KATARZA"
autor: Jasna Sarcevic-Jankovic
S A D R Z A J

 


B292- HOME











TRR - HOME









S A D R Z A J

            subota, 19. februar 2000.

B2-92: O “identifikovanom pacijentu” u ovoj emisiji govori psiholog Tijana Mandic. Iz njene jos neobjavljene knjige od 7 prica, za “Katarzu” smo izabrali jednu, ratnu. Drugi nas sagovornik, “srpski dobrovoljac” od Knina do Sarajeva, nije covek o kojem ce Tijana Mandic govoriti i s kojim je zajedno, kroz psihoterapiju, prosla pakao grada Vukovara.

Srpski dobrovoljac: Moj ratni put je poceo 1991. godine pod velikim nabojem patriotizma, zelje i volje da se pomogne narodu preko Drine, kako u Krajini, u Republici Hrvatskoj, tako i u Republici Bosni i Hercegovini, danasnjoj Republici Srpskoj. Sa velikim zarom, zeljom i voljom otisao sam racunajuci, normalno, da pomazem srpstvu u celini i da pomazem jednom siromasnom narodu kome je zaista trebalo puno pomoci da, jednostavno, ne bismo doziveli ponovo ono sto smo dozivljavali, sto je nas narod doziveo, ne ja licno, jer sam kasnije rodjen, ali pamti moj otac i pamte moji starci, djedovi i ostali, da je nas narod bio tamo satrven. S tim silnim nabojem emocija, bukvalno, da kazem, poleteo sam sa mnogim, mnogim dobrovoljcima iz Srbije da to odbranimo. Imao sam dvoje male dece tada, dve cerkice, dve i po i godinu dana, imao sam radno mesto u jednoj fabrici u Zemunu, radio sam, bio sam zaposlen. Na moju nesrecu, posle mesec i po-dva ratovanja, bio sam ranjen prvi put, lezao sam u bolnici u Kninu, zalecio rane, otisao ponovo da ratujem, bio ranjen drugi put, lezao u Kninu i Beogradu, a posle drugog ranjavanja koje je bilo mnogo teze, iz cega vucem veliku invalidnost od 80%, osetio sam potrebu da se ponovo vratim na ratiste i jos uvek me je drzao naboj onog srpstva i svega onoga zbog cega sam u pocetku otisao jednim delom, a drugim delom me je drzala potreba da, kao mlad covek koji je zavoleo rat – ratujem. Otisao sam sa istom namerom, ovog puta s malo vecom satisfakcijom jer je u pitanju bilo nesto sto ja zovem “odbrana hriscanstva” – uvek jedan ratnik koji sebe zaludi puskom i ratom nadje sebi opravdanje. Ovde je bilo opravdanje – branimo srpstvo od katolicizma, pa cemo da branimo Srbe od ustasa, e, sad cemo da branimo Srbe od Muslimana, od islama, pa cemo na kraju izgleda da branimo Srbe od Srba, pa cu na kraju ici da branim muza od zene, nema veze o cemu se radi, ili dete od oca, nije bitno, jednom ratniku je bitno da ima opravdanje. Brzo je i to izlapelo, jer je u pitanju bilo samo opravdanje. Medjutim, krenulo je, krenulo je to – znate, kad gurnete kamen niz brdo, on se valja. Imao sam srecu, ucestvovao sam u zaista mnogo sukoba u BiH, drago mi je ako sam doprineo nekom stvaranju neke srpske drzave, nek bude ona visenacionalna, nema nikakvih problema, ratovao sam, borio se diljem nase republike BiH, zaista sam prisustvovao svim vecim okrsajima i u odbrani i u probijanju koridora i osvajanju tri velike planine, ’93. godine sam bio svuda gde se moglo. Gledam da budem realan, nisam voleo ubistva s predumisljajem, kako se to zove, znaci da ubijem nekoga zato sto sam zarobio itd. To sam izbegavao, ne zelim to i zelim da se dicim time sto to nisam radio. Ne bih govorio o detaljima, gde sam bio, sta sam radio, jer danas je doslo gadno vreme za nas Srbe, ali zelim da kazem da sam ucestvovao i da mi je drago ako sam pomogao narodu da osnuje svoju drzavu i da se spreci sirenje tog islama, jer je to za mene, da me pogresno ne shvatis, pogana vera i nisam zainteresovan da oni budu ovde ni moje komsije niti ista drugo, ali se sve svelo na ono da sam ja ucestvovao u tome. I danas, kad pogledam zasto je to bilo, vidim da je kod mene ostala trauma, ostala je trauma u mojoj porodici, ali ja ne mogu vise da budem onaj sto sam bio, moja deca rastu. Roditelji drugova moje dece idu i igraju fudbal, ja to ne mogu, moja deca kroz to gledaju i mene u nekom negativnom svetlu, sve se to reflektuje na neki negativan nacin na nas tako da sam totalno razocaran u sve ono sto mi se desilo. Cini mi se da su mnogo vise profitirali oni koji su se spakovali pa pobegli iza ovih granica ili ostali tu ali se krili, ispali su mnogo pametniji od nas koji smo to hteli da gledamo drugim ocima i pametnije su uradili sto nisu ucestvovali; danas se oni smeju nama – vidi, copav si, vidi, slep si, vidi ovo, vidi ono. Desava se i tako grubo da kazu, ali vise je to hinjenje kada to mi, kao osetljivi ljudi koji su operisani po desetak puta, ostali bez nogu, ruku, osecamo u sebi da imamo problem da nas drustvo odbacuje, da nas odbacuje nase drustvo, generacija nasa, pa i mladje, mladje dolaze pa ne razumeju takve stvari i mozda ima i logike sto oni ne razumeju, stariji generacije nece da razumeju jer su zavedeni nekim drugim stvarima, nesto im se drugo desava u glavi, tako da smo ostali na margini dogadjaja, ostali smo kao nesretna populacija koja je isla, ratovala za spas srpstva, a dobila je tegobu na dusi, veliki problem u samom drustvu, dobila je sve ono sto je negativno, jer retki su svetli primeri kad se nasa populacija gleda malo drugacijim ocima.

