KATARZA"
autor: Jasna Sarcevic-Jankovic
S A D R Z A J

 


B292- HOME











TRR - HOME









S A D R Z A J

subota, 26. februar 2000.

B2-92: Danas u Katarzi B2-92 govorimo o pogibiji sesnaest radnika RTS-a prilikom bombardovanja te medijske kuce 23. aprila prosle godine. Ispred spomen-ploce u Tasmajdanskom parku, koju su porodice poginulih same podigle, iz dana u dan one traze odgovor na pitanje zasto su njihovi najblizi bili zive mete. Prozivaju sve one koje smatraju krivcima za svoju licnu tragediju. A ona je mnogo vise od toga.

Tako je bilo i u sredu. Tamo su bili oni, ali niko od zvanicnika RTS-a.

“Zasto cutite?

Da li zato sto niste snimili sesnaest dokumentarnih filmova o vasim novinarima, pod znakom navoda, stradalim 23. aprila 1999, pa ste se zbog toga umorili?

Da li zbog toga sto niste lokal-patriote, jer o svemu obavestavate, samo o 16 zrtvovanih ne?

Da li zbog Velike povelje, jednog od poslednjih priznanja od neregistrovanog Patriotskog saveza Jugoslavije?

Da li zato sto je deo od 8 miliona dinara, dat za odlikovanja, pripao i vama?

Da li zato sto ste u zalosti zbog 16 poginulih, pa vam sva tri kanala propadose od svirke i veselja?

Ili zato sto u svojim porodicama ostadoste bez crnog flora, pa se razmecete epskim jurisima?

Da li cutite sto vi niste na njihovom mestu?

Da li zbog sramote sto ste im to ucinili?

Da li zato sto su vam bili zivi stit zbog vasih uzvisenih ciljeva?

Ili cutite zbog sramote sto gazite po tlu poprskanom njihovom krvlju?

Ili zato sto jos uvek otkrivate delove njihovog postojanja na tom tlu?

Da li zbog toga sto ste se vi veselili i zenili svoje sinove, a mi nase sahranjivali, sakupljali njihove ostatke po Tasmajdanskom parku?

Ili zato sto su bili dobri i posteni, a ne besprizorni i ubice?

Ili zbog nacina kako ih, i na koji nacin, nagradiste spomen-plaketama, a za doprinos hrabrosti i licnu zrtvu?

Da li zbog snova koji vas more, ili bolesti koje su vas napale?

Jedino mozete da obolite od prevelikog secera koji ste konzumirali za ovih deset meseci!

Da li zbog ponasanja, pritisaka i uterivanja straha prema nekim porodicama?

Ili zbog osnivanja fonda za pomoc deci nastradalih?

Ili od briga za Marijino mleko koje joj tata nije skuvao?

Ili od briga za ostalu decu – kakve su im ocene, koji im je nabavio mleko, ulje, brasno, cipele i ostalo?

Da li cutite zato sto ste lepo vaspitani, pa kako se meni, gospodine Komrakov, klanjate s postovanjem, tako i ostalima?

Da li cutite, jer podrzavate javnog tuzioca, jer i on cuti?

Da li cutite jer ste se zamorili od silnih obnova, izgradnji, nagrada?

Da li, ako progovorite, iza toga slede bombe, smrt i sirene?

Da li cutite zato sto je cutanje odobravanje ili cutitie jer vam je cutanje imidz?

A mozda cutite zbog toga sto ste Jelicu, Kseniju, Branislava, Nebojsu, Darka i ostale upisali u partiju smrti, a vi ostali da se bogatite, vladate i napredujete u partiji zivota?

Ili zbog istine i dna izdrzljivosti do kojeg ste stigli?

Ili ste se zamorili od tolikih neprospavanih noci, zbog jada, bola i tuge za izgubljenom decom?”

B2-92: Medjunarodne humanitarne i novinarske organizacije nekoliko puta su stavile do znanja NATO generalima da mediji nisu legitimna meta u jednom ratu. Ali je ta meta bila najavljena, a sila boga nije molila.

