TRR - HOMEKATARAZASAMIZDATREC S.E. No3

Zlatko Dizdarevic- novinar, Sarajevo
{
uvodnicar}

Drinka je pokusavala prijateljski da me ubijedi da budem uvodnicar, ja sam pokusavao prijateljski da ubijedim Drinku da to ne mogu da budem i da necu jer se "ne osjecam uvodnicarski". Na kraju je ispalo da uvodnicar jesam formalno, ali vas uvjeravam da se tako ne osjecam iz jednog prostog razloga sto sam samo novinar i nikad se nisam odrekao svog prava, niti hocu, da iz te pozicije posmatram stvari. Stalno sam pokusavao da tu svoju poziciju ne pretocim u poziciju uvodnicara, oficijelnog analiticara, u poziciju ljudi koji pretenduju da drugima kazu nesto vise od onoga sto sasvim pojedinacno i intimno mislim o onome sto sam vidio.

Zato cu iz takve pozicije kazati samo nekoliko recenica koje ce mozda biti pesimisticne u odnosu na ovu temu i na kompletan ovaj nas posao, uz napomenu da sam do prije pet-sest godina, dakle i tokom rata, bio veliki optimista te da sam pesimista postao naknadno. To mozda koincidira sa onim da je optimista zapravo pesimista koji ima dovoljno informacija. Nisam imao sve informacije prije pet-sest godina, bio sam naivan, razmisljao sam o svemu sto nam se desava na temelju emocija, na temelju sistema samoodbrane koji svako od nas pojedinacno stvara u ovakvim vremenima. I bio sam, uz sve ovo, kao i svi mi, jedan od predstavnika zemlje koja je bila najbolji i najvjerniji clan Ujedinjenih nacija, dakle zemlje u kojoj smo svi vjerovali u opstu pravdu, u rezolucije i povelje, u planetarnu cestitost, istinu i tako dalje, i tako dalje.

No, desilo se sto se desilo i sad imamo ovo sto imamo. A sta imamo? Imamo velike drzavne projekte sirenja neistine koji su zavrseni i koji su uspjeli, i imamo niz malih pojedinacnih i grupnih bezmalo polutajnih pokusaja projekata sirenja istine, kao sto je i ovo ovdje povodom cega smo se sastali.

Ovakvi sastanci mi zato lice oduvijek - kad kazem oduvijek mislim na period od pocetka devedesetih do danas - pomalo na nekakvo zavjerenicko domundjavanje istomisljenika koji pokusavaju da smisle neku taktiku kako bi se suprotstavili velikoj azdahi, kako mi kazemo, a od svega toga nam uspijeva da tu i tamo pomalo bocnemo tu azdahu na sta ona samo malo mrdne repom nakon cega ona svoj posao nastavlja da radi kako radi.

Kad kazem da je u pitanju posao sirenja neistine, pod tim podrazumijevam zapravo apsolutno zaokruzene politicke projekte kojima se bave sve drzavne oligarhije koje nas okruzuju. Usput, vidim da je ovde veoma malo nasih prijatelja Hrvata, osim pojedinaca, jer oni ocigledno misle da su se iskrcali iz ove muke i da ih se to se vise ne tice na nacin na koji se jos tice nas ostalih. Neke sam od njih cesto ili redovno vidjao medju nama ranije. Nisam bas siguran da su se istinski iskrcali, ali razumijem to njihovo zadovoljstvo proisteklo iz cinjenice da se tako osjecaju, da trenutno misle tako.

Ovo moje osjecanje i taj zakljucak da su drzavne i partijske oligarhije obavile svoj posao u vezi sa temom koja nam je na dnevnom redu ilustrovacu jednom malom i kratkom pricom u kojoj sam licno ucestvovao. Naime, prije tri godine sam bio u Banjaluci, pozvali su me neki moji tamosnji prijatelji novinari koji su organizovali kratku novinarsku skolu iskljucivo za vrlo mlade novinare, dakle momke i devojke mladje od 25 godina. Bio sam pozvan da im tamo nesto govorim o istini i pomirenju, o nekim temama slicnim ovim nasim danas. Na kraju tog razgovora koji je trajao duze od tri sata, nakon "probijanja leda" palo mi je na pamet da ih upitam, vjerovatno provociran njihovim razmisljanjima i njihovim pitanjima, koliko od njih tamo prisutnih zeli da dodje u Sarajevo, onako, da vidi grad i eventualno stare prijatelje, ako ih imaju. Otprilike sedamdeset posto njih je reklo na ovaj ili onaj nacin da nemaju tu zelju i da o tome uopste ne razmisljaju. Pitao sam koliko od njih misli da moze da dodje u Sarajevo bez problema i bezmalo devedeset posto njih, dakle tih momaka i djevojaka koji su bili klinci kada je rat zapoceo, a izasli su iz rata kao formirani mladici i djevojke, misli da ne mogu da dodju u Sarajevo i da nikad vise nece moci da dodju zbog proste cinjenice sto su Srbi, a u Sarajevo Srbi ne mogu da dodju. Tamo, naime, zive samo "mudzahedini", odnosno Muslimani, itd.

