KATARZA"
autor: Jasna Sarcevic-Jankovic
S A D R Z A J

 


B292- HOME











TRR - HOME









S A D R Z A J

subota, 12. februar 2000.

B2-92: Govorimo o nepravdi i pravdi. Bili smo u Sarajevu proslog vikenda, pitali su nas odakle smo a mi smo govorili da smo iz Srbije. I tamo se putuje u katarzu, karavanima dugim 5 godina. Grcki tragicari su verovali da se mudrost stice ucenjem kroz patnju. Tragedija, tvrdi Aristotel, koji o Bosni nije znao bogzna sta, u gledaocu izaziva emocionalno prociscenje, dakle, katarzu. Bosanci i Hercegovci nisu bili gledaoci i u tom teatru se nije radilo o knjizevnoj estetici, zato im je blize Geteovo tumacenje katarze kao pomirenja, ispastanja samih likova. Upravo ovih dana u BiH formiraju komisiju za istinu i pomirenje poput onih u Juznoafrickoj Republici nakon aparthejda, u Latinskoj Americi, Istocnoj Evropi. Jedan ugledni sarajevski profesor kazao je da put do katarze u BiH zakrcen barikadama nacionalnih lidera. Istina i pomirenje su put u njihov politicki i ljudski krah. U Sarajevu smo bili u Dobrinji, naselju razdeljenom jednom ulicom, granicom izmedju RS i Federacije BiH; tu ulicu niko ne prelazi. U potrazi za istinom o Dobrinji, razgovarali smo sa Enisom i Dzevadom.

Enisa: 12. maja 1992. godine culi smo nekakvu galamu na ulici – otvorite vrata, predajte oruzje, necemo vam nista, da bismo tek tada skontali da je to bivsa JNA. Panika je nastala u podrumu - moramo otvoriti, pobice nas, pobice nam djecu, neko se nasao od tih komsija, otvorio je vrata da bi usla dva vojnika, jedan je bio mozda vojnik JNA, drugi je bio rezervni sastav te njihove armije. Taj drugi je bio, igrom slucaja, radnik, kolega mog muza. Kada smo izasli, prvo je bilo da je Dzevad njemu rekao – otkud ti ovdje, da bi njemu taj njegov kolega rekao – a otkud ti ovdje. On je njemu rekao – ja stanujem ovdje, kaze on – pa onda se vrati sa zenom i djecom u kucu, Dzevad je njemu rekao – kako da se vratim kad su mi vec brat i punica krenuli gore prema tim njihovim kucama gdje su oni bili stacionirani, da bi on na kraju rekao – pa, hajde s nama gore, pa cemo da vidimo sta cemo da uradimo. Tako smo mi krenuli izmedju kise metaka, ja se i danas cudom cudim da niko nije bio pogodjen, jer nas je tu bilo sigurno oko 200-300 dusa koje su ispred njih isle da bi nas doveli do tih kuca. Medjutim, blizu tih kuca ja sam vec pocela da se gubim, nosim Lejlu koja je tad imala 8 mjeseci; dobro se sjecam da mi je tad prisla neka zena, koja je imala na ruci traku Crvenog krsta, prisla mi je i uzela mi je dijete iz narucja, medjutim, i dalje sam se bojala da se ne izgubim, jer sta ce biti s djetetom poslije. Sve su nas doveli, i zene i ljude i djecu, da bi u jednom momentu rekli – zene i djeca na jednu stranu, muskarci na drugu stranu. Nas su od ljudi razdvojili, mi smo ostali pred jednom kucom, da bi na kraju rekli – Hrvati i Muslimani na jednu stranu, Srbi na drugu stranu. Tad su tek meni pocele da se neke lampice pale u glavi i tad skontam da je to bukvalno nacionalni rat, nista drugo, cim su poceli da razdvajaju po nacijama, znaci, nacionalni rat. Njih su odvojili, a  u tom momentu naisao je momak, nekih 18-19 godina, sa automatom i zavikao – sklonite zene i djecu da ne gledjau ovo, i okrenuo automat u te ljude, navodno Muslimane, koji su bili tu poredjani kao da ce da ih pobije, medju njima je bio i moj suprug, i moj djever, i komsija iz mog ulaza, tako da sam ja nijemo gledala sta ce da bude. Medjutim, neka trojica oko njega su ga, kao, savladjivali – nemoj, tamo-ovamo, da bismo culi pricu da su kod njega u Pakracu, cini mi se, pobili cijelu porodicu, da je on maltene izgubio kontrolu nad sobom i savladali su ga da bi se u medjuvremenu pojavio taj covek, Dzevadov kolega, i prisao mojoj djeci i rekao ovoj starijoj – idi po oca. Starija je otisla po njega i Dzevad je prisao meni i Lejli i stao je ovaj njegov kolega pored nas da bi Dzevad njemu rekao – molim te, spasi mi brata, da bi on rekao – nemoj da ja upadam svojima u oci, posalji dijete i po brata, da bi ova starija cerka otisla i po djevera mi, tako da su njih dvojica stali pored nas da bi on nama rekao – sad se polako izvucite, idite u onu kucu, ali, igrom slucaja, u toj kuci je bila jedna moja komsinica odakle sam ja rodom koja je poznala mene i moju majku i prisla je i pitala – sta cete Vi tu? – ja sam njoj zahvalna na svemu tome – nedavno sam je vidjela iz auta, mislila sam da kazem muzu da stane, da se s njom pozdravim, medjutim, ocekivala sam s njene strane da ce nekako grubo reagovati prema meni, mozda je nekoga izgubila u porodici, rat je bio, ginulo se, tako da sam prosla – sto mi je zao, mada se nadam kada sretnem tu zenu ponovo smoci cu snage da joj pridjem, da se pozdravim s njom - uvela nas je u kucu svog brata gde nas je stvarno pocastila, i djeci mlijeko, i kafa i sok, da bismo usli mi, i muz i djever, i usao je taj Dzevadov kolega, oni su nesto pricali, da bi njega moj Dzevad upitao – a gdje ce sa ovim ljudima? kaze on – na “Kulu”, a Dzevad – sta ce na “Kuli”? “Kula” je bio poznati restoran u Sarajevu, kaze – pa, u zatvor, a pita moj muz – pa, sta su ti ljudi zgrijesili, sta ce u zatvoru, da bi ovaj njemu rekao – puno pitas.

