subota, 15. april 2000.

B2-92: Vreme je za Katarzu. U gotovo svakoj od prethodnih emisija provlacile su se price o dobroti u vremenima zlim, u vremenima rata i mrznje, nazalost imanentnim ovim prostorima. Danas je Katarza B2-92 posvecena takvoj jednoj prici, prici o sarajevskom glumcu Urosu Kravljaci, koji je iznemogao i bolestan proveo rat u sarajevskom naselju Aneks, zajedno sa Rabijom, Kemom, Camilom, Franjom, Nikom, Izetom, Marom, Josipom...  Jednom recju, sa Sarajlijama, onima zbog kojih smo nekada verovali da do rata u Bosni ne moze doci. “Moj otac je cesto govorio: komsija je, sine, preci od brata. To se i u ovom ratu, u mnogim slucajevima, pokazalo kao tacno”, zapisao je Uros Kravljaca u knjizi “Svjetla u tunelu”, koja je cela posvecena ovakvim pricama. O njemu je  sarajevska nevladina organizacija “Protektor” snimila dokumentarni film pod istim nazivom, “Svjetla u tunelu”,  cije delove cete danas imati prilike da cujete. O Urosu Kravljaci govore Jezdimir Milosevic, predsednik “Protektora”, njegove komsije Rabija i Kemo, a o potrebi da se pogledamo u ogledalo knjizevnik Ivo Lovrenovic. Unapred se izvinjavamo zbog nesto losijeg kvaliteta nekih snimaka iz filma “Svjetla u tunelu”, ali ih smatramo dovoljno dragocenim da ih ne mimoidjemo.

Lovrenovic: Pozitivni primjeri dodju kao prirodni kontrapunkt, kao, ako hocete, kontrapunkt koji je ugradjen u samu ljudsku prirodu.

Rabija: Fino smo zivjeli, kao jedna kuca, bogami. Nismo pravili nikakvu razliku. Nema toga, jer oni su ovdje bili sa nama, mi s njima i sve nam je bilo kako treba. Nismo nikakvu mrznju pokazivali. Nema veze ko je koje vjere ili nacije, samo nek je covjek.

Komsija: Dolazio je povremeno i odma’ zove telefonom: “Hajde da igramo tablica”, razumes, ti i ja odma’ karte, i on ima karte kod sebe, tako da smo se zanimali. Kad zatutnji od tih pravo, onda mi prestanemo...(smeh). Uvece, kad dodje noc, ja posaljem djecu: “Idite kod cika Urosa, zovite ga na pivo, da ga vi upoznate”, i vazda smo bili skupa, nerazdvojni.

Milosevic: U nasoj knjizi “Svetlo u tunelu” nalazi se prica poznatog bivseg jugoslovenskog, a sada bosanskohercegovackog glumca Urosa Kravljace u kojoj on govori o pomoci koju mu je pruzio drugi jedan nas veliki poznati glumac Josip Pejakovic. Verovatno su mnogi o Josipu Pejakovicu culi sve najgore tokom rata na medijima, radiju, televiziji i u Jugoslaviji i u BiH. Drugi primer vezan za istog coveka kazuje da je on u toku rata spasao, necu navesti tacan broj, ali mislim 25-30 ikona iz srpskih pravoslavnih crkava u Sarajevu i te ikone su nakon rata vracene SPC-u. Dakle, ono sto su mediji prezentirali i formirali sliku o tom konkretnom covjeku sasvim je suprotno od onoga sta je taj covjek cinio. Potrebno je da ta istina dopre do ljudi da bi se oni, ako nista drugo, malo zamislili i posumnjali u onu istinu koju su im odredjeni, necu da kazem svi, ali odredjeni mediji prezentirali tokom rata. Isto tako je vazno da se identifikuju, ne zalazeci sada u politikanstvo, da se identifikuju oni zlocinci, zaista zlocinci, koji su cinili zla i na osnovu toga je bacena anatema na pripadnike jedne i druge ili trece nacionalne skupine. U svakom slucaju je potrebno da se sazna kompletna istina, a kompletna istina je kada se vide i dobre i lose strane, odnosno dobra i losa djela i jedne i druge i trece etnicke skupine u BiH. To je po nama neophodan uslov za vracanje poverenja medju pripadnike ovih etnickih skupina u BiH kao i neophodan preduslov za pomirenje tih naroda koji ovde zive.