Nekoliko mjeseci nakon toga u slicnoj novinarskoj skoli u Sarajevu, gdje sam predavac, predlozio sam mladicima i djevojkama koji su selekcionirani za skolu, dakle nisu skupljeni bez veze ( to su oni za koje smo utvrdili da imaju odredjenu ljudsku, profesionalnu i svaku drugu sirinu da bi mogli pohadjati tu skolu), da gost skole bude cvjek, nebitan u sustini, koji se zove Dragan Bozanic. On je prije rata bio urednik RTV BiH, pa je u toku rata otisao na Pale, da bi iza rata u Dejtonskoj semi postao zamjenik ili pomocnik ministra spoljnih poslova BiH. Dakle, dejtonski "ovjeren" covjek, koji je sastavni dio nase realnosti i nase stvarnosti - svidjalo se to nekome ili ne - i kao takav, naravno, podoban pa i interesantan da dodje u skolu. Bezmalo polovina od ukupnog broja polaznika skole mi je zajapureno saopstila kako su protiv njegovog dolaska u skolu, a nije bilo malo onih koji su kazali da ce demonstrativno napustiti cas ako se on pojavi.

Na osnovu ta dva mala primjera samo hocu da kazem sta sam mislio kad sam rekao da je projekat sirenja neistine, mrznje i animoziteta okoncan. Nije vise uopste rijec o tome moze li se istina ove ili one vrste danas kazati, ona se, uostalom, u znacajnim "dozama" i saopstava. Problem je na kakvo tlo ona pada i ko je spreman i sposoban da je prihvati.

U ovakvoj situaciji, mi pokusavamo da demistifikujemo pitanje sirenja i prihvatanja istine i da se prakticno na tom polju angazujemo, pri cemu se nalazimo u izuzetno teskoj poziciji. S jedne strane, mi formalno to ne mozemo zato sto ne pripadamo drzavnim mehanizmima i ne uticemo na institucije koje se time bave. S druge strane i zato sto smo tehnicki, materijalno i kadrovski u veoma teskoj situaciji u odnosu na zadatak. S trece strane, mislim da je pokusaj medjunarodne zajednice da se pomogne ljudima poput ovih sto ovdje sjede, ukoliko je u pitanju zaista iskreni pokusaj a ne samo biznis u njihovu korist, prakticno propao, opet iz sustinskih razloga. Medjunarodna zajednica materijalno pomaze na kasicicu, pomaze moralno, politicki i iz vlastite koristi. Necu sada pokusavati da utvrdim omjere, koliko je to iz vlastite koristi a koliko iz moralnih i nekakvih drugih razloga. Oni, dakle, pomazu na takav nacin. Medjutim, oni institucionalno, strateski, globalno, mnogo vise pomazu oligarhijama na vlasti u nasim zemljama dajuci im politicki i svaki drugi legitimitet, podrzavajuci ih, priznavajuci ih, gurajuci ih i tako dalje, i tako dalje. Dakle objektivno, htjeli to oni ili ne, pomazu onima protiv kojih bi, kao, mi zajedno sa njima trebalo da se borimo ovim nasim projektima sirenja istine. Pogledajte slucaj o kojem je Bil Stuebner govorio, pokusaj ustanovljavanja komisije za istinu u Bosni i Hercegovini, poput slicnih komisija koje su svojevremeno djelovale u Juznoj Africi, Nikaragvi itd. Jedan od momenata preko kojeg se do sada nije uspjelo preci u pokusajima da se formira ta komisija jeste zakljucak da ona ne moze biti formirana bez formalne i pune saglasnosti Predsjednistva Bosne i Hercegovine.

Sta to prakticno znaci? Predsjednistvo Bosne i Hercegovine, kao sto znate ili vjerovatno znate, sacinjavaju sasvim precizno po imenu i prezimenu gospoda Zivko Radisic, koji je lutkica na koncu Slobodana Milosevica i funkcionise iskljucivo tako, zatim gospodin Ante Jelavic koji je dozivotni cuvar lika, djela i groba Franje Tudjmana, te gospodin Alija Izetbegovic koji je sve ucinio da realizuje svoj projekat islamske deklaracije "u savremenim uslovima", koju je napisao i objavio prije trideset godina.

Dakle, kako ocekivati da ova trojica ljudi daju saglasnost za formiranje komisije za istinu ciji je osnovni cilj denunciranje njihovog zivotnog djela, pa konacno i rusenje njih takvih kakvi su. Naravno da cijela ta stvar sa komisijom onda prakticno pada u vodu. Ja nista drugo ne mogu da kazem nego da sve ovo pokazuje samo kako stvar o kojoj govorimo institucionalno ne moze da funkcionise.

Sta mi u takvoj situaciji objektivno mozemo da uradimo. Zaista mislim - sada cu mozda kazati jednu prevazidjenu, romanticarsku stvar na liniji takodje romanticarskih ideja iz 1968. godine kojima sam pripadao - da drugog rijesenja nema osim necega sto se zove formiranje, podrzavanje, razvijanje, podupiranje jednog sirokog, drzavno neetabliranog i granicama neomedjenog pokreta istomisljenika sa najsirih juznoevropskih prostora pa i sire u svijetu danas, koji ce pokusati da reafirmise neke opste humane vrijednosti, neke principe, poglede na zivot i politiku kakvi Evropi trebaju nakon pada onog zida i drugih zidova. Evropa danas naprosto uzgaja kulturu novih zatvaranja, drzavu nacije a ne ljudskih prava, politiku manipulacije a ne slobode. Svi danas govore o globalizaciji, ali sta se krije pod tim pojmom. Krije se globalizacija ogranicenja, nasilja, monopola, manipulacije. Nasuprot tome, nasuprot nasilju svih vrsta koje dosta brutalno i precizno zovemo globalizacija, mora se ponuditi alternativa na nivou drugog globalnog projekta koji bih ja pomalo karikaturalno nazvao projekat "istinizacije". Nas ima rasutih na raznim mjestima mnogo, postoje pojedinci dobre volje i medju strancima, izvjesnim postenjem su blago inficirane cak i neke manje institucije, ni sve nevladine organizacije po svijetu, valjda, nisu formirane iskljucivo i jedino zbog biznisa i pranja novca, postoje istinski nezavisni mediji na svakom koraku a, konacno, postoji i ogromna snaga koja se zove internet. Mislim da smisla ima jedino nekakav pokusaj okupljanja svih tih organizacija na jednom projektu koji ce biti zajednicki, cije koordinate mozemo da definisemo ovdje, ideja koju mozemo da zakotrljamo kao grudvu nizbrdo pa da vidimo hoce li se na nju uhvatiti u tom kotrljanju jos neko. Dakle, podizanjem opste temperature na svim stranama gdje mozemo i gdje imamo utjecaja i mogucnosti. Ovako, seljakanjem istog drustvanceta od seminara do konferencije, okruglog stola ili "radionice", postajemo slicni onima protiv kojih se borimo: profesionalci u razmjeni istih ideja medju istim ljudima, pod istim zvonom.

Nisam siguran da se bilo kakav opipljiv rezultat moze postici samo ovako kako smo to do sada radili, nekakvim sitnim, malim pojedinacnim bockanjima i peckanjima, dobrim knjigama malih tiraza koje pisu i citaju isti ljudi, dobrim tekstovima u novinama koje umiru, pokusajima sto u krajnjoj liniji ostaju izvan koordinata jednog sistema koji je na drugoj strani takav kakav je - mocan, organizovan i u preciznoj funkciji definisanog cilja: manipulacije ljudima u ime vlasti.

Spisak diskutanata po abecednom redosleduHronoloski redosled diskutanataFORUM: istine/odgovornosti/pomirenjaFORUM: istine/odgovornosti/pomirenja

Snjezana Milivojevic - analiticar medija, Beograd
{uvodnicar}

Posto imam mnogo precizniji razlog da vam se danas obratim nego nasi dosadasnji sagovornici, moje izlaganje ce biti manje opste, i sigurno manje ambiciozno. Zelim da vam predstavim istrazivanje koje smo za Radio B292 nedavno poceli da radimo pod nazivom " Pripisivanje krivice: Medijska slika Albanaca, Srba i medjunarodnih subjekata u vreme NATO vojne intervencije". To ‘nedavno’ znaci: pre sedam nedelja, i zbog toga, na zalost, mogu da govorim vise o motivima i ocekivanjima od istrazivanja, nego o rezultatima. Nameravamo da analiziramo kako je drzavna televizija u Srbiji predstavila aktere konflikta u vreme dok je trajala vojna intervencija . Kada smo postavljali istrazivanje, pretpostavili smo da ce elementi pripisivanja krivice ucesnicima u konfliktu poceti vec u inicijalnoj fazi definisanja sukoba. Vec imenovanjem i prvim vrednovanjem zapocet je proces atribucije krivice koji je kasnije samo nastavljen.

Vec godinama, istrazivanja drzavne televizije u Srbiji, bez obzira na neposredni povod, pokazuju da vlast zahvaljujuci totalnoj kontroli nad javnom televizijom, direktno kolonizuje javnu svest. Da najdirektnije utice na javnu percepciju dogadjaja tako sto kontrolise njihovo definisanje. Drugi clanovi zajednice koji stvarnost ne vide na isti nacin, ne raspolazu simbolickim sredstvima, ni drustvenim resursima ni medijima, da je saopste i da onda pocne kompeticija razlicitih vidjenja, koja bi eventualno rezultirala jednim prihvatljivijim zajednickim okvirom o stvarnosti u kojoj zivimo. U takvom procesu samoidentifikacije drustvo bi uspostavilo uslove za resavanje, ili bar otvaranje, ozbiljnih a jos nerazrecenih i traumaticnih tema iz skore proslosti.

Posto je glavna misija drzavne televizije uglavnom da to spreci, cesto mi se cini da vise nema narocitog smisla raditi na generisanju dokaza za potvrdjivanje ociglednog. Medjutim, svaki puta kada pocnem istrazivanje, vidim da je taj rezervoar manipulativnih mogucnosti gotovo neiscrpan.

Iznicu neke nove strategije, one koje se prepoznaju po vec utvrdjenim obrascima su u medjuvremenu sofisticirane ili napustene i ucini mi se da to, ipak, ponovo treba raditi. Mozda se u analizi specificnosti prakse supresije najpre mogu naci primereni ili u buducnosti efikasniji odgovori za suprotstavljanje.

Podsecam vas da je u vreme NATO vojne intervencije produkcija drzavne televizije bila narocito znacajna i posebno uticajna zbog toga sto je i okolnostima bila osnazena. Citavim nizom restrikcija nametnutih ratnim stanjem svi mediji su bili obavezni da se ponasaju prema strogim pravilima, a RTS je prosto nosila sertifikat jedinog moguceg javnog govora. Vrlo malo stampanih medija , cak mislim da je "Republika" bila jedini izuzetak, nije postovalo redovni, svakodnevni ritual nosenja novina na cenzuru. Poruke drzavne televizije bile su pojacane i tako sto ih je reemitovala vecina elektronskih medija. Mediji koji su imali vlastitu informativnu produkciju preuzimali su i RTS "Dnevnik", kao BK telekom, to su cinili i neki koji nikada ranije nisu imali informativni program, kao televizija Palma. A onda, kada je pocelo unistavanje repetitora, i veliki broj lokalnih medija preuzimao je programe RTS.

Vecernji RTS dnevnici su tokom citavog rata trajali u proseku duze od sat vremena. Prvih nedelja emisija je trajala cak sat i trideset minuta i za vecinu gradjana bila je glavna mogucnost da se o stvarnosti informisu. Sta su to ljudi iz nje "mogli da znaju ukoliko su hteli da znaju "? Jedan uticajan pristup utvrdjivanju odgovornosti i krivice za saucesce i nesuprotstavljanje zlocinu polazi od tvrdnje da su "svi koji su hteli da znaju i mogli da znaju". Na nekoliko primera pokusacu da nasim gostima koji u to vreme nisu bili ovde pokazem, a one koji jesu da podsetim, sta su to gradjani Srbije mogli da znaju kada su hteli da saznaju sta se na Kosovu desava.

Veliki zapadni mediji konflikt su uglavnom definisali kao "kosovski rat", sto je bila verzija BBC-a, ili kao sanitetski ociscenu