subota, 8. april 2000.

B2-92: Dobar dan. Vreme je za Katarzu. Prosle nedelje je na Trgu Republike eksplicitno postavljeno pitanje: Roditelji, osecate li krivicu i odgovornost? U srpskoj sudnici nastao je muk. Svi su zacutali. A dvadesettrogodisnji Dragan Lukovic, pre cetiri godine aktivan u studentskom protestu, danas clan Glavnog odbora Pokreta za demokratsku Srbiju, govori u Katarzi B2-92. Drugi nas sagovornik je Cedomir Jovanovic, takodje jedan od lidera studenata pre cetiri godine, sada clan Glavnog odbora Demokratske stranke. Tadasnji protesti studenata imali su, po oceni jednog dela javnosti, nacionalisticku konotaciju. Oni mozda i nisu ljudi na koje je profesor Vojin Dimitrijevic mislio kada je u Ulcinju, na Konferenciji "Istine, odgovornosti i pomirenja" govorio o arbitrima, ali su oni, u svakom slucaju, kada je balkansko bure baruta potpaljeno bili deca, a danas su predstavnici mladje generacije srpskih politicara. U politickim okvirima u kojima deluju, oni govore o krivici i odgovornosti, individualnoj i kolektivnoj, svoje generacije i generacije njihovih roditelja.

Dimitrijevic: Mi smo zaboravili da ljudi koji su imali 10 godina kada je Milosevic dosao na vlast sada imaju 23 godine. Ako vi sada dodjete u Srbiju i kazete: “Eto, vidite osudili su hrvatskog generala na 45 godina, onda znaci da to nije antisrpski sud.” Primetili ste da to ne vredi. To ne pali. To je neki trik, ko zna sta je. Prema tome, treba dici ruke od ubedjivanja ljudi bez nekakvog zirija. Mislim da su ziri oni koji su mladji.

Lukovic: Ja sam potpuno siguran da najveci deo gradjana Srbije, koji su u ovom trenutku roditelji, a tu ne bih zeleo da odredjujem neke granicne godine, ali mislim da svako ko ima iznad 35 godina, i ko je vaspitan u proslom, komunistickom sistemu i ko je trpeo svih ovih godina sve ovo sto se nama desava, sigurno je da, ako je normalan, mora osecati krivicu i odgovornost. To je sustinsko pitanje. Na Trgu Republike 31. marta, kada su podmlaci opozicionih partija i pokreta organizovali miting, ja sam javno zapitao da li neko oseca odgovornost i potpuno sam siguran da ljudi osecaju krivicu jer su cutali. Ljudi su 31. marta dosli na Trg Republike i odmah su poceli da zvizde, pevaju i slicno, sto je dosta dobro. Ali, nije vreme za smeh i nije vreme za pesmu, vec je vreme da se svako od nas zapita sta je cinio u poslednjih 10 godina, kako se ponasao i sta je, zapravo, smisao njegovog zivota u ovoj drzavi. Ja trazim od onih koji su taj rezim podupirali da kazu da su krivi, da kazu da su odgovorni i da se pokaju. Ako toga ne bude, ova drzava i ovo drustvo nece ostvariti nikakav napredak, a prvenstveno smatram, i to svakome od starijih ljudi govorim, da su prvenstveno stariji krivci. U Srbiji je sada na delu zivot koji nije dostojan coveka i ako su oni tu da se pomire sa takvim zivotom onda ja smatram da su oni saucesnici u zlocinu. Moja generacija je razocarana onim sto se desavalo u poslednjih 10 godina i kao plod te razocaranosti i frustriranosti desilo se zapravo to da su ljudi mislili da se politickim angazovanjem ne mogu stvoriti nikakve politicke promene koje ce znaciti boljitak za zivote gradjana i za zivote moje generacije. Mislim da je normalno da jedan znatan deo ljudi bude politicki neangazovan, ali mislim da nije normalno biti apolitican u ovakvoj situaciji. Mislim da je udeo starije generacije u tome veliki. Tragedija za mene se desila maja 1998. godine kada sam video da se na dan usvajanja Zakona o univerzitetu ispred republicke skupstine, kada je policija prebijala studente, okupilo vise penzionera nego profesora. Ja sam to vise puta javno rekao. Profesori su glavni krivci sto se nije organizovala veca pobuna protiv Zakona o univerzitetu 1998. godine. Ne priznajem nijednog profesora koji mi govori o etici, o moralu, o pravu, o pravdi, koji tog dana nije bio ispred skupstine. Ja sam rekao da to vise nisu moji profesori.

