ ljudskog zivota. Danas kruzi vic ovim gradom – sta je ovo, vec 3-4 sata niko nije poginuo, ne javlja se ni o kakvoj smrti; nazalost, dogodilo se to da jedna od najsvetijih stvari koja postoji – to je ljudski zivot, dobije onu cenu koju dobija u nekim ratnim vremenima kada smrt postaje industrija i konfekcija. E, tu su Strpci mogli da budu prelomni trenutak, jer je bila rec o civilima, jer je bila rec o jednoj drzavi koja nije bila u ratu, jer je bila rec o jednoj drzavi koja je, navodno, na sva usta pominjala i zakone i vladavinu prava i ljudska prava itd., ali sustina je bila da smo mi bili jedna superstrukturna administracija bez stvarne infrastrukture i bez stvarne podrske. Meni je tad neko rekao kao vic – koliko ljudi ima savezna brigada policije, to su bili ljudi koji su vas usmeravali onim hodnicima one ogromne zgrade, mastodonta na Novom Beogradu, gde kazu – gde ste posli, gde idete, e, to je bila savezna policija, da vam skrece pravac kroz one hodnike. Tada nije bilo nikakve policije, nikakve vojske, e, Strpci su mogli da budu ta prekretnica, da se to nije dogodilo tada ili da je bila preduzeta radikalna istraga, mislim da danas ljudski zivot u Srbiji ne bi bio tako jeftin kao sto je sada jeftin i ne bi to doslo cak do saveznog ministra odbrane, do ljudi koji su do juce izgledali kao nedodirljivi. Mislim da je taj konkretan dogadjaj obelezio prljavu ulogu ove drzave u svim kasnijim dogadjajima. On je supstanca koja je pokazala i kako se zlocin cini i kako se zlocin krije. Ja ne verujem da je drzava inicijalno ucestvovala u tome, ti ljudi koji su to radili, ne verujem da su bili ohrabreni od strane drzavnih organa, ali kad su to vec uradili uzimajuci nevine ljude iz javnog prevoza, iz transporta, onaj ko je pokusavao da ih prikrije, a ne da ih izvede na sud, taj je mnogo veci saucesnik u svoj ovoj balkanskoj tragediji, i u tom smislu, kad me podsecate na taj dogadjaj, vi me podsecate na jednu frustraciju koju sam ja svakodnevno u tom trenutku intuitivno osecao, danas mogu da je svesno artikulisem i objasnim, ali u tom trenutku je obilje dnevnih dogadjaja, obilje senzacija koje su stizale iz sveta  i tu, kod nas, na neki nacin se i zamagljivalo jasno razmisljanje o tome, ne samo moje nego i vecine ljudi koji su tu radili. Ja pamtim Momu Grubaca kao tihog coveka koji je jako mnogo pokusavao da uradi, on je u tom trenutku putovao i na Kosovo, bio je u toj komisiji i kad god smo ga pitali da li ima nesto novo u vezi s tim, on je pokazivao sa blagim izrazom na licu, izrazom dobrote, jedno ogorcenje sto nista ne moze da ucini, i tu se videlo prakticno koliko vrede drzavni organi. To sto su imali pravo da voze automobile, to sto su imali pravo da se sastaju u zgradi federacije, to nije imalo neke ozbiljnije posledice, i ono uzimanje zgrade policije od Pavla Bulatovica u tom trenutku je pokazalo gde je vlast.

B2-92: Mnogi, a medju njima i Refka Zekovic, za zlocin u Strpcima optuzuju i tadasnjeg saveznog ministra policije Pavla Bulatovica. Evo sta o tome kazu Miodrag Perisic i Momcilo Grubac.

Perisic: Pavle Bulatovic je bio odgovoran jednako koliko i direktor neke osnovne skole severno od Beograda. Po znacaju koji je imao, po stvarnoj mogucnosti delovanja i po autoritetu, u krajnjoj liniji, u policiji gde ga obican policajac na ulici nije uvazavao vise nego sto je nalagao bonton.