O tegobi jednog drugog ratnika, ratnika iz Vukovara, govori psiholog Tijana Mandic: Jedna od tih prica se zove “Ratna prica” i, u stvari, ticala se tog posttraumatskog svesnog poremecaja, u sustini. To je bio covek koji je bio povratnik iz Vukovara. On je, u stvari, pricao tu pricu, ja sam se uglavnom opirala, ja nisam neko ko se time bavio, stalno isticem, ja sam bas radikalni pacifista, ja se definitivno zalazem za pacifizam tako da nisam zelela uopste da u to ulazim. On je dosao sa problemom nesanice, nisam znala o cemu se radi. Kad sam krenula, onda vise iz etickih razloga ne mozete da prekinete odnos tako da je vise on vukao sve vreme. Ja sam to zgranuto posmatrala i nesto malo poradila u toj prici, a on je upravo hteo, njegov deo price je hteo nekoga ko je nezainteresovan, upravo je hteo nas “pasivne”, kako on nas zove, i veliki deo naseg odnosa se zasnivao na njegovom kritikovanju mene. Dosta posteno, dosta jasno, dosta odredjeno govori o svojoj odgovornosti, o svojim razmisljanjima, ali je negde pokrenuo i mene. Prvo sam kroz njegovu pricu dotakla i bol i krivicu i njegova razmisljanja zasto je i sta uradio, a definitivno sam u to vreme ja bila vrlo lose. U nekim nasim terminima, mi to zovemo kontratransfer, znaci, moj neki odnos prema njemu je bio takav da sam poprimila neke njegove probleme – patila sam od nesanice, pocela sam da imam delove njegove mocne more, deo tog posttraumatskog sindroma se vrlo jasno pokazao na meni. Ja sam teoretski znala, mi u teoriji imamo da taj sindrom zahvata, da kazem to i najbrutalnije, i ubicu i zrtvu, zahvata i pomagaca. To je jedna od terapija u kojoj sam najvise plakala, u kojoj sam imala najvece napade krivice, straha, sumnji, razocaranja, bola, ocaja. On je prilicno intenzivan, dosta pametan covek koji je to vrlo plasticno docarao, sve sa dilemama, tako da mogu reci da sam odbolovala jedan deo zajedno s njim. Kasnije su se kolege iz inostranstva, na neki nacin, javljali i povezivali i govorili da u takvoj vrsti psihoterapije ne mozete da folirate. Imam kolegu koji me je jako podrzao, Dzonatan Sej, koji kaze – morate se skinuti goli, morate igrati otvorenih karata, jer, inace, ne mozete skoro nista uraditi. Ja sam se osecala uzasno bespomocno, vadila sam se stalno – idi u crkvu, idi kod popa, idi kod nekog treceg da ti da oprostaj, vikala sam da sam ja glupa zena, da nemam veze s tim, ja sam pacifista, necu da imam s tim veze, a on me je stalno, na neki nacin, uvlacio u tu pricu, rekao – ne mozes biti posmatrac.

