KATARZA"
'autor: Jasna Sarcevic-Jankovic
S A D R Z A J

subota, 29. april 2000

B2-92: Dobar dan. Sutra je Vaskrs. Vreme je za Katarzu. Kako je juce, otvarajuci Medjunarodnu konferenciju "Pomirenja: Kako to rade drugi” u organizaciji ANEM-a i Alternativne akademske obrazovne mreze, rekla dr Srbijanka Turajlic, Veliki petak ovde traje vec deceniju, a Vaskrsa jos nema. "Dubrovnik, jedna prica", radni je naslov danasnje Katarze B2-92. Ovaj grad bio je jedan od prvih strasnih toponima koji su odredili nasu sudbinu u periodu koji ce uslediti. Zasto je Dubrovnik zrtvovan? Zasto su zrtvovani gradovi koji su u Jugoslaviji nekad, kao i u svetu, imali vise od simbolike urbanog: Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo, Mostar...? Mozda zato sto su oni predstavljali raskrsce civilizacija za koje je neko procenio da vise ne treba to da budu? Mozda su bili zgodni za mobilizaciju internacionalnog javnog mnjenja i za bes koji je, onda, proizasao iz nemoci onih koji su na njih nasrtali? Prica o Dubrovniku aktuelizovana je devet godina posle, objavljivanjem imena generala i oficira koji su rukovodili operacijama borbe za taj grad, u hrvatskoj i crnogorskoj stampi. Crnogorski ministar pravde Dragan Soc izjavio je prosle nedelje da iz Haga niko jos nije trazio njihovo izrucivanje. Pre devet godina, u SKC-u je prikazan film Centra za antiratne akcije o stradanju Dubrovnika. Tamo su bili ljudi kojima je Dubrovnik znacio mnogo vise od destinacije za letovanje. Reportaza koju cete cuti stara je, dakle, devet godina. I tada je u Beogradu postavljeno pitanje krivice i odgovornosti. Tada je vec poceo put u katarzu, ali, kako rece profesorka Turajlic, Veliki petak ovde traje predugo.

 Glas zenski 1: Sv. Nikola je, naravno, kao sto ste  culi, u decembru vrlo poznat praznik, kao sto je i katolicki Sv. Vlaho. Pa, kad su na Sv. Nikolu gadjali Sv. Vlahu, to govori uopste o fenomenu rata kao o najracionalnijoj i najstrasnijoj stvari, o ratu u kome nikad i nigde nema pobednika. Prema tome, kad se vec tako dogodilo da ta nesrecna JNA ode na Dubrovnik, pa time i sebi, u neku ruku, potpise smrtnu presudu jer se pokazalo koliko je slabosti bilo, prosto gubim misao zato sto nisam koncentrisana, ali nadovezacu se... Kako bi bilo, recimo, kada bismo razmisljali da bi sva ta sveta mesta, u koja spada i sv. Vlaho kao zastitnik Dubrovnika, trebalo iz civilizacijskih razloga cuvati, kao sto treba cuvati i sv. Savu, kako sada gadjati Hram sv. Save na Vracaru, Studenicu, kako gadjati Meku ili Medinu, kako gadjati Kremlj, bilo sta? Ako udarimo na to sustinsko civilizacijsko jezgro, pa sta nam ostaje onda? Sta smo mi? Zveri, sto smo dokazali i pokazali ovog puta. Do kraja zivota mi nece biti jasno zasto je armija otisla na Dubrovnik. Ja mogu da dolazim u razne politicke kombinacije koje me zanimaju, imam osecanje, pre svega me rukovodi osecanje, imam pravo, jer je to mesto gde sam rodjena, zasto je armija otisla na Dubrovnik ako dole nema kasarne i ako nema problema Srba, zasto je armija gadjala tu kucu pored pravoslavne crkve? Oni su napali Dubrovnik i to je strasno. S druge strane, ja imam jednu, ne mogu reci zamerku, ali jednu primedbu na, prvi put u istoriji, nepromisljenost Dubrovnika. Dubrovnik se vekovima branio diplomatijom, a ne oruzjem. Naseo je ovog puta na neku provokaciju, opet iz politickih razloga, da kao staro jezgro UNESCO-a, koje podrazumeva da se ne sme u starom jezgru imati metak, taj mali metak kao snajperski provokator okrene i da ga onda kanonadama, teskom artiljerijom, u potpuno neravnopravnim odnosima snaga, sliste sa zemljom, da Gruz-luka - dva broda su tamo tonula pred nama - da to izgleda kao neki Perl Harbor, neke scene izgledaju potpuno kao Hirosima. Ja sam u “Pari macu” videla neku od ovih scena, recimo scenu kad gori “Imperijal”, ili scenu kad gore gume, to je kao kad lose filmadzije sa malo para snimaju los film. Obicno se kaze moze se oprostiti, ali ne zaboraviti. Suvise je vruce o tome govoriti. Morace proci vremena da nasa deca o tome trezveno sude i ja verujem da ce se naci resenje da opet neki dobri ljudi sa ove i one strane krenu na nekakva intelektualna druzenja, letovanja, zivljenja, neke ljubavi, u krajnjem slucaju, to ce jedino ljubav da resi. Suvise je bolno i suvise je vruce. Nista se nije desilo, sad je samo nekakva mrtva trka. Ja na snimku vidim sa prozora moje banke onih devet mrtvih u sklonistu, to je Mokosica. Tu je nasa komsinica, jedna fina mala zena, kojoj je ubijen muz, tu je njena snaja sa svojim sinom, to je nase detinjstvo, u krajnjoj liniji, da ne budemo kiceri, da ne budemo sentimentalni, toliko je strasno da samo moze biti bolje.