Lovrenovic: Istina o onome sto nam se dogadjalo u poslednjih 10 godina je nesto bez cega se gotovo, da tako kazem, da ne moze zivjeti. Moze se vegetirati, ali punim zivotom, s punim integritetom ljudskim se ne moze zivjeti.

Milosevic: Mi smo krenuli sa istrazivackim radom, dakle prikupljanjem tih pozitivnih prica. Kako smo dolazili do tih ljudi... vec smo imali neke informacije gde bi mogli za pocetak da se obratimo, tako da smo napravili dve-tri price na samom pocetku, napravili smo video-zapise svedocenja tih ljudi, napravili smo odredjenu foto-dokumentaciju vezanu za svaki od tih slucajeva. Posle toga smo uoblicili te neke dvije do tri price i onda je bilo mnogo lakse, jer smo ljudima pokazivali kako ce to u stvari da izgleda kada bude publikovano i da li oni imaju nesto protiv da to bude publikovano sa njihovim fotografijama, dokumentacijom koja potvrdjuje njihove price i za divno cudo niko nije pravio nikakve probleme. Dakle, ljudi su pristajali slobodno da se identifikuju, da kazu da su oni nekome pomogli ili da kazu ko je taj ko je njima pomogao.

Kemo: Secam se da je taj dan on imao slavu krsnu, nisam ni znao, vec kad sam dosao kod njega dole da zapalimo cigaretu, to je pocetak rata bio, jos je bilo i hrane i cigareta i pica, granate su sevale, tako da smo u hodniku prezivljavali sve te teske dane, u jednom momentu je rekao: “Danas mi je krsna slava”. Ja sam rekao da saceka jedan momenat, otisao sam sprat vise, ne znam tacno sta sam sve doneo od hrane, doneo sam flasu viskija i tako smo proslavili njegov dan. Zaista mogu da kazem da nam je lepo bilo, lepo i u toj nesreci, granate su sevale, mi smo se osecali lepo, druzili smo se, proslavili smo taj dan koliko smo mogli, ako mogu tako da kazem - lepo.

Milosevic: Prvo smo na osnovu prikupljenih prica publikovali knjigu koja ima simbolican naziv “Svjetla u tunelu”. Smatrali smo da su upravo ti ljudi bili svetla u tami koja je ovde trajala 4-5 godina i shvatili smo da bi ta knjiga mogla pomoci u kreiranju pozitivne energije u drustvu, pogotovo medju mladima u BiH. Uradjen je projekat da se ta knjiga prezentira mladima u osam gradova BiH u oba entiteta i mi smo odrzali te radionice u cetiri grada Republike Srpske i u cetiri grada Federacije. U medjuvremenu, dakle prije te radionice, mi smo na osnovu jedne od prica iz knjige uradili jedan dokumentarni film u kome ucestvuju osobe vezane za tu pricu i taj dokumentarni film je montiran u nevladinoj organizaciji “Protektor” i mi smo ga kao materijal uz knjigu prezentirali mladima na tim radionicama. Mogu da vam kazem da je na tih osam radionica ucestvovalo vise od 160 mladih ljudi, znaci preko dvadesetak mladih starosti od 17 do 25 godina na svakoj od radionica, i da su reakcije mladih na film i na knjigu “Svjetla u tunelu”, jer i film se isto zove, bile izvanredne. Prvo je kod mnogih mladih nastupilo cudjenje - zar je bilo takvih pozitivnih primjera. Oni nisu imali mogucnost da dodju do takvih primera jer je medijska prezentacija rata vodjenog u BiH, pa ako hocete i na prostoru bivse Jugoslavije, bila takva da se samo govorilo o zlu, o unistavanju materijalnih dobara, ubistvima itd., a niko ili skoro niko, koliko je nama poznato, nije se bavio ovom pozitivnijom stranom, a bez posmatranja i jedne i druge strane ovoga rata mislim da ne mozemo imati celovitu istinu. Mladi su, dakle, reagovali pozitivno na poruke tog filma i te knjige, znaci prica iz te knjige, i cak su i sami izrazili zelju da i oni sami ucestvuju u istrazivanju u svojim lokalnim zajednicama. Rekli su da se i oni secaju slicnih primjera u svojoj sredini i mi smo u okviru tog projekta koji se zvao “Humanost i zdravo drustvo” raspisali jedan nagradni konkurs gde je trebalo da mladi pronadju takve price u svojoj sredini i da ih posalju na nasu adresu i mogu vam reci da je sa tih osam radionica stiglo desetak prica od dvadesetak pokusaja da se istraze takvi pozitivni primjeri. Neki nisu uspeli jer nisu imali razumevanja u svojoj sredini, nisu hteli ljudi da im govore o tome. Oni su znali sta se desilo, ali niko nije hteo da posvedoci. Od desetak prispelih prica odabrano je pet najboljih po misljenju zirija i one su nagradjene i bice publikovane u jednoj drugoj knjizi koja takodje ima simbolican naziv – zove se “Pismo bez adrese”.