Srpski dobrovoljac: Vremenom, kod svakog ratnika koji zeli da ratuje i ima volju da ratuje kao patriota, dolazi do necega sto smo mi na ratistu zvali – udje, padne krv na oci; jednostavno imas potrebu da nosis uniformu, da drzis pusku, sve pod plastom patriotizma i svega ostalog sto krasi nase veliko srpstvo, a u stvari ides da budes ono sto je u svetu poznato kao “pas rata”. Meni je bilo vazno nositi pusku, ucestvovati u nekim akcijama pod plastom pokrica da spasavamo srpstvo – ko ce ga spasti ako ja necu – to je bio osnovni izgovor i meni i mojoj familiji koja je ostala kompletna i za sve ostale, takvih kao ja bilo je dosta. Danas imamo primer silnih ratnika, boraca, invalida koji jednostavno jos lebde, lutaju, ucestvuju jos u nekim borbama, na nekim samo sebi znanim borbama. Da se razumemo, posle godinu dana, dve godine rata nikome vise nije do patriotizma, ni do cega, vise toga nema. To se gubi, to je ono prvo vreme i to prvo vreme traje i u tom nadahnucu cele te borbe mogao si da uradis sta si hteo, mogao bi, cini se, da pojedes onaj Velebit ceo, samo da srpstvu bude bolje. Posle dve godine pojeo bih celu prsutu samo da meni bude bolje, bas me briga za Velebit, ali da mi pusku ne uzme. Svako ko je nosio pusku 4 godine, kako sam je ja nosio, mora da se shvati da sam covek koji je video svasta na ratistima, od Drine pa do Benkovca nema ratista gde nisam nogom zagazio, gde nisam video i ubijenog coveka, kako Srbina, tako Hrvata, tako Muslimana, video sam i decu ubijenu i sve se to u jednom momentu dovoljno skupi coveku u glavu da danas moraju takve slike da mu se pojavljuju. Hteo-ne hteo, jednostavno, to samo dodje po sebi, valjda je to tako priroda namestila da ljudski mozak reaguje refleksno na takve stvari. Ja se bavim radom, pokusavam u domenu svojih preostalih radnih sposobnosti da nesto radim, nasao sam sebe u nekom drustveno-politickom radu, radim dosta i onih 4-5 sati koje provodim sa svojom porodicom provodim na taj nacin sto sam premoren od tog rada. Kad dodje vikend ili kad uzmem par slobodnih dana i odmorim se jedan dan, sutradan vec imam slike, imam te slike, one se pojavljuju, one dolaze, u dosta slucajeva sam malu decu gledao mrtvu i ubijenu, desavalo se nekada i da stradaju nehotice od granata, ali se desavalo i namerno, upadnu neke bande i to naprave. Ne kazem ja da smo mi Srbi cvecke, da je nasa vojska bila cvecka. Bilo je i kod nas ludaka, bilo je i kod nas manijaka koji su iskoristili takav jedan rat da bi sebi napravili veliki imidz velikih junaka koji ce da pobiju, pokolju, sve u interesu spasa srpstva. Kad je Dejtonski sporazum potpisan, ja vise nisam video sebi interesa ni u kakvoj borbi, sacekivao sam gomile svojih prijatelja iz Krajine koji su dolazili, nisu imali kud, pa su dolazili kod mene. Cela nasa prica, sve se nase svodilo – prodalo se, izdali su, medjutim, imamo jedan problem – mi, kad sednemo negde da razgovaramo, moji prijatelji i ja, s tom mojom populacijom ne znam o cemu da pricamo, pricamo o ratu.

