B2-92: Vec citavu deceniju nam se cini da prisustvujemo poslednjem cinu jedne tragedije u kojoj smo, svako na svoj nacin i svako po svojoj savesti, bili akteri. I posle svega, katarze jos nema. Zato sto je put do nje dug, spor, mucan, za mnoge bolan i opasan. Predstoji nam, dakle, proces preispitivanja, suocavanja sa sopstvenom krivicom i sopstvenom odgovornoscu za cinjenje i necinjenje, za ucestvovanje i neucestvovanje. Ko je crtao granice? Gurao u bedu, moralni i duhovni sunovrat? Da li smo u celoj ovoj kompleksnoj prici punoj zamki krivci ili zrtve? O tome za “Katarzu“ govore Milan St. Protic, istoricar, i 28-godisnji ratni vojni invalid prve kategorije.

Protic: Pogresno se u i nasoj i u stranoj javnosti denacifikacija definise kao nacionalna purifikacija i ociscenje od kolektivne odgovornosti za zlocine, to je bila jedna sistematska akcija za uklanjanje lokalnih predstavnika i rukovodilaca nekadasnje Hitlerove stranke. Nemacka nacija nikada nije bila kao nacija optuzena za ratne zlocine, vec su za to odgovarali oni za koje se dokazalo da su u zlocinima ucestvovali. Upravo zbog toga sto je sama nacisticka Nemacka sprovodila genocid nad citavim narodima ili delovima naroda sa jednim ideoloskim utemeljenjem, sile pobednice, boreci se protiv toga, nisu mogle da primene iste arsine. Prica o kolektivnoj odgovornosti je opasna iz dva razloga. Jedan je razlog taj sto se optuzuje citav narod, a drugi je razlog zato sto u toj kolektivnoj optuzbi onda nema mesta za individualnu odgovornost. Istovremeno optuzujete narod, a donekle uklanjate odgovornost za one koji su glavni krivci. Kad god postoji autokratska vlast koja cini zlo i prema sopstvenom narodu i prema drugim narodima, onda je ona, tj. njeni kljucni nosioci, odgovorna za to sto se dogodilo i to je najbolji dokaz da narod, kao celina, u tome nije ucestvovao, jer nije donosio odluku. Drugo, autokratska, dakle apsolutna vlast uvek ima mogucnost da na narod utice pogotovo u moderno doba velikim i mocnim sredstvima komunikacije i da formira javno mnjenje, da sakrije istinu a da laz ili svoj interes predstavi kao istinit. Dakle, i ta vrsta manipulacije je u ovom slucaju veoma bitna i to se kod nas dogadja punih 10 godina, tako da je cinjenica da su na Balkanu poslednjih 10 godina pocinjeni ozbiljni i neoprostivi zlocini, istina je da za to mora da se odgovara pre ili docnije, istina je takodje da za to moraju da odgovaraju oni za koje se dokaze pravosudnim putem da su u tome ucestvovali ili takve stvari naredjivali bez obzira kojoj strani pripadaju i istina je da vlast u Beogradu i njen prvi covek snose po svemu sudeci veliku tezinu odgovornosti za mnoge nepravde i zla pocinjena od 1991. godine do sad, ali to ne znaci da na drugima takodje ne lezi krivica, jer za rat i nesrecu uvek su potrebne dve strane, tako da optuzba jedne strane nikako ne moze da otkloni odgovornost druge strane – svako je odgovoran za ono sto je radio bez obzira na masovnost, brojnost ili intenzitet zla koje je naneo. Cak i da su ovde postojali fer i demokratski izbori, a nisu, mi to vrlo dobro znamo, nije se glasalo i nisu ljudi davali poverenje vlastima da cine takve stvari, nego da odgovorno vrse vlast. Prema tome, nikako ne moze da se kaze da je nas narod time sto je na manipulisanim i pokradenim izborima dozvolio da Milosevic vlada ovom zemljom 10 godina odgovoran za zlocine koje su njegova vlast ili njegove produzene ruke cinile, niti to igde u svetu na taj nacin moze da se objasni. Primenite