Lovrenovic: Jedan od najvecih pisaca BiH i cijelog ovog jezika je ispisao recenicu koje se uvek sjetim kada razmisljam o ovim stvarima i koja je uistinu veoma teska, a, bojim se, veoma tacna: “Postenja ima mnogo i ne slazu se medju sobom, a iskrenost je samo uvjerenost da govorimo istinu.” Tu duboko skepticnu i pesimisticnu, a veoma istinitu opasku o zivotu mogao je napisati doista samo covjek koji je celim svojim bicem pripadao ovom nasem podneblju, podneblju koje ima takvu historiju sa poukama koje su mozda teze od naseg kapaciteta da ih primimo. Kada skupimo dovoljno koncentracije i snage da sebe pogledamo u ogledalo onakve kakvi jesmo, a ne u nekim nasminkanim projektnim ogledalima, onda mozemo znati da je nasa historija, historija dvadesetog stoleca izmedju ostalog i historija stalnog otkrivanja nekakvih nepoznatih masovnih grobnica i to sad govorim i bukvalno i figurativno. Mi moramo, ma koliko to bilo grubo, ma koliko to bilo strasno, ponekad za normalnog coveka mozda cak i nepodnosljivo, mi moramo poceti barem, iako mislim da je taj posao nezavrsiv, moramo poceti svoditi racune, svoje racune sami sa sobom.

Rabija: Imali smo ovako jednu pecnicu i ja bi grijala tu ciglu i zamotala je u peskir i cika Urosu pod noge. I njemu je to strasno drago bilo kad mu ja to uradim i kad bi oni posli kuci, oni bi donijeli onaj termofor, sto se voda moze ugrijati, pa bi ja njemu to usula u vodu. “Evo, cika Urose, ponesi kuci, pa stavi.” Da se noge ipak zgriju, jer oni su slabo lozili, nisu valjda imali ni drva, i njih dvoje su sami bili.

Kravljaca: Boze, Boze milostivi, ona tvoja psenica sto je jutros iz zemlje isklijala i svemu se svijetu nasmijala. Nije joj ime Angelina, nije Mina, ni Milica, vec svakoj vjeri psenica bjelica, Suncu proscu zelena nevjestica. I oni koji se evo sad, u ovome casu rodise, nek kmece, kme... necu, majko, ime Mujo, hocu Lujo - necu Lujo, hocu Mujo. Jok, vec urlajte: jednaki su svi.

Lovrenovic: Pozitivni primjeri dodju kao prirodni kontrapunkt, kao, ako hocete, kontrapunkt koji je ugradjen u samu ljudsku prirodu.