Jovanovic: Iako se cetiri godine krecem u politickom okruzenju i bavim, pre svega, politikom, koja je takva kakva je, a pogotovu u Srbiji u kojoj mi zivimo i mozemo pretpostaviti kakvi su sve pojavni oblici te politike i koliko ona kreira okolnosti u kojima mi zivimo, ja i dalje mislim da je normalno tragati za istinom i za pravdom. Svako ko pokusa da to sputa i gurne u stranu, pravdajuci to politickim razlozima, za mene cini nesto sto mi je licno neprihvatljivo. Sada to mozda nije politicki ispravno, ali ja mislim da je tako nesto mom narodu potrebno. Prica koju smo sada pokrenuli nije zavrsena, ona se prica i danas i mislim da je dobro sto pre zaboraviti tu 1996. godinu, sto ne znaci odreci je se, ali shvatiti da su prosle cetiri godine i da mi zivimo u jednom drugom vremenu, u vremenu u kome su nam istina i pravda potrebnije nego sto je to bio slucaj 1996. godine. Ako kao narod nemamo jasno definisan pojam istine i pojam pravde, ako kao narod nemamo uspostavljen sistem vrednosti u cijem je sredistu postovanje istine i pravde, onda gubimo svoj identitet, onda vise nismo narod. Ako nemamo odnos prema istini i pravdi necemo imati odnos ni prema samima sebi, jer ja mislim da nije dobro poistovetiti citav narod sa nekim pojedincem i individualnu krivicu transponovati u neku kolektivnu, a to poistovecivanje se cini u onim situacijama u kojima ne postoji sistem vrednosti. Iz sistema vrednosti je proizveden sistem licne odgovornosti. Ja sam cesto u to vreme razgovarao vise sa novinarima iz inostranstva nego sa novinarima iz zemlje o mnogim temama koje su jos uvek bile rovite, sveze i prilicno bolne za nas kao narod, temama koje se ticu nacionalne odgovornosti u ratovima koji su u to vreme okoncani, pitanja nase individualne odgovornosti, s obzirom na to da se ipak sve sto se desilo poistovecuje sa necim sto je radjeno u nase ime. Bilo je jako problematicno praviti u to vreme tu vrstu distinkcije i razdvajati studentski proces i izolovati ga u odnosu na sve te problematicne teme, mada sam ja tako nesto ipak cinio. Mislio sam da je Milosevic sustina naseg problema i da se mi moramo pozabaviti njime, sto naravno ne znaci da moramo abolirati sve ono sto nas okruzuje i sto se ne moze iskljucivo pravdati Milosevicevim postojanjem, jer Milosevic nikada ne bi bio to sto jeste da nije bilo tako pogodne klime u kojoj je on formiran i sazreo kao politicar i kao nosilac odredjene politicke ideje koja je u toj meri bila pogresna da mi danas ispastamo tako strasno i tako mnogo. Ne zelim da kazem tako zasluzeno, jer moj narod ne zasluzuje ono sto mu se desava, ali nismo mogli ocekivati mnogo bolji ishod od ovog u kome zivimo s obzirom na poruke na kojima je Milosevic, eto, formirao Srbiju poslednje decenije 20. veka. To su one poruke izrecene na Gazimestanu 1989. godine: Ako ne znamo da radimo znamo da se bijemo, ili poruke u kojima je on tada najavio velike bitke. Cesto razmisljam o ljudima koji su ga podrzavali i ne mogu da razumem da su oni u tom trenutku mislili - da ce te bitke voditi neko drugi umesto njih ili da ce to biti bitke koje ce se po svojoj tragicnosti razlikovati od onoga sto smo imali prilike da vidimo u nasoj proslosti. Pokazalo se da nije tako i da bezanje od sustine, od te istine ne odlaze konacni ishod. Mozemo mi danas okretati glavu u stranu pred onim sto se desilo nasim sunarodnicima u Hrvatskoj ili u BiH, pred onim sto se desilo u Vukovaru, Dubrovniku, Zadru, Sibeniku, Sarajevu, Bihacu, Capljini, Brckom, Bjeljini - to su sve ti strasni toponimi. Okretanje glave u stranu nije odlozilo sve to i ako smo mislili da se to nece ponoviti nama, pogresili smo. Kninsku kolonu je nastavila ona kolona izbeglica sa Kosova i Metohije, i ako nezainteresovano posmatramo to sto se dogodilo pre godinu dana, ja sam ubedjen da cemo nesvesno stati u red neke buduce kolone koja svoje ishodiste nece imati u Beogradu, Kraljevu ili Kragujevcu, vec u Temisvaru, Sofiji, Segedinu, mozda u Bjeljini ili u Brckom. Republika Srpska je ipak za nas danas prijatna sredina.

