Informativnoj sluzbi Generalstaba Vojske Jugoslavije

Necu da cutim o uzasu

Gospodo, uputili ste pismo uredniku Danasa u kojem ga obavestavate o tome sta sam ja rekla u razgovoru sa novinarom Bojanom Toncicem, sta sam precutala i sta to sve znaci. Meni je prirodnije i kulturnije da vam se direktno obratim, i kao instituciji i kao autorima napisa "Gospodja Kandic optuzuje tesko, unapred i bez dokaza", koji je Danas objavio 17. avgusta 2000. godine.
    U vasem pismu vi kazete da iznosim "neistinite komentare o zbivanjima na Kosovu i Metohiji" u vreme intervencije NATO i da je to zlocin za koji treba da odgovaram, kao i oni koji to ne sprecavaju.
    Gospodo u Generalstabu, nemam dilemu o tome koga vi sve smatrate zlocincima, teroristima i spijunima. U danasnjoj Srbiji vlast sumnjici sve gradjane, ukljucujuci maloletnike i decu da su teroristi. Kad se neko usudi da takne pitanje odgovornosti Vojske Jugoslavije, vi mu odgovorite tajnim sudjenjem. Ja spadam u one koji nece da cute, pa ni po cenu vaseg sudjenja. Necu da cutim o uzasu koji ste vi generali priredili mladim regrutima na Kosovu. I danas vidim lica dvadesetogodisnjaka koji svoje sledovanje mleka, hleba i sira daju albanskim zenama i deci, koji po naredbi vojske i policije napustaju sela i svoje kuce. Pamticu zauvek 14. i 15. april 1999.
    godine, put od Mitrovice prema Peci i Djakovici, kolonu albanskih civila i mlade vojnike koji im prilaze, placuci ih mole da uzmu njihovu hranu, da im oproste, da nisu krivi, da su ih staresine transportovale na Kosovo a da oni nisu znali kuda ih vode. I na drigim mestima na Kosovu, mladi vojnici su bili svetlost, ljudskost i zivot.
    Necu da cutim ni o strahotama civila koje sam videla na Kosovu. Svojim ocima sam videla albanska sela opkoljena tenkovima, cula granate, i videla hiljade i hiljade ljudi koji su sa kesama u rukama, pod pratnjom policije ili vojske, napustali kuce jer im je receno da Kosovo nije njihova domovina. Kolone civila sam sretala na putevima. Poneko bi se usudio da mi kaze da je vojska granatirala selo, naredila da idu u Albaniju, i da su odlazeci videli kako ulazi policija, pljacka i pali njihovu imovinu. Razgovarala sam sa ljudima koji su 26. marta bili u Izbici. Oni su mi tvrdili da su ih opkolili vojnici u zelenim uniformama, rezervisti, i da su odvajali muskarce za streljanje. Jedna zena mi je detaljno opisivala kako su vojnici usli u masu ljudi, pokazujuci prstom ko ostaje a ko ide za Albaniju. U prvom krugu izdvajanja uzeli su joj muza i svekra, starca od 70 godina.
    Videla je kada su u grupi od 20 musakraca streljani njen svekar i muz. U drugom krugu uzeli su joj sina, nudila je novac za njegov zivot, ali su joj vojnici rekli da ne mogu da ga puste. Nije videla njegovo streljanje, na radiju je cula da je i on tog 26. marta streljan. Oko 10.000 civila granatama su naterani da napuste polje u Izbici i krenu za Albaniju. U toj koloni su bile i majke kojima nije bilo dozvoljeno da poslednji put vide lica mrtve dece.
    Gospodo u Generalstabu, ovo su cinjenice o zbivanjima na Kosovu u vreme ratnog stanja. U vezi sa Izbicom, Belom Crkvom, Cuskom, Vucitrnom, i brojnim drugim mestima, gde su ubijeni nenaoruzani civili, istina je surova, i nazalost nije, kako vi kazete "neistinit komentar". Ako nemate nikog drugog ko je odgovoran za ove zlocine, molim vas racunajte na mene, ja sam tu, priznajem, kriva sam jer nista nisam ucinila da sprecim njihovo cinjenje.