Dzevad: Rekao mi je – nemoj vise da se vracas u naselje, imas srece sto si mene danas sreo, sjutra ce doci neki drugi ljudi, ja vise necu biti tu, a ti drugi ljudi mogu da ti nanesu zlo, nego se ti, ako imas nekoga u gradu, ja cu da ti omogucim da se prebacis do Sarajeva, tamo ces biti bezbijedan, a ovdje se vise nemoj vracati, ovo je rat, ovdje se gine, vidis i sam, skloni djecu, sklonite se i, normalno, ja sam ga poslusao, nisam se vise vracao u stan, tako da mi je bas prijateljski pomogao. Necu da mu ime spominjem, ovo je diskrecija, normalno, i ne bih zelio da se tom covjeku posle svega sto je ucinio za mene, ako je ziv, a nadam se da jeste, da mu se nesto lose desi. Ako Bog da, ja se nadam da ce doci taj dan kad cemo se mi ponovo naci i kada cu mu na drugaciji nacin zahvaliti na svemu ovome sto je ucinio za mene.

B2-92: Foca ili Srbinje je jedna od najcrnjih mrlja na karti etnickog rata na ovim prostorima. O tome za Katarzu govore Dzevad, Focanin poreklom, i Dragisa Elez, njen stanovnik.

Dzevad: Imao sam roditelje koji su ziveli u jednom selu kod Foce, 20 km prema crnogorskoj granici. Selo se zvalo Taholji. U jednom danu sam izgubio oba roditelja, to sam saznao od komsija koji su preziveli, nastradali su kao civilne zrtve rata, a ko je to uradio i zbog cega je to uradio, nisu se stekli uslovi da odem u svoje selo. Po pricanju mojih komsija ja znam gdje je to i kako to izgleda, medjutim, razlika je kad to vi vidite i kad to osjetite. Ja mogu samo da pretpostavljam kako je to bilo.

Elez: Nesreca je zadesila taj kraj, sve je spaljeno, i srpske, i muslimanske kuce, sela su prazna. Uzasno,  grad je prepun izbeglica, mnogo je iz Sarajeva. Vratili bi se ljudi, mnogo je i tamo izbeglica iz svih krajeva, oni su tamo, naravno, u tudjim kucama, u njihovim kucama su ovde drugi ljudi, tesko ide. Nedavno sam bas cuo pricu ovde – u jednom dvospratnom autobusu koji putuje odavde, ispred Holidej Ina do Ilidze, gore na spratu putuju Focani, a dole Sandzaklije. Focanin, negde kod Ilidze kaze Sandzakliji, hajde da se malo promijenimo, a kaze mu ovaj – ne, ne, mi gledamo stanove, a vi poslovne prostore. Znaci, ljudi su ipak nasli sebe i ove koji su vodili rat, ne znam, bilo je na svim stranama problema. Bilo je u pocetku i mnogo pokolja srpskog stanovnistva, tamo je Josanica, tamo je 60 ljudi zaklano za dva dana. Ja sam imao priliku da gledam te slike, nekakvu identifikaciju da vrsim, kao, i tad, ’92-93, nevladin covek; u Jabuci, tamo je 100 ljudi poklano za nekoliko dana, ’92. u decembru.