Tijana Mandic: Postoji deo price koji se zove “psihopatologija sistema”. Ta psihopatologija sistema govori o globalnoj psihopatologiji. Ne mozemo nikako reci da je Jugoslavija jedina tu patoloska. Znaci, kad govorimo o patologiji onda je tu ceo svet, mi smo samo sindrom koji je momentalno iskocio ili, kako oni to vole da kazu, identifikovani pacijenti. Frojd bi se duboko razocarao, sad na 6-7. mesto dolazi motiv, cak i u mirnim, civilizovanim, nazovimo to, zapadnim drustvima. Motiv broj jedan je moc. Vrlo retko je to moc lepote ili moc etike ili moc mudrosti, to je najcesce brutalna moc i vrlo cesto moc agresije. Uz tu moc, vrlo cesto kao glavni nacin dolazi mrznja i prica o adiktima moci, o narkomanima moci, o narkomanima nasilja, znaci, uopste nije samo nasa, sve vise i vise imamo ljude koji se bukvalno drogiraju moci i nasiljem. Sami znate moc medija. Od kada je taj clanak izasao, prosto sam opsednuta novinarima i rekla sam – u redu, ovaj covek i ja smo progovorili, vrlo smo posteno i otvoreno rekli, i on i ja, kroz sta smo prosli s ove strane rata. Hajde da sad neko od NATO-a, ubica, neka progovori. Dajte mi sad jednog vaseg ili dajte vase psihijatre ili psihologa koji je radio sa jednim od vasih koji je ucestvovao u ovoj prici, pa da cujemo tu pricu i, naravno – niko nista nije odgovorio. Mi smo otvorili, bar jedan deo nas je otvorio karte i rekao – jeste, mi razmisljamo o tome, patimo zbog toga, brinemo se, pitamo se da li smo dobro uradili, a da vidimo vasu stranu price – nema je.

Srpski dobrovoljac: Ipak, srpski ratnik je zajedno, rame uz rame, sa isitm tim francuskim pilotom, mozda su nasi dedovi zajedno dole kod Soluna peglali navise ka Beogradu Nemce, a danas smo doziveli da nas tuce taj isti francuski vojnik, unuk kod tog konjanika ili neko slican. Nesto tu nije u redu, a to mi je samo uteha da onda, ako u mojoj glavi nesto nije u redu, to znaci da mozda i u drugim glavama nesto nije u redu.