    Gospodo u Generalstabu, zamerate mi sto ne hvalim Vojsku Jugoslavije, umesno komandovanje njenih generala, visoki moral, racionalne takticke postupke i vesto maskiranje. Da li vi stvarno mislite da gradjani Srbije i Crne Gore misle da ste na Kosovu ili u Srbiji stvarno ratovali sa nekim zivim neprijateljem kojeg vi nazivate NATO zlocincima, i da ste pobedili. Gospodo, svaka zrtva NATO napada je i vasa zrtva. Zdusno ste podrzali rat protiv "stranih okupatora", da bi 9. juna 1999. godine u Kumanovu potpisali vojno-tehnicki sporazum o povlacenju Vojske Jugoslavije, policije, paravojnih i parapolicijskih jedinica sa Kosova. I to proglasili pobedom.
    Gospodo u Generalstabu, na medjunarodnom nivou je otvoreno pitanje legalnosti i legaliteta intervencije NATO na SR Jugoslaviju. Eksperti medjunarodnog humanitarnog prava ozbiljno se bave analizom povreda humanitarnog prava za koje bi mogao biti odgovoran NATO. Poznata medjunarodna organizacija za ljudska prava, Amnesty International, je neposredno nakon bombardovanja zgrade RTS i stradanja civila, objavila ekspertsko misljenje da je rec o napadu na civilni cilj koji je zabranjen Zenevskim konvencijama.
    Kazete da precutkujem zrtve NATO bombardovanja i unistenu imovinu. Gospodo u Generalstabu, pismeno sam vam se obratila 3. aprila 1999. godine za dozvolu za istrazivanje dogadjaja u toku bombardovanja, koji se ticu napada na civile i civilne objekte. Da vas podsetim, vi ste u tim prilikama autobusima organizovali obilazak pogodjenih mesta. Propusnice ste izdavali odredjenim novinarima, drzali ste monopol nad informacijama kao da je rec o turistickim atrakcijama a ne o zivotima ljudi. Iako je Fond za humanitarno pravo bio jedina organizacija za ljudska prava koja vam se obratila, danima smo cekali pred vratima Infromativne sluzbe, dok nam na kraju nije u lice receno: "ne moze, znamo mi, kakva ste vi organizacija".
    Gospodo u Generalstabu, optuzujete me da precutkujem zlocine "siptarskih terorista" od 1. januara 1998. godine do danas. Kako nazivate one sa "nase" strane koji su pocinili zlocin, da li su oni za vas takodje teroristi ili su to nacionalni branitelji? Pitam vas sta ste uradili da razjasnite sudbinu Srba, Roma, Bosnjaka ili Crnogorca koji su nestali u vreme dok ste kontrolisali teritoriju Kosova. I tada, i nakon dolaska medjunarodnih snaga na Kosovu, za vas su to samo brojke, po principu sto vise ubijenih i kidnapovanih to bolje za srpsku stranu. Ne volite da se susrecete licem u lice sa roditeljima stradalih i nestalih vojnika. Decu ste im vodili tamo gde svoju niste, dodeljujete im ordenje za hrabrost dok oni traze da znaju gde im je grob.
    Kazete, uspesno ste se suprotstavili najjacoj sili na svetu, pobedili ste NATO. Sto kada ste tako jaki ne ucinite jednu malu stvar, ovog puta za dobrobit ljudi u Srbiji i na Kosovu: obratite se onima s kojima ste potpisali sporazum u Kumanovu radi resavanja sudbine nestalih i zatvorenika: 2.500 nestalih Albanaca u vreme trajanja ratnog stanja, 1.150 nestalih Srba, Roma, Crnogoraca i Bosnjaka nakon dolaska medjunarodnih snaga na Kosovo i oko 900 albanskih zatvorenika u Srbiji.
    Ja ostajem na mom terenu: da branim pravo na zivot, pravo na slobodnu upotrebu maternjeg jezika, pravo na slobodno kretanje, pravo na javnu kritiku vlasti i da podrzavam svaki sud koji kaznjava pocinioce ratnih zlocina i naredbodavce zlocina protiv humanosti nezavisno od njihove etnicke pripadnosti. Zlocin je zlocin.

   Natasa Kandic

DANAS sreda, 24. avgust 2000.