B2-92: “Dobri ljudi u vremenu zla”, naziv je knjige Svetlane Broz, kardiologa. Njeni glavni junaci su ljudi koji su verovali da je zlo sporedna, a dobrota univerzalna pojava. Ovo je deo razgovora koji smo vodili s njom u Sarajevu.

Broz: Indiferentnost sredine u kojoj sam zivela, njihovo okretanje glave od toga sto su samo mozda 120 km od njihovih kuca necije kuce gorele, necija deca stradavala, necije zene ubijane, neki ljudi gubili zivote, potpuno me je izbacivala iz takta, ja nisam mogla na to da pristanem i tako sam krenula u BiH, prvo kao doktor. Naravno, tada su mi u samom pocetku, bili dostupni samo prostori koji se sada nazivaju Republika Srpska, s obzirom na to da su oni ratnim rovovima i transejama bili odvojeni od ostale teritorije BiH, a ja te rovove i transeje nisam tada mogla da predjem. U samom boravku u RS, sretala sam se sa pripadnicima svih nacija i svih konfesija, istih iskustava u kardioloskim ordinacijama u kojima sam pokusavala da im pomognem. Iz kratkih razgovora sa njima u kojima su nepitani pricali o onome sto su doziveli i o tim cudesnim iskustvima dobrote koji su doziveli od pripadnika druge nacije ili religije, ja sam shvatila da ljudi koji stradaju i stradavaju imaju jednu bozanstvenu osecajnost i osetljivost da prepoznaju nijanse te ljudske dobrote, za razliku od medijske, crne slike koju sam mogla cuti ili procitati ili videti u svim medijima, i u Beogradu, u tadasnjoj Jugoslaviji, pa i u celom svetu.

B2-92: Tu negde, izmedju rata i pomirenja, smestena je insitucija ombudsmena. Ombudsmeni su ljudi zaduzeni za insitucionalnu zastitu ljudskih prava na po tom pitanju rovitim terenima. Vera Jovanovic je jedan od tri ombudsmena Federacije.

Jovanovic: Postoje tri istine, svaka strana ima svoju istinu. Mi ne mozemo ici naprijed, jer imamo organe koji ne funkcionisu zbog toga sto postoji jedan jak jaz i nepovjerenje, tu se u prvom redu misli na Federaciju, jer jos uvek imate organe formalno, na papiru, ali stvarno izmedju njih ne postoji povjerenje. Dakle, smatrali smo da je potrebno da bude jedna ovakva komisija koja ce reci, pokusati otkriti sta se sve desilo, a pri tome smo imali u vidu da je jako dobro da se u nekom vremenu dodje do jedne jedinstvene istorije koja, naravno, ne mora biti potpuna, ali isto tako, ne mora biti istorija iz koje moj sin, koji je ovdje u Sarajevu, uci da je on, kao Srbin, genocidan, da je cijeli jedan narod genocidan. Naravno, medjunarodni sud je taj koji treba da utvrdi individualnu odgovornost, ali na ovaj nacin, iznosenjem i negativnih i pozitivnih strana stradanja svih naroda koji su bili tu za vreme rata, koji su ziveli na podrucju BiH, moze pomoci da se stvari sagledaju, kao sto je rekao jedan govornik – da slijepac progleda.

B2-92: O obavezi Haskog tribunala i Komisije za istinu i pomirenje u traganju za pravdom, govori Aleks Borejn, generalni sekretar Juznoafricke komisije istine i pomirenja.

Borein: Ljudi su pruzali podrsku onima koje je tribunal optuzio. Oni su postajali heroji u svojim sredinama. Ljudima treba pruziti priliku da pomognu sopstvenoj transformaciji. Sud u drugoj zemlji ima veoma vaznu ulogu, ali je jos vazniji sud unutar same zemlje. Tamo gde se ljudi vidjaju, gde mogu da ohrabre jedni druge, gde mogu da oproste jedni drugima, gde mogu ponovo otpoceti zajednicki zivot. Tribunal to ne moze da uradi. Ne moze Tribunal izvesti pred lice pravde na hiljade ljudi, treba da se suocimo sa cinjenicom da je u svakom zlocinu, u svakom nasilju nad ljudskim pravima ukljuceno veoma mnogo ljudi, mnogo vise nego sto je generala, politicara koji su izdavali naredjenje ili stvarali okruzenje, atmosferu za ono sto ce uslediti. Postoje mnogi ljudi koji su svesni da su gresili i sada se kaju zbog toga. Mislim da nekima od njih treba pruziti sansu za novi pocetak.

                           

S A D R Z A J