Zena: ...26 godina je radio i te noci mu je bila redovna smena. Dogovor izmedju mene, dece i njega je bio da ga posle 8 sati uvece ne zovemo jer je on sa svojim kolegama setao po parkingu, obicno su osmatrali avione. Ja sam ga pozvala poslednji put u 8 sati, dobila sam informaciju od komsinice koja me je zvala iz Doma zdravlja da ce tu noc bas gadjati televiziju i ja sam mu to rekla, na sta je on jednostavno hteo da sacuva i mene i decu, i najmanje se pricalo u nasoj kuci o bombardovanju. Te noci mi je samo skrenuo paznju na decu, da ih stavim na vreme da spavaju. Drugi put smo se culi u 10 sati kad me je  pozvao i pitao da li su deca u krevetu, na sta sam ja rekla da nisu, on se ljutio i rekao mi je da legnemo svi da spavamo, da iskljucimo televizor i radio i da shvatimo da je to noc kao i sve ostale noci. Medjutim, kolege s kojima sam razgovarala rekle su mi da je on bio izuzetno nervozan posle 8 sati, da je setao napolju. On je uz to bio jos vojno mobilisan i stalno je visila ta vojna mobilizacija u vazduhu, jer je imao pozive posebno u toku nocnih smena - da Joksim ne sme da napusti posao i da ce izaci na vojni sud. On nije imao obicnu radnu obavezu, bar je on meni tako govorio. Tu nedelju vece, kad je moja srednja cerka moila da molimo tatu da ne ide te veceri na posao, ja sam je poslala da ona razgovara sa njim, bojala sam se da dete nema neku intuiciju, i onda je ona sa njim razgovarala i zamolila ga da jednostavno ne ode na posao, da javimo da ima visoku temperaturu, posto je on ranije patio od kicme – da se ukocio te veceri, da mu za jednu noc nece niko nista moci, tako mi je bar Bojana rekla. Medjutim, on je skrenuo razgovor na drugu temu, oraspolozio je Bojanu, ona je izasla napolje, onda je mene pozvao u sobu i skrenuo mi paznju jer je mislio da sam je ja nagovorila, rekao mi je: Kako mislis ti, ako ja nocas ne odem na posao, meni ce morati da nadju zamenu, morace da dovedu drugog kolegu, ako taj covek nocas pogine umesto mene, sta ti mislis, kako cu ja ziveti, ti mislis na nas i nasu porodicu, a ne mislis na onu decu od kojih nista ostati nece.

Zena: Meni je sin poginuo, Aleksandar Deletic, imao je 30 godina. Radio je te noci, ujutru smo se culi u 7 sati. On se zove Aleksandar, a ja sam ga zvala Miso, kazem – sine, je l’ radis danas? Da. A ja sam  dve ili tri noci pre nego sto ce se to desiti sanjala strasan san, neku crnu pticu, ogromnu, ali je cudno, to nikad ne mogu da zaboravim, ni da oprostim sebi sto mu nisam pricala i molila ga da ne ide na posao, odjednom je samo kod prozora zavila ona ‘u-u-u’, ali nije ptica da ima krila, nego se u krug savila, a crna – i nestala je. Posle mi je samo ovo rekao – znas sta, mama, samo zalim najvise sto nas mlade uvece uvek stavljaju da radimo, a oni rade preko dana, stalno radimo nocnu, bas mi je dosta, kaze, premoren sam nesto, tako bih voleo malo da odem da se odmorim negde. Ja kazem – pa sta ces, sine, rat je, tako svi rade i moras i ti; i tako se zavrsilo: on je otisao na posao uvece, cerka mi je otisla kod svekrve u Bajinu Bastu sa malim, ima sina, a ja sam sa zetom ostala u kuci. Nista, ja sam zaspala, kad odjednom cujem – neko skoci s kreveta, zet kaze – RTS je gadjan, ja imam inace anginu pektoris, sva sam se bila ukocila,  on odmah upalio kola i krenuo tamo, ja kazem – da idem ja, Nebojsa, sa tobom, on kaze – sta ces ti tamo, nemoj da mi se ti jos tamo onesvestis, sta cu da radim. Kad je dosao kuci, zet kaze – rekla su mi dva vratara: videli smo ga kad je izasao, tri puta su ponovili, Aleksandar je izasao; zdanje sto smo culi, to je kao navodno, u nekoj rusevini da se neko javio mobilnim telefonom i to je, eto, kao neka mogucnost bila, niti je rekao ime ni nista, samo je kao davao neke znake i javio se. On valjda nije bio u toj sobi gde su oni bili, jer taj kolega koji je s njim radio, on je seo, bar mi smo tako culi, ja ne mogu tacno to da znam, seo je i poceo da radi, kaze – da ja zavrsim ovo sto sam poceo, pa ces ti, Aleksandre, sesti. I on je posle otisao negde, gde je otisao – ne znam. Kad je izasao iz sobe, na hodniku kazu da ga je... Moj zet je usao da ga vidi, otac nije mogao, ja sam htela – nisu mi dali, kazu – nista, on je sasvim citav, samo je malo krvi bilo niz celo, inace, nista drugo nije bilo povredjeno. Jednostavno je ugusen od pritiska.