Grubac: G. Bulatovic se time nije bavio, slucajevi otmica su bili povereni resoru ministarstva za ljudska prava i mi smo iz tog resora pokusavali nesto uciniti. G. Bulatovic, koliko se ja secam, nije u vezi sa tim slucajevima dobio nikakav zadatak od  predsednika vlade, same vlade i predsednika drzave. U to vreme on je rukovodio saveznim MUP-om, posle puca koji je neposredno pre toga izvrsen od strane republickih mocnika, njegova funkcija je postala simbolicna. Cak i zgradu u kojoj je do tada njegovo ministarstvo bilo vise nije imao, tako da i nije mogao i nije imao ni kadrova ni sredstava da se angazuje u policijskom smislu u tom slucaju. Sve su nade i sve su oci bile uperene u republicku policiju, jer ona je tada funkcionisala i od nje se ocekivalo da ucestvuje i da doprinese rasvetljavanju i otkrivanju pocinilaca toga zlocina.

B2-92: Predsednik Republike Srbije Slobodan Milosevic, ministar unutrasnjih poslova Zoran Sokolovic i predsednik vlade Nikola Sainovic primili su 25. maja 1993. rodbinu nestalih i tom prilikom ih je predsednik obavestio o hapsenju jednog osumnjicenog lica: “Sve smo preduzeli sto je u mogucnosti i kod nas i tamo preko Drine... Mi moramo naci nase gradjane”, rekao je tada Slobodan Milosevic. “Ovo sto radi policija, ona nije mocna s druge strane. Ja sam razgovarao i sa Karadzicem, i sa Mladicem i sa Koljevicem i Krajisnikom. Obecali su... Rekao sam, ako su mrtvi, dajte nam nase gradjane. Nikakvih visih interesa nema. I nece biti zataskano... Nije iskljuceno da se jos neko iz Beograda ukljucio u otmicu... Istina, ovo dosad je bilo sporo i presporo, ali nije bilo nijednog kontakta preko Drine da o tome nismo govorili. Covek koji je uhapsen u nasem je zatvoru, a bespravno je uhapsen... sto sam i rekao kopredsednicima. Taj koji je to ucinio hteo je da unese strah i podozrenje i da izazove sukobe. Da obezvredi drzavu i vlast. Hteli su poremetiti medjuljudske odnose u Prijepolju, gradu koji vazi za primer dobrih odnosa. Isteracemo stvar do kraja... Podjimo od pretpostavke da lazu, i zato nasa policija ide preko, jer tudja ruka svrab ne cese.”