to na bilo koji drugi slucaj u modernom svetu – u vreme Salazareve diktature, recimo, koja je trajala punih pola veka u Portugaliji, organizovano je vise izbora nego u ijednoj demokratskoj zemlji Evrope, isto tako namestenih u korist Salazarove vlasti, ali nikome nije palo na pamet da citav portugalski narod optuzi za ono sto je cinio Salazar, vec naprotiv; slicno je i sa Pinoceom u Cileu. Igranje sa kolektivnom odgovornosti jednoga naroda je veoma opasno i bojim se da nas vodi na pogresan put, jer sprecava da se upre prst u istinskog krivca. Suocavanje sa strahotama je uvek veoma tesko i bolno, cak i za posmatraca, a kamoli za ljude u cijem okruzenju se to dogadjalo ili koji su bili izlozeni tome. Psihicki, covek uvek gleda da okrene glavu na drugu stranu i da se sa time ne suoci. Mi cemo morati postepeno, svi na Balkanu, da se suocimo sa sopstvenom prosloscu. Mrznja i zlocini nisu, nazalost, ograniceni na Balkanu samo na ovih poslednjih 10 godina, suvise dugo se ovde proliva krv i raste i razvija netrpeljivost izmedju pojedinih naroda ili etnickih grupa. To je mnogo dublji problem nego ovih 10 godina. Naravno, to je izbilo na povrsinu ovih 10 godina i vlasti su, i ova beogradska i one druge, namerno podgrevale i ohrabrivale te stare komplekse i duboke emocije, koje su, medjutim, u narodima postojale, tako da proces razumevanja sta nam se zaista dogadjalo tokom vekova, pa i ovih poslednjih 10 godina, bice jedan spor i postepen proces, to se ne moze uraditi ni preko noci, ni nekom administrativnom merom i nije direktno povezano sa odgovornoscu onih koji su to zaista cinili ili naredjivali, vec je to nesto sasvim drugo. To je osvescivanje naroda u odnosu na svoju proslost, razumevanje gde se danas nalaze i odredjivanje ukupnih pravaca i ogranicenja u buducnosti. Moglo bi da se kaze takodje da je to bezboznicko vreme od 50 godina dozvolilo ili omogucilo da se ta potisnuta strasna osecanja razviju do takvih razmera da prakticno nije bilo ni granica, jer vera je ipak ta koja stavlja odredjeno ogranicenje.

Invalid: Sedamdest drugo sam godiste, ’91. regrutovan, otisao u septembru ’91. u Belu Crkvu kao vozac, u decembru promenio kasarnu, otisao sam u Bosnu, u Mrkonjic-grad. Ispostavilo se da sam dosao u  najnezgodnije vreme tada u Bosnu, 27. marta sam se zatekao na Kupresu. Trebalo je da oslobodimo Zloselo, tad su se zajedno hrvatsko-muslimanske jedinice borile, opkolile citavo Zloselo, i zbog Donjeg Malovana, gde su drzali citavo selo, zene i decu, trebalo je da oslobodimo te ljude, pa smo to uradili tako sto smo prvo morali da udjemo u Zloselo. Slucajno sam se  zatekao sa tada regularnom jedinicom Vojske Jugoslavije, specijalnom jedinicom policije ‘crvene beretke’ pri VJ, koja se povukla iz Slovenije, preko Hrvatske, gde su proglaseni cak i ratnim zlocincima. Mi smo bili jedinica koja je upadala u njihove redove, agresorske, ako smem da nazovem agresorom ljude koji su branili svoje. Mi nismo bili u ratu, mi nismo bili agresori, mi nismo nikoga napadali, mi smo samo branili svoje, a verovatno su to isto mislili i oni protiv kojih smo se borili, jer ipak smo bili SFRJ. Ja sam bio u vojsci koja je tada bila na citavoj SFRJ, bio sam u Bosni, punoletan drzavljanin SFRJ – ja sam sad agresor. Kome sam ja sad agresor? Nije mi jasno, mislim, to sto sam branio neciju majku ili necije dete koje nije moje nacionalnosti. Na Djurdjevdan ’92, 6. maja, spasao sam majku i dete muslimanske nacionalnosti odvezavsi ih sluzbenim