Zena: Moja cerka je bila na Zlatiboru mobilisana, i ja sam, posto je Zlatibor u to vreme gadjan okolo gde su oni bili, moj suprug je bio, njih dvoje, i ja sam smatrala da je sigurnije ovde, u Beogradu i da je srece da je tako i bilo. S druge strane, videla sam da su svi celnici televizije tu, u Beogradu, da nisu na Zlatiboru. Ja sam trazila preko mog supruga, on preko sefova njihovih da nju vrate u Beograd, oni jesu bili sigurni i ostali su sigurni, njima se nista nije desilo, mom detetu jeste. Mi smo svedoci, mi porodice, i posebno smo i time zgrozeni i povredjuju nas svaki put i nagrada i pohvala rukovodiocima iz televizije, dodele i velikih zahvalnica i velikih plaketa i zlatnih znacki i unapredjenja. Tatjana Lenard je postala poslanik u republickoj skupstini, sad smo svedoci kad je odrzan poslednji kongres SPS-a, da je direktor Milanovic postao clan Glavnog odbora SPS-a, umesto da sedi na optuzenickoj klupi. Da li je kriv ili nije, neka sud to kaze, ali je bilo normalno da on da neku izjavu, da ga neko pita. Sesnaestoro ljudi je stradalo, ne znam koliko povredjenih, nacionalna televizija unistena, ne postoji, jedna kamera da je tu noc stradala, da je unistena, pa bi morao da napise izjavu i da kaze zasto.

Zena: Suprug mi je nastradao. Kako mogu da se osecam? U kuci sa dvoipogodisnjom devojcicom. RTS nema para da mom detetu i meni obezbedi krov nad glavom, verovatno moj suprug nije zasluzio ni toliko. Suprug je bio realizator satelitskog programa, Ivan Stukalo. Radio je ukupno 10 godina, cak je sedam godina honorarno radio, a recimo, tri i po godine bio u stalnom radnom odnosu. Mnogo je tu krivaca, smatram krivim, normalno, NATO koji je gadjao RTS, ali smatram da je g. Milanovic, koji je na celu televizije, bio odgovoran i da je bio duzan da ih evakuise te noci i svake noci kad je na snazi bila vazdusna opasnost. Culi smo se, suprug i ja, te noci. On je, recimo, desetak dana pre tog kobnog 23. aprila smirivao mene, jer je zapravo samo on bio siguran da je siguran na svom radnom mestu i da mu se tu nista nece desiti. Ja sam, naravno, bila uznemirena, u kuci sa 20-tomesecnom bebom, on odlazi na nocne smene da radi, mozete misliti mene samu, s detetom, mislim, za sve to vreme, on je govorio – nece nista biti, nemoj da se sekiras, nemoj da panicis, non-stop me tako smirivao. Cak, 3-4 dana pre tog 23. aprila, koliko se secam, kada su novinari setali televizijom, kada ih je g. Komrakov vodio, secam se i te noci je on radio, rekao je – eto, nemoj da se sekiras, vidis da su strani novinari tu, prosto ne mogu da verujem da je toliko bio siguran da mu se nista nece desiti, da je toliko verovao televiziji. S tim ne mogu da se pomirim. Mi nijedan jedini odgovor nismo dobili do sad, zaista ne mogu da verujem da neko 10 meseci cuti, cak i da se ne odbrani od svih nasih optuzbi. Ne mogu da verujem, jer svi mi znamo da su oni odgovorni, odgovorni za to sto se desilo, oni su morali biti evakuisani, morali su biti sklonjeni, RTS je bio meta, najavljena meta, ali, nazalost, svih 16-toro te noci, zapravo je bilo i vise ljudi te noci, cvrsto je bilo uvereno da im se nista nece desiti. Ja garantujem da je moj muz mislio da ako do bilo cega dodje, da ce, eto, neko da njih skloni, da ih zastiti, sigurna sam da je tako mislio, jer ni po koju cenu ne bi ostavio mene i bebu kuci i otisao da se licno zrtvuje kako bi to pisalo u spomen-plaketi koju smo dobili za licnu zrtvu.