Miodrag Perisic ovako analizira sistem Miloseviceve vlasti: On sve kontrolise, mozda tada nije kontrolisao, ali je iz iskustva naucio kako se kontrolisu ljudi koji su pocinioci prljavog dela - kada ih zastitis, onda ce oni i dalje da cine prljava dela. Ja mislim da Milosevic sve kontrolise, ali u tom periodu on nije mogao sve da kontrolise, u tom periodu je bio rat i, da vas podsetim, ’93. godine takodje je bila jedna banda koja je operisala u istocnoj Bosni i bio je jedan covek koji bi po mnogima morao da bude prijavljen za Hag, zove se Naser Oric. Tada sam video ljude kako beze iz sela Skelana i Kravice i tad su bili zapaljeni civili u kuci, nazalost, deca neka su tu bila izgorela, doveli su ih u crkvu u Bajinu Bastu. Taj rat je bio jedan divlji rat komsija u kom su opet neduzni ljudi postradali i on nema nikakve veze s tim. U tom divljem ratu komsija polako se pravila jedna kriminalna struktura koja ce kasnije da se organizuje, tada su ljudi bili samoorganizovani, a kasnije ce da se organizuju i da bismo to sve razumeli, to je kao kad biste nekoga poslali sad u skolu da nesto uci ili kad biste poslali nekoga u skolu zivota, pa taj neko mora da provede u tome nekoliko godina, od tada je proslo blizu 8 godina, i od tada se sve to dovodilo polako pod neku kapu, pod neku kontrolu. Mada to moze da zvuci paradoksalno na prvi pogled, ali ako se kaze da su neke podzemne paralelne strukture u Poljskoj napravile polje za demokratsku Poljsku, ako se kaze da je paralelna drzava koja je postojala na Kosovu dovela do danasnjeg stanja na Kosovu, moze da se vidi da je Milosevic sve vreme u sustini pravio takodje jednu podzemnu drzavu u Srbiji gde su zvanicne drzavne ustanove bile paravani za jedno apsolutno proizvoljno ponasanje, sultanisticko, gde se sve ovo shvata kao jedno licno preduzece i gde u licnom preduzecu samo direktor i vlasnik imaju apsolutna prava, a drugi imaju onoliko koliko im on odredi. Strpci predstavljaju zlocin izvrsen u prisustvu vlasti, medjutim, sve kasnije, mi svi smo svedoci nekoga zlocinackog desavanja bez mogucnosti uticanja na ishod toga. Znaci, vlast cini neke zlocine u nasem prisustvu. Ja sam izgubio iluziju o nekoj licnoj ili kolektivnoj odgovornosti propascu Koalicije ’Zajedno’. Koalicija ’Zajedno’ je za mene najbolji pokazatelj kako je moguce da se jedna pozitivna energija i neka mogucnost preokreta i promene u drustvu zloupotrebi i pretvori u privatno preduzece po nekoj slicnoj formuli po kojoj Milosevic danas vlada, i svi moji pokusaji da danas nesto radim u politici i javnim poslovima jesu pokusaj rehabilitacije uticaja pojedinca na ponasanje samozvanih vodja. Kad kazem samozvanih, ne mislim da su ti ljudi bez legitimiteta, recimo, ne verujem da bi Draskovic pao na izborima u SPO-u, kao sto je Djindjic prosao na izborima u DS-u, ili neki drugi od tih vodja, nije to pitanje te vrste legitimiteta, nego je to pitanje – koliko ja mogu da uticem na njih, koliko clanstvo moze da utice na njih, koliko partijski organi mogu da uticu na njih i zbog cega oni takvim svojim stavom, znaci, potpuno licnim, direktorskim odnosom prema stvarima sprecavaju da mi, kao organizovani ljudi, imamo izvestan uticaj na zbivanja u drzavi, jer dok god ja nemam uticaj na svoju partiju i na politiku svoje partije, na Draskovica, na Djindjica, na koga god hocete od tih prvaka politickih, ja ne mogu da uticem na Milosevica, jos manje mogu da uticem, a oni lisavajuci mene uticaja na sebe, oni pomazu Milosevicu jer ja bih preko njih mogao da uticem na Milosevica.

B2-92: U maju 1998. godine, pred Visim sudom u Bijelom Polju pocelo je sudjenje Nebojsi Ranisavljevicu za ucesce u otmici, ali je, prema izjavi predsednika suda Vukomana Golubovica, sudjenje prekinuto zato sto organi Republike Srpske nisu odgovorili na zahteve za izvodjenje dokaza protiv Ranisavaljevica. Tuzilac je pokrenuo istragu protiv Milana Lukica iz Visegrada zbog sumnje da je komandovao otmicom, ali vlasti u Beogradu, kako je saopsteno, nisu odgovorile na ponovljeno pitanje da li je Lukic jugoslovenski drzavljanin. Drzavni tuzilac Crne Gore je rekao da je predmet protiv Nebojse Ranisavljevica, optuzenog da je ucestvovao u otmici 20 osoba u mestu Strpci pre sedam godina, u fazi presudjivanja. Vukcevic je takodje naveo da se predmet protiv Veselina Vlahovica nalazi u fazi istrage. Crnogorski Helsinski komitet za ljudska prava predlozio je 27. februara da Medjunarodni tribunal za ratne zlocine u Hagu preuzme “slucaj Strpci”. “Dosadasnja sudska rasvetljavanja tog uzasnog zlocina nisu dala rezultate, pa predlazemo da taj slucaj, zbog objektivnih okolnosti, preuzme Sud u Hagu”, rekao je predsednik CHK Slobodan Franovic na konferenciji za stampu u Podgorici. Refka Zekovic, supruga otetog Fevzije Zekovica, na kraju, ipak, optuzuje.