Tijana Mandic: Nama je to jos suvise sveze, tako da to treba raditi neverovatno pazljivo i sa merom, jer moze zbilja da bude overdosea, trauma, ali mislim da treba vrlo pazljivo to pricati, jer ljudi koji su ostrasceni, ljudi koji su povredjeni, ne cuju dobro ili cuju ono sto se ukopa u njihov strah i njihovu mrznju ili u njihovu neizvesnost, ne vide dobro, tako da postoji sansa da bude samo dodatan stres i dodatna trauma. Taj posttraumatski sindrom ima neke tri velike kategorije – jedna je da ti ljudi imaju neku vrstu intruzije, non-stop im se vracaju ti materijali, kao ovom coveku; on je non-stop imao tu neku nocnu moru, a s druge strane, neverovatno beze. Kontradiktorno i paradoksalno, s jedne strane su opsednuti traumom, a s druge strane, sve sto bi ih na neki nacin vratilo u ponovno prezivljavanje traume neverovatno izbegavaju, negiraju, cepaju, potiskuju, sta vec rade, i s trece strane, zive u toj pripravnosti, znate onu reakciju trzanja koju jos imaju na jak zvuk, zive u nekoj vecitoj pripravnosti da ponovo ulete u neku traumu i potrebno je vreme. Nikako ne zelim da kazem da vreme leci rane, to je lepa izjava, ali, nazalost, nije tacna, ovde je potrebno vreme i potrebno je uraditi nesto da bi ti ljudi mogli da svare to kroz sta su prosli, tek tako svariti nece. Znaci, moramo da se organizujemo, ne smemo te ljude da ostavimo same sebi, ne smemo da ih ostavimo marginalizovane; ovaj covek je rekao – mene bi najvise pogodilo sad jos plus svega da me osudi i okolina, znaci, ja sam se borio iz svojih nekih razloga, on je imao neku svoju vitesku ideju, najgore bi mi bilo da me jos moji rodjeni osude, odbace i ne razumeju, sto im se vrlo cesto i dogadja. Znaci, trebalo bi, na neki nacin, sa ljudima koji su imali iskustva razumevanja sta se dogodi coveku kada prodje kroz prirodnu traumu, zamljotres, brodolom, razumeti ih i pomoci im da prodju kroz taj pakao, jer, verujte, to je poprilican pakao sa raznih strana, i kognitivno i emocionalno i neuroloski i biohemijski, to je jedan uzasan stres kroz koji individua prodje svesno ili ne, voljno ili ne, svojom greskom ili tudjom, i treba joj pomoci da nekako izadje iz toga. Postoji velika verovatnoca samoubistva kod nekih ljudi. Bazican tip licnosti utice na tok dogadjaja i ima ljudi kod kojih se mrznja na neki nacin gomila i jednog dana jesu tempirane bombe i mogu da ne razumevsi ubiju porodicu, pa sebe ili da jednostavno puknu nasred ulice tako da mogu da budu opasni, ali nisu svi. Dosta njih je opasno po sebe, postoji verovatnoca samoubistva, postoji verovatnoca ludila, izbegavanja, verovatnoca nekog tihog umiranja, nekog tihog povlacenja od zivota, postoji verovatnoca somatizacija, znaci mogucnost dobijanja nekih somatskih oboljenja. Mnogi misle da je potrebnona praviti mrezu u kojoj oni mogu da nadju mesto i prostor; imamo mrezu za ljude obolele od side, red bi bio da odgovorno drustvo napravi mesto i za njih.

Srpski dobrovoljac: Jedna brilijantno vodjena vojnicka akcija osvajanja grada Sarajeva, koji je po svim parametrima, katastarski, srpski grad, sa 86%, mozda cu da pogresim procenat, srpske zemlje, sa bratski prihvacenim muslimanskim narodom da zivi u tom Sarajevu, da radi i da ostvaruje. Sve se desilo kako se desilo, mi smo krenuli u briljantnu akciju, osvojili smo tri planine, Treskavicu, Bjelasnicu i Igman, dosli nadomak grada, po nasim informacijama u gradu je vec tada pocelo pakovanje belih zastava da se preda grad, cime bi bio resen umnogome problem BiH i daljeg rata, jer ko ima Sarajevo – drzi BiH, to je svima jasno. Desava se da tu brilijantu vojnicku pobedu politicari prodaju, jednostavno, Radovan Karadzic je dosao i naredio da mora vojska da se povuce. Srpska vojska, koja je uvek bila disciplinovana, u tim momentima je zaista bila disciplinovana, povukla se, ali pre toga sam bio prisutan kada je jedan stari borac iz Bosanske Gradiske koji je sa 4 sina dosao u tu akciju, jer se skupila vojska iz cele RS, sva 4 sina su mu za tri dana poginula, a bilo nas je par stotina onda oko komande, i Mladic i taj stariji covek – to mi je i danas u usima i cesto se setim toga –pitao je generala Mladica – generale, jesam li ti za to dao decu? Plakali smo svi, par stotina vojnika, oficira, generala, srpskih, pukovnika, obicne vojske srpske – placu...

S A D R Z A J