 Glas zenski 2: Nisam Dubrovkinja, ja samo radim 25 godina u Dubrovackom arhivu. To je najbogatiji arhiv na teritoriji bivse Jugoslavije. Nazalost, taj Dubrovacki arhiv koji je bio olicenje kosmopolitizma Dubrovnika i njegove veste diplomatije, od kojih bi sadasnji nasi paceri politicari trebalo da uce kako se vodi politika, godinama ce biti neupotrebljiv. Ovo sto sam videla je bestijalno. Strasno je i ono sto je razruseno po Hrvatskoj, ali tamo se vodio rat – a ovde se ne zna zasto. Zasto su Konavle spaljene, zasto je muzej u Cilipima izvucen iz bunara gde je sklonjen, i podsmevala se crnogorska vojska, oblacila te predmete koje je jos sakupljao cuveni Valtazar Bogisic i spalili su sve to? Zasto?

 Spiker RTS-a: Sluzba za informisanje Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu saopstava da se u blizini Dubrovnika nastavljaju borbena dejstva koja su izazvala i izazivaju ustaske formacije Hrvatske. Raste opravdana zabrinutost za sudbinu kulturno-istorijskih objekata u tom gradu. Pripadnici JNA cine sve sa svoje strane da postede Dubrovnik kao grad neprocenjive istorijske i kulturne vrednosti.

 Glas zenski 2: Rana ce ostati bez obzira na to da li ce se zgrade popraviti ili nece. Ja sam u kontaktu sa Dubrovcanima, zovem ih telefonom, pitam kako su. Oni su ocajni. Nema izlaza, ne vidi se zasto i dokle ce to trajati. Kakav je zalog Dubrovnik? To su stvari koje ja sebi ne mogu da opisem. Ne znam zasto je to pljackano, kad je vec paljeno. Zasto su dobra ljudi unistavana?

 Vojno lice 1: Danas smo dosli na ovaj prostor, u Hrvatsku, inace smo sa naseg prostora dosli u Boku, eto, trenutno smo dobili polozaj...

 Reporter: ...I rasciscavate teren ovima koji su, da ne kazem, 20-30 km ispred vas. Da li to uspjesno radite?

 Vojno lice 1: Pa, za sada uspjesno, dosta uspjesno. Eto, vidite i sami koliko smo to brzo prosli. Nadam se da ce to biti jos brze. Sad smo, eto, zauzeli ovaj prostor, mozda iduce nedelje drugi i tako.

 Vojno lice 2: Paznja! Plotun, pali!

 Glas zenski 2: Mi zivimo bez perspektive, bez svetlosti. Jedino sto nam preostaje to je ocaj.