Lukovic: Mislim da je ovde pocinjeno mnogo zlocina. Pored ovog zlocina nad generacijama koje su se formirale u periodu postkomunizma u Srbiji, ucinjeni su i zlocini na osnovama nacionalizma. Evidentno je da su svi narodi Jugoslavije, znaci bivse Jugoslavije, bili medjusobno zavadjeni i da je taj nacionalisticki pecat u politici na ovom prostoru evidentan. Tacno je da je srpski narod imao udela u tome, ali se pre svega moraju kazniti ljudi koji su svojim cinjenjem doprineli tome. Znaci, mi Srbi, da bismo mogli da izadjemo u svet i u Evropu, moramo reci: taj i taj covek je odgovoran za zlocine koji su se desili na prostoru bivse Jugoslavije ili ti i ti ljudi su odgovorni. Odgovorni su pojedinci koji su imali pravo da odlucuju i imali pravo da naredjuju. Odgovorni su i ljudi koji se nisu pobunili protiv toga, ali je prvenstveno odgovornost na politickim liderima i na onima koji su te politicke lidere podrzavali. Ja smatram da oni moraju biti kaznjeni. Takodje, dobro znam kada se zlo nanosilo drugom u nase ime i ja to ne priznajem. U moje ime i u ime gradjana Srbije niko nije mogao ciniti zlocine, a onaj ko je to cinio i ukoliko se to utvrdi, mora za to da odgovara po svim medjunarodnim normama i normama pravnog sistema Srbije i Jugoslavije.

Jovanovic: Mislim da ne moze da se ocekuje od jedne buduce demokratske Srbije, od jednog demokratski ustrojenog drustva, da ignorise svoju proslost. Ja necu cutati o tome ako neko pokusa na takav nacin da anestezira nase drustvo od svega onog sto je lose. Ja necu cutati ako neko pokusa da inscenira novi ‘Gazimestan’ i novu ‘Osmu sednicu’, ako neko pokusa da objasni i opravda nacionalnim interesom bezanje od nekih problematicnih tema. Ne postoji nijedna ruzna ideja koja se moze pravdati interesima, recimo, srpstva, Srbije, interesima nas kao naroda ili nasih gradjana. Nijedan gradjanin Srbije se ne moze sloziti, bez obzira na njegov nacionalni kontekst, sa onim sto se desavalo, recimo, u Dejtonu, sa tako brutalnim poigravanjem sa jednim delom naseg naroda. Ja nisam sreo Beogradjanina, a znam ih dosta koji nisu Srbi, koji nije bio potresen gledajuci onu tragediju i egzodus Srba iz Sarajeva koji su napustajuci taj grad odnosili i svoje sahranjene. Kao sto smo tada zajedno kao ljudi patili pred onim sto se desava nekom ljudskom bicu, zajedno cemo kao ljudi traziti i odgovornost za sve to. Ako predjemo preko necega sto je u toj meri ekstremno i nenormalno dovescemo sebe u predispoziciju da nam se tako nesto vrlo brzo ponovi, jer ce se vrlo brzo pojaviti neki novi pojedinac koji ce, samo zbog toga sto niko nije kaznjen za ono sto se nama prethodno desilo, izvuci zakljucak da je tako nesto moguce ponovo bez ozbiljnih konsekvenci pokusati i ponoviti.