Zena: Ja sam supruga poginulog Branislava Jovanovica, koji je radio u ‘masteru’, centar gadjanja. Kao i svi, veoma radan, disciplinovan, odgovoran, medju najstarijima te noci, 11. aprila napunio je 50 godina, a 23. je poginuo. Bio je ubedjen da ce im saopstiti vreme gadjanja, nije bio siguran da ih nece gadjati, tako je bar ubedjivao mene i sina koji je non-stop insistirao na tome da mu kaze sta ce se dogoditi ukoliko budu gadjali. Bio je ubedjen da ce imati makar 10 minuta vremena da izadju. Culi smo se te noci zadnji put negde izmedju 11 i 11.30. Sve te noci njihovog nocnog rada uglavnom su za nas bile neprospavane. To je bilo sedenje pred ekranom, pregledavanje – prvi, drugi, treci, prvi, drugi, treci, non-stop, da vidimo da li sve to funkcionise. Kad smo se culi, bio je dobrog raspolozenja. Inace, njegov stil u teskim situacijama je bio da se brani humorom.

Muskarac: Sudbinu njihovu su odredili rukovodioci, Komrakov, Jakovljevic, Tatjana koja je pozivala i Milanovic. Dok budem ziv, ja trazim da se o mom sinu i o drugima pravda i istina kaze. Ne moze da se Milanovic sakriva, mene ne interesuje njegov SPS, i Komrakov, koji je rekao posle godisnjeg odmora, ja sam bio na godisnjem odmoru, nemam pojma sta se pisalo, a mi smo vec pisali po novinama – nema pojma sta se desavalo u njegovoj kuci. Tatjana Lenard koja je pozivala, zasto nije ostala tu? Zasto nije ostala sa njima unutra? Duznost je da svako ostane kao rukovodilac. Kako je to moguce da u tehnici, koja je najveca tehnicka kuca na Balkanu, da nijedan rukovodilac ne ostane tamo? Zasto nije ostala Lenardka tamo, pa da kaze – evo, ja sam tu, pa ako nisam veceras, veceras je Komrakov, ako nije Komrakov onda je neko, Vojvodic itd.? Sve te licnosti su se sakrile, a ostavile su ljude da poginu. Mi cemo njima zakazati sastanak, uskoro cemo zakazati sastanak, mi cemo njih pozivati, posto oni nemaju sluha; imaju sluha, ali se kriju, mi cemo ih pozvati pred celim Beogradom, mi cemo se obratiti organizacijama koje o tome vode racuna, koje jos uvek imaju morala. Sto se mene tice, kao pravoslavac, kao covek, trazim oko za oko – zub za zub. Ja sam dete cuvao 25 godina i hocu da mi neko kaze zasto je moje dete ostavljeno na milost i nemilost. On je dosao da radi za njih, za Srbiju, za Jugoslaviju, za zemlju u kojoj zivi, za oca, za majku, za sve nas. Sa pet kablova su mogli njihove gluposti koje su javljali u to vreme, pa i dan-danas, iz bilo koje rupe da se emituju. Ne moze neko da se odmara za vreme godisnjeg odmora a da mu 16 ljudi pogine ovde. Ko je on? Ko je njega postavio? Da li sam ja smeo nesto da uradim? Cuo sam se sa sinom u pola jedanaest, dezurao sam u Skupstini grada, kaze – tata, ovde je atmosfera radna kao i svaki dan. Sta ima novo? Kaze – culi smo da se nesto desava, da je Milosevic nesto potpisivao, ali da dodju UN itd. Kakav je to nacin? Zasto Milanovic nije ostao kao glavni? On tu treba da bdi nad tom decom, njemu je poverena ne samo zgrada, povereni su mu ljudi, duse, osoblje, tu je moglo da pogine 100 ljudi. On misli da smo mi tu decu nasli na ulici. Ja sam 25 godina odvajao, cuvao, skolovao, vaspitavao i ucinio sve sto sam mogao kao roditelj, pola grosa ja od ove drzave uzeo nisam, ni moja supruga, a verujem ni drugi; zato smo dovde i dosli. Niko nista nije uzeo, samo smo dali njegov zivot. Sudbinu njihovu je odredio, ne sudbinu kao sudbinu, ne crkva kao crkva, odredio je Milanovic, Komrakov, Rica, Jakovljevic, Lenardka i ostali, a i za njih se zna koji su – oni koji drze cirkus po Sava centru, prave kongrese – meni je dosta njihovih kongresa. Ja zivim u ovoj zemlji 58 godina, nasekirao sam se, naplakao sam se i naradio sam se a oni su vodili rat, ja rat nisam vodio, moje dete nije otislo u rat. Mene NATO ne interesuje uopste, ja nisam duzan da sprecim NATO; on je taj koji je potpisivao, on treba da spreci NATO. Ako nije hteo, onda je trebalo da podje sa zenom, sa cerkom, sa sinom na Kosovo. Da sam ja predsednik drzave, da sam ja Slobodan Milosevic, ja bih otisao u Pristinu, tamo, sa Srbima da zivim. Ja bih odande izvestavao. Nigde ih nema  -  naci cemo ih.