automobilom u hrvatsku kucu. Stradao sam na putu do punkta gde sam bio, i to na putu gde su nasi. Dan-danas mi nece biti jasno. O meni nije bilo nikakvih papira, kada sam dosao ovde, na VMA sam lezao u komi, pitanje je bilo da li cu preziveti, sa muslimanskim imenom i prezimenom, bosnjackim, bosanskim, ne znam kako se kaze. Dolazi Vojna policija i mom ocu donosi papir da ja idem u zatvor zato sto sam izbegao vojnu obavezu, smesno, na sta su moj otac i moja majka vojnoj policiji rekli – deco, ostavite nas, evo ga, pa ga vodite – pokazali na krevet u kome sam lezao u komi. Normalno, metak u glavu, metak u nogu. Inace, kad sam se vracao, nakon sto sam spasao tu zenu i dete, ja se izvinjavam, ne mogu da povezem dobro sve stvari, tako da preskacem s teme na temu, ali se setim pa se vratim – kad se vracao s puta, znam da je bio beli ‘golf’ u pitanju, eksplodirala mi je zolja ispred automobila, sam sam bio u kolima jer se u nasoj jedinici uvek islo sam na zadatak. Sleteo sam u provaliju 300 m, znam da sam namerno sleteo u provaliju, jer sam znao za tu provaliju, ali nisam zeleo da ostanem ni u cijim rukama, sigurno bi me neko dokusurio, u ratu je tako. Bogu hvala, ja sam ko macka, peti put ziv, cetiri klinicke smrti sam imao do sada. A krivo mi je samo jedno, bio sam u tom ratu i ostao sam, mnogi nasi su pobegli. Bio sam u Bosni, mnogi ljudi su pobegli, nisu zeleli nikome da cuvaju nista, niti da brane tudje zivote, a ja sam ostao. Nema veze za ovo sto me je pogodio metak, sto sam preziveo ovo sto mi se desilo, najveci problem je sto sada kada sam svestan, jer tek od ’96-’97. ja sam malo svesniji u glavi da mogu da odgovaram za svoje postupke, da znam sta sam rekao, da znam sta sam uradio, iako mi u dijagnozi pise da nisam sposoban za to, sada mogu da kazem – zao mi je, zao mi je sto sam bio, zao mi je sto sam branio ono sto nisam odbranio, svoje ideale jedne velike Jugoslavije, sto nisam odbranio svoju zemlju. Krivo mi je sto sam prodan.

Protic: Taj obican svet u krajnjoj liniji, ti izvrsioci, cak i oni najgori, najzakrvljeniji, bili su samo masice u rukama vlasti, nisu oni sustina stvari. Takvih ce se ljudi uvek naci, covecanstvo je satkano od jednog dela ljudi koji su iz raznih razloga izgubljeni i u nanosenju zla drugima vide jedini smisao. Ali se postavlja pitanje – ko ih je na to naveo i ko im je omogucio da se te njihove mracne strasti razviju, i taj treba da odgovara, jer tu lezi uzrok, a ovo je samo posledica. Ima ljudi kojima treba dati amnestiju, svi oni ljudi koji su mobilisani na bilo kojoj drugoj strani, koji su ucestvovali u ratu zato sto drugog izbora nisu imali, zato sto im se nije pruzila prilika zbog njihovog ukupnog polozaja da to izbegnu ili da se tome odupru, treba da budu amnestirani, jer u stvari, ni za sta nisu ni krivi. Ima jedan mali, u sustini, broj ljudi, od onih na vlasti do tih najgorih zlocinaca za koje nisam uveren da je amnestija pravi odgovor. Naprotiv, oni moraju da odgovaraju pred pravim, istinskim, ozbiljnim, objektivnim sudom uz svu mogucu pravnu zastitu, ali krivci moraju da budu kaznjeni i dok ti krivci na vrhu ne budu bili kaznjeni i ne budu bili njihovi narodi suoceni sa takvom odgovornoscu sopstvenih vladara, tesko ce Balkan napraviti korak napred. To se odnosi na sve, ali ono sto je bitno u tome jeste da svako sa svojima treba da rascisti. Znate, ipak su Italijani na kraju obesili Musolinija i opet se posle 50 godina, mada stidljivo, pojavljuju musolinijevske ideje u Italiji.