Lukovic: Nuzno je temeljno rekonstruisati ovih 10 godina, ali je jos nuznije integrisati se u Evropu, obaviti demokratske reforme, modernizovati drustvo i ja sam potpuno siguran da ce u takvim uslovima Srbija biti regionalna sila. Situacija je veoma prosta –  ili ce opozicija naci nacina da Milosevica prinudi da raspise izbore i da se na miran nacin desi promena vlasti i stvore uslovi za demokratsku transformaciju drustva ili ce taj predsednik upotrebiti u odredjenom trenutku silu i ta sila ce se njemu vratiti kao bumerang i mozda ce se ponoviti rumunski scenario, ali ne zato sto to zele opozicioni lideri nego zato sto je to rezultat Milosevicevog nastojanja da silom suzbija mirne demokratske zahteve politicke opozivije. To da li ce Milosevic kada bude video da su gradjani protiv njega otici negde van zemlje, sacekati da izgubi izbore ili nesto drugo, to mene u ovom trenutku ne zanima. Mislim da Srbi moraju shvatiti da su zivotne vrednosti, vrednosti svakodnevnog normalnog zivota, ispred tih nacionalistickih platformi i tako nesto ce sigurno uspeti da ostvari rezim koji bude sproveo drustveno-ekonomske reforme, poboljsao zivotni polozaj gradjana, kada gradjani budu uvideli da su vrednosti svakodnevnog, normalnog zivota ispred  imaginarnih, nacionalistickih vrednosti, ispred ideologije tla, ideologije krvi i drugih stvari. Veoma je bitno da medjunarodna zajednica pomogne Srbiji da u te procese udje. Ta pomoc se moze sprovesti na razlicite nacine, a njen oblik u Srbiji mora biti taj da vlast mora biti pacifisticki orijentisana, da mora sprovoditi edukaciju gradjana, da mora gradjane uciti gradjanskoj kulturi i svako onaj ko ima gradjansku kulturu nece biti sklon nacionalistickoj retorici, manipulacijama i ideologiji. Denacifikacija u Srbiji je nuzna u onoj meri u kojoj je pojedinacni gradjanin zarazen nacionalistickim virusom.

Jovanovic: Vecina nasih ljudi nije bila spremna da posmatra stvarnost svojim ocima. Mnogo je utesnije posmatrati, recimo, RTS i slusati saopstenja Srpske radikalne stranke, SPS-a ili SDS-a, kojim se komentarise hapsenje Momcila Krajisnika, nego saslusati ispovest nekog bezimenog gradjanina, recimo, Mostara, Sarajeva, Tuzle, Bjeljine, Brckog, znaci tog nesrecnika, coveka koji je stradao sa svojom porodicom. Uopste ne ulazim u njegov nacionalni bekgraund, ne interesuje me njegov nacionalni identitet, on je covek. Mislim da moramo pruziti i svetu i samima sebi priliku da upoznamo jedno drugo lice gradjanske Srbije. Imali smo prilike da vidimo kakva je fizionomija losih Srba i, sto je mnogo gore, losih ljudi. Ne mozemo osuditi nasu zemlju ne pruzivsi joj mogucnost da pokaze i drugu stranu medalje, da pokaze i da pokusa da unutar sebe prepozna dobre ljude i dobre Srbe. U onome sto smo radili nikada niko nije mogao da prepozna nesto sto bi moglo biti uvredljivo ili onespokojavajuce za bilo koga ko nije bio pripadnik mog naroda. Ja sam u septembru 1997. godine, pa mogu reci, prvi zvanicno podrzao proteste Nezavisne unije albanskih studenata. Rekao sam da oni kao gradjani u mojoj zemlji imaju pravo da protestuju i imaju pravo da traze put do neke bolje buducnosti i da im tako nesto niko ne moze oduzeti. I da im pogotovo tako nesto niko ne moze oduzeti u ime mog naroda. Na takav nacin mislim da sam bar malo abolirao nasu kolektivnu odgovornost jer svako danas moze reci da je 1997. godine jedan student, u ime grupe studenata, oduzeo pravo Slobodanu Milosevicu da bilo sta ruzno ucini albanskom narodu u ime srpskog naroda.