Zena: Ako se zna da je drzavna televizija, RTS, jedna od najvaznijih poluga vlasti i, na kraju, jedna od najvaznijih informativnih kuca za drzavu, onda je tim pre zaprepascujuce to da je jedino u toj televiziji izginulo ovoliko ljudi. To moze biti proizvod nemara ili proizvod namere. Deset meseci je proslo od tragedije, niko se nama nikad nije obratio od celnika RTS-a. Osim plaketa, to je drugo, to je radjeno s drugim ciljem, medjutim, nama, kao porodicama, koje su izgubile decu prvenstveno, i oceve i supruge itd, nas niko nikad nije pozvao ni na jedan razgovor za deset meseci, sto je bilo normalno da nas pozovu odmah, posle 5-6 dana, posle 10 dana, da nam objasne, da bar pokusamo da na neki nacin rasvetlimo tu noc, kako je to teklo, sta se desilo, jer covek ako ne oseca krivicu, on ce da izadje pred te ljude i da kaze – ljudi, kao sto ste Vi pustili svoju decu da rade, niste bili mozda svesni te opasnosti, mi nismo znali, nismo pretpostavljali da ce to da se desi – pokusali bi da objasne nesto. Kako je moguce da medju 16 nastradalih nema nijednog rukovodioca? Mi ne zelimo da povecavamo broj stradalih, kamo srece da niko nije stradao, ali je ocito da apsolutno nije bilo nikoga ko je vodio racuna o njima, ali su im zato ratne smene bile po 12 sati. Mnoga pitanja su tu nejasna ostala i niko nikad nije pokusao da nam bilo sta kaze. Pokusava se da se taj tragicni dogadjaj stavi pod tepih, i sto se strane NATO-a tice i sto se domace javnosti i sto se televizije tice – kao da se nista nije desilo. Mi to ne mozemo da zaboravimo i za ceo zivot su nase porodice upropastene, a oni to zele da zaborave i ne zele da snose odgovornost za ono sto su ucinili i za ono sto nisu ucinili. Za ono sto nisu ucinili - jos vise. Kad smo se posle pola sata od raketiranja televizije svi nasli ispred televizije, vecina nas, ko je mogao dosao je, ja sam licno dosla posle 25 minuta cim sam cula, sa muzem sam dosla, cetiri dana sam provela ispred televizije, za 4 dana nisam mogla ni sa kim iz televizije da kontaktiram. To je slucaj i sa ostalima. Nikad nijedno objasnjenje nisu dali. Zgradu su okruzili selotejp-trakama, mi smo morali da budemo van tih traka, ali zato treceg dana od tragedije, recimo, grcki novinari su mogli da udju u prostor koji je bio oivicen trakama ispred glavnog ulaza RTS-a i da protestuju protiv NATO-a. Stanovnici Beograda su dosli u subotu da zapale svece za mrtve, a mi smo jos stajali ispred tih rusevina i nadali se da ima prezivelih.

B2-92: Bila je ovo Katarza B2-92 u traganju za odgovorom na pitanje ko je kriv za pogibiju 16 ljudi u Aberdarevoj ulici 23. aprila 1999. godine u 2.06.

S A D R Z A J