Invalid: Ja licno necu da snosim kolektivnu odgovornost na svojim ramenima, jer ja snosim odgovornost svog zdravlja i svog zivota prema svom detetu i mojim roditeljima. Moji roditelji su ’pukli’, moji roditelji su umrli sa zivcima i sa zdravljem zbog onoga sto se meni desilo. Niko nece o njima da vodi brigu, na prvom mestu nece o meni da vodi brigu, niko nece o nikome da vodi brigu. Svi traze od nas kolektivnu odgovornost, a niko nece da prihvati onu licnu. Stanite, ja naglasavam po ko zna koji put – Srbija nije bila u ratu. Preko 2.000 invalida, preko 500 porodica poginulih boraca, niko ne pita sta je sa njima, sta je sa invalidima. Invalidnine se ne isplacuju, kada se isplate – crkavice, a para nema, lekova nema, mi nemamo nase apoteke, mi nemamo mogucnosti da se lecimo, da se rehabilitujemo, mi nemamo mogucnosti da postanemo ljudi, mi ne mozemo da radimo, nemamo, znaci, od cega da zivimo, ne mozemo da zivimo jer nemamo gde da zivimo, nece nam se dodeljivati stanovi. Ja hocu da zivim.

Milan St. Protic o tome da li je bombardovanje Jugoslavije bilo odmazda za licnu politicku neodgovornost a mi njene kolektivne zrtve, kaze: Ja sam nedavno u Americi sasvim otvoreno rekao – ja imam utisak da ste Vi njega optuzili za ratne zlocine zato sto nije potpisao Rambuje, a ne zato sto su ti zlocini zaista pocinjeni. Pri tom, jos uvek ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri su zlocini na Kosovu pocinjeni, jer nijedna masovna grobnica jos nije otkrivena iako istrazitelji medjunarodne zajednice, haskog suda, tamo uporno pokusavaju nesto da pronadju. Bez obzira na to koliko sam ja suprostavljen Milosevicevoj vlasti, to tek ostaje da se dokaze. Dakle, masovni zlocini. Ono sto je dokazano, to su pojedinacni zlocini, ali masovnih jos uvek nema. Ali to je samo ilustracija kako se ponasa medjunarodna zajednica, tj. velike sile, oduvek se one tako ponasaju, jer one sebi mogu da dopuste privilegiju da budu nedosledne i da vode politiku u skladu sa svojim interesima u odnosu na drugog. Mi smo bombardovani na pravdi Boga samo zbog toga sto se oni nisu pogodili s Milosevicem, a nisu se pogodili s Milosevicem zbog toga sto je on poslednji recidiv komunizma u Evropi. I odbio je da potpise Rambuje zato sto sanja o tome da se obnovi tzv. levi svet i njegova, kladim se, namera je bila i ocekivanje, da ukoliko se zaista zapadne sile usude da bombarduju Srbiju, da ce to biti signal ili poslednja kap koja ce preliti casu medju svetskim komunistima da ustanu i da kazu: dosta je bilo - i da se obnovi hladni rat. U svemu tome je Srbija za njega bila samo moneta za potkusurivanje, kao sto je, u krajnoj liniji, bila i za njih. Razlika je samo u tome sto Milosevic predstavlja nasu vlast i nama je odgovoran. Nas, kao naroda, uopste se nije ticalo sta je bilo neophodno da se uradi, to nije bila nasa odgovornost niti nas posao, to je bio njihov posao. Ako nisu znali sta treba da se uradi i ako su sebe doveli u bezizlaznu situaciju, onda su morali da se povuku. To nalaze politicka odgovornost, to radi castan covek. Necastan covek dozvoli da njegov narod i njegova zemlja budu bombardovani, dozvoli da mu Kosovo bude okupirano, da tamo vise nema nijednog policajca, nijednog vojnika, nijednog predstavnika Srbije, a onda sve to proglasi za pobedu, a da uz to 200.000 Srba otuda odbegne, a ono sto je preostalo ostane na milost i nemilost i dobru volju medjunarodne zajednice i albanskih ekstremista.