Lukovic: Tacno je da su prava Albanaca bila ugrozena, tacno je da oni nisu imali elementarna prava na skolovanje, ali je tacno da oni ta prava nisu ni zeleli da koriste. Mislim da je veoma lose svoditi pitanje Unije albanskih studenata na prosto nacionalnu ravan. U pitanju je politicka trgovina koja se u tom peridu desavala izmedju Milosevica i albanskog rukovodstva. Vi znate da je jedna od tragicnih stvari koja se desila tada da su srpski policajci izbacivali srpske studente iz zgrada univerziteta. Tragicno je i to da su i srpski studenti delovali na platformi nacionalizma i da su na svojim demonstracijama nosili slike kneza Lazara i mnogih drugih srpskih svetaca. Ja sam i protiv izolacionizma koji su tada srpski studenti vodili, protiv nacionalizma koji je nastao kao posledica politicke instrumentalizacije srpskih studentskih organizacija u Pristini, ali sam u isto vreme i protiv politicke instrumentalizacije Unije albanskih studenata. Ja sam bio zbunjen, kao neko ko ima 11-12 godina, ali sam, u svakom slucaju, imao osecaj nesigurnosti i mislim da su ta dva osecaja proizvela da ja smatram da je nuzno delovati u drustvu kako se zlo ne bi sirilo. I zaista mi Srbi moramo priznati da je nacionalizam bio veliko zlo. Najpre sam bio zbunjen propagandom koju je rezim sprovodio uz pomoc RTS-a. Ja sam u to vreme ziveo u Kursumliji, upisao sam srednju skolu, gledao sam RTS i nisam mogao da verujem da se na drzavnoj televiziji pustaju takvi materijali na kojima su ubijeni, mrtvi ljudi i nisam verovao da se tako nesto servira ljudima i nisam znao zasto se to radi. Ali, bio sam potpuno siguran da od tih nacionalistickih obecanja nece biti nista kada sam procitao intrevju Jovana Opacica u “NIN”-u u kom je on doslovce rekao da su Srbi u Krajini stvarali takve situacije da su se osecali ugrozeno kada su dolazili redarstvenici ili neke sluzbe iz Hrvatske. On je opisao zanimljiv dogadjaj sa Plitvica, u kome su oni inscenirali situaciju da dolaze hrvatski vojnici da njih pobiju i to kaze  Jovo Opacic, covek koji je, inace, bio sluzbenik, koji je i bio u zatvoru zbog tih svojih nacionalistickih osecanja, i on kaze da su oni to radili. Meni je tog trenutka bilo potpuno jasno da se radi o manipulaciji gradjanima i o uskim interesima ljudi koji vode srpski narod u tom kraju.

Jovanovic: Jedno vreme je bilo tesko ziveti na nacin nekog gradjanskog Beograda, a to znaci da je mnogo lakse bilo stati u red ispred Dafiment banke nego 3 sata toga dana provesti u borbi za jednu pristojnu banku, da je mnogo lakse bilo poniziti se i stati u red za hleb i mleko sat vremena nego 30 minuta protestovati tog dana na Trgu Republike kada vas pozove SZP, jer cete ispred dragstora dobiti mleko i necete dobiti batine, a na Trgu Republike cete dobiti batine i sasvim sigurno necete dobiti mleko. Medjutim, konacni ishodi su drugaciji, ljudi sa Trga ce jednoga dana stvoriti pristojno drustvo, a oni koji svoju stvarnost pokusavaju da oboje tom drugom bojom bezeci od sustine, jednoga dana ce doci i videti da nema mleka ali da vise nema ni prodavnice. Meni je na vratima Filozofskog fakulteta februara ’97. godine neki bezimeni covek u uniformi uperio pistolj u grudi, tada sam na to reagovao drugacije nego sto je to bio slucaj u septembru ’99. ispred Generalstaba. Nisam primetio da bilo sta drzi u ruci. To je stvar o kojoj moraju voditi racuna oni koji pokusavaju stahom da kontrolise drustvo, mada je, naravno, cinjenica da je veci deo naseg drustva u strahu govori o odsustvu karaktera, jer kada nemate karakter, kad nemate cvrsta ubedjenja, onda se ponasate u okvirima koji su formatirani strahovima i ti strahovi su razliciti – od straha zbog nemogucnosti lecenja, straha od gladi, pa do straha od policije.