Zekovic: Svi u vladi sadasnjoj, svi, od Milosevica, Sainovica, pokojnog Bulatovica – neka se zapitaju sta su nam bili obecali, sta nam je Milosevic obecao, licno mi se okrenuo, rekao – dao bih svoju ruku da znam gde su...

B2-92: Sarajevski glumac Josip Pejakovic, na kraju ove price o otmicama gde su zrtve bili uglavnom Muslimani, prica anegdotu, analizu odnosa Slobodana Milosevica prema Muslimanima i svim gradjanima ove zemlje, i o – bozjoj kazni.

Pejakovic: Bio je to pokusaj, jedini moguci, grupe iz Sarajeva iz BiH, koja je mogla da razgovara sa njim, ne samo sa njim, nego i sa generalom Adzicem i Kosticem, tadasnjim predsednikom krnje Jugoslavije. Nasa zadaca je bila vrlo jasna – BiH priznaje krnju Jugoslaviju pod jednim uslovom da krnja Jugoslavija priznaje BiH. G. Milosevic nas je primio i proveli smo, mogu reci, prijatnih pola sata, nismo imali vremena otici nesto da jedemo i on je bio vrlo pristojan i pozvao nas je na rostilj, a ja sam jeo i dizao sam se stalno da uzimam odande gde on nabada, to je valjda jedino sto je izavalo osmijeh na njegovom licu. Covjek koji ne gleda sagovornika u oko, nego gleda preko tjemena, jedino kad ga ujedes, onda te pogleda u oko – ja sam ga ujeo nekoliko puta, jer sam mu rekao da sam ja scenarista po struci i da ga, na neki nacin, respektujem vise od ostalih, ali ga ne volim zato sto se bavi politikom, jer politikom se uvijek bave neki ljudi kojima fali nesto u zivotu. Malo ko se bavio politikom da bi spasio druge, uvijek je obrnuto – drugi se spasavaju od njega. Tema je bila njegov ogroman ugled koji uziva medju Srbima, a ja sam mu predlagao da ne insistira na tome, nego da ipak pokusa prenebregnuti tu ogromnu potrebu srpstva u sebi, pa da pomene jos jedan narod uz Srbe, kad dodje na neki miting, pa da kaze – i Muslimani, jer ce imati velikih problema vrlo brzo ako to ne uradi, i na Kosovu, pogotovo u Sandzaku, a on je meni rekao – Josipe, ja toliko prijatelja imam u Sandzaku. Jedna zena je tu stajala u crnom, i on joj je rekao – Badro. Ona je rekla – Izvolite, g. predsednice. – Sta si ti? – Muslimanka, g. predsednice. – Jesam li ti ikad ista rekao sto si ti Muslimanka? – Niste, g. predsednice. – Eto, vidite, vidite koliko prijatelja imam u Sandzaku!

Slusao sam ranije govor koji je on drzao, cini mi se, u Prijepolju prilikom otvaranja nekog renoviranog Doma kulture, kada je govorio braci Srbima, ali je pominjao i Muslimane – kako on bez Muslimana ne moze, bratstvo-jedinstvo, ravnopravnost, itd. Tad sam poceo da sumnjam u njegovu preveliku lucidnost i politicku pronicljivost. Prevario se, povjerovao je glumcu, glumcu nikada ne treba vjerovati do kraja. Bili smo manji od makova zrna, on je bio ogroman, covjece, sjedi u onoj fotelji, to je sila nebeska, to je dokazao; ja necu reci da se to meni svidja, to se meni ne svidja, to je meni odvratno, da neko sjedi u fotelji a ispod njega je 22 miliona mediokriteta koji cekaju kad ce se on odobrovoljiti, ili koliko ih je vec tada imao ispod sebe. On suvereno vlada, on je pustio sve to da se desava van njegove kontrole. Najveca kazna Srbiji jeste to sto je danas jedina prava multinacionalna zemlja na Balkanu i to je njena najveca, to je bozja kazna.