 Vojno lice 3: Nijesmo dejstvovali po Dubrovniku. Dejstvovali smo samo po onim vatrenim tackama koje su imale pogibeljne posledice po nase jedinice.

 Glas zenski 3: Dubrovnik je paradigma nase stvarnosti. Dubrovnik, kojeg je cak i taj idiot, taj zlocinac Hitler postedio, Dubrovnik kojeg su postedeli i Napoleon i svi zavojevaci koji su prosli ovim nasim prostorima, a Dubrovnik je nazalost dozivio od dece istih praroditelja ovaj uzas. I ne samo Dubrovnik.

 Glas muski 1: Ne zna se gde je vise stradalo, da li vani ili u samom gradu. Konavle su prakticki potpuno razorene, Zupa, Rijeka Dubrovacka ne tako kao Konavle, ali ipak razorena. Naravno, Stara Mokosica, dubrovacko primorje, Slano, to uzasno izgleda. Stari grad - zna se, prema misljenju strucnjaka iz UNESCO-a, negde oko 40% Starog grada je stradalo.

 Glas zenski 3: Meni je zaista zao i neshvatljivo da mediji kao sto je televizija ne daju da se jedna reportaza o Dubrovniku prikaze, da svi ljudi vide sta je stvarno bilo u Dubrovniku i ne samo u Dubrovniku, na svim ovim nasim prostorima gde su ludaci, jer to mogu samo ludaci, naterali i teraju i dalje da deca istih praroditelja bivaju zlocinci.

Glas zenski 4: Prvi puta se dogodilo da je generalni direktor UNESCO-a gospodin Federiko Major uputio svoje ovlastene predstavnike u jedan grad koji je pod zastitom Medjunarodne zajednice u vrijeme ratnih sukoba. Gospoda Bruno Karnez i Kolin Kajzer casno i odgovorno su izvrsili svoju misiju u Dubrovniku, izvestili gospodina Federika Majora o ostecenjima kojima su sami bili svedoci sestoga prosinca, jer su vec tokom popodneva izvrsili i fotosnimanja i videli sto se u Dubrovniku dogodilo.

 Glas zenski 5: Znam da je bilo strasno i da je bilo drugacije nego sto su ovde nama prikazivali. A volela bih da nisam videla ovo, ovaj uzas. Recite Vi meni da li je bilo sta bilo potrebno? Ja licno smatram da nista od ovoga sto se desavalo nije bilo potrebno. Sve je moglo da se promeni daleko, daleko drugacije, bolje, bezbolnije, jer posle ovoga... ne znam... i Vukovara i ne znam cega sve. I onda se mislim, bojim se da taj talas koji dodje do jednog zida, kad se bude vracao, da ce nas satrti sve. Ne moze to da ostane tek tako, nikad nije moglo, niti ce sad moci. Ovo je strasno.

 Glas zenski 6: Tesko je ziveti, ovo je sramota velika sa kojom cemo jako tesko ziveti i strasno.

 Glas zenski 7: Nasa armija, to je sramota da pomislimo da je zovemo nasa armija. I bilo gde da dodje, ja pretpostavljam da ima ljudi u armiji kojima je strasno tesko zbog svega ovoga, ali ima uzasno odgovornih. I posle svega ovoga mislim da ni po koju cenu nece dozvoliti da se formira civilno drustvo jer bi morali da odgovaraju. Ovo je garantovano, nece nam dozvoliti. Vise necemo moci normalno da zivimo. Ne znam, ali ja pocinjem da sumnjam u mnogo sta.

 Glas muski 2: U tom jednom danu na staro, povijesno jezgro Dubrovnika palo je preko 600 projektila. Tesko su osteceni stambeni objekti, crkve, palace, franjevacki samostan je zadobio 33 direktna udarca, a srafirano ovdje su pokazani objekti koji su potpuno izgoreli.

 Glas zenski 8: Bilo bi tesko nabrajati sta je sve pogodjeno. Zato bi mozda bilo bolje reci sta nije. Nije pogodjena tvrdjava Lorinec, nije pogodjena tvrdjava Bokar, bastion sv. Margarete i kula Rezenik.

 Glas zenski 7: Da li shvatate da ja ne mogu i necu da se odreknem nikog, ama bas nikog sa kim sam rasla, pa se zvao i Mujo, drag mi je ko rodjeni brat, ili ovaj ili onaj, ne tice me se kako se zove. A meni ni moj rodjeni brat nije potreban ako nije covek. Ja razumem i srpski narod i hrvatski narod, meni je bilo strasno sto ne vide ono sto sam ja odavde videla kad su pocinjali da prave cirkus koji su napravili do kraja.

 Glas zenski 6: Strasno. Mene je naprosto sramota. Mi posle ovakve sramote ne znam kako cemo da zivimo i kako cemo uopste da se vratimo u taj svet. Stvarno mislim da nas vise niko nece prihvatiti. Niko. Mi smo stvarno sebi iskopali jamu gde cemo da zavrsimo svi ovako skupa. Stvarno. Lenka, ja nikome ne mogu da kazem da to nisam ja. Ne mogu nikome to da objasnim da to nisam ja.

 Glas muski: Tuzno...

 Sriker RTS-a: Sluzba za informisanje Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu saopstava da se u blizini Dubrovnika nastavljaju borbena dejstva koja su izazvala i izazivaju ustaske formacije Hrvatske. Raste opravdana zabrinutost za sudbinu kulturno-istorijskih objekata u tom gradu. Pripadnici JNA cine sve sa svoje strane da postede Dubrovnik kao grad neprocenjive istorijske i kulturne vrednosti.

 Glas zenski 9: Moja imaginacija nikad nije isla dotle da sam to mogla da sagledam, a opet htela sam da vidim jednostavno zato da bih znala sta su oni ljudi koji su mi dragi, koji su dole, koji jos uvek dole zive, na neki nacin, da bih mogla da shvatim sta su oni proziveli, jer jednog dana kad se sretnemo, mislim da ce taj susret biti laksi zbog toga. Naravno, mislim da do toga nije moralo doci, da je krivica, ja necu reci - jednaka sa obe strane, ali mislim da je ipak malo veca na jednoj strani, ali da i ona strana tamo, globalno uzevsi, mozda ne samo sto se tice Dubrovnika, nije bas sasvim bez krivice, ali zaista mislim da ovo sto se u Dubrovniku desava da je strasno, da je to, nazalost, jedna velika zrtva, da je tu jedan grad talac za necije ciljeve, opet, nije vazno da li ove ili one strane, jednostavno grad koji je zrtvovan. Pa, ja cu moci, ovaj, da zivim i da spavam i da se smejem, mada je to jako tesko. Najteze mi je bilo kada sam razmisljala o mojima dole, da li im je hladno, da li se boje, da li imaju sta da jedu, ali ja ne osecam svoju krivicu. Ja cu moci da se smejem, ja cu moci da spavam jer moja savest je cista. Imam prijatelje svuda i u Beogradu, i u Dubrovniku, i u Zagrebu, u Bosni i druzicu se sa njima i dalje. Kako ce se taj geografski prostor zvati meni apsolutno nije vazno, vazno mi je da se jedan kontakt medju ljudima ne prekine, a oni koji su sve ovo zakuvali, njima samo zelim dug zivot i dobro zdravlje, da ih sto duze bude stid svega ovoga.

 Glas zenski 10: Normalno je da apsolutno ne treba da znamo sve. Najtragicnije je kako moji, koji zive dole, misle isto kao ja. Oni gledaju iste slike koje mi gledamo - da Hrvati ubijaju Srbe. Oni dole gledaju iste slike, samo kazu da Srbi ubijaju Hrvate. Kud ces gore? Jer ovo sto sam veceras vidjela, to treba vidjeti i to se mora jednog dana zaboraviti, a ne da vadimo mitologiju, znas ono, vecno vadimo sve ono sto nije uopste potrebno. Dogovorimo se, pricajmo, sastanimo se, zapevajmo, pojedimo jedan bakalar zajedno, popimo litru vina i gotovo.

 Glas zenski 11: Ne daju...

 Glas zenski 10: Ne, ne... ali, doci cete vi dole sa putovnicom, pa cemo se napiti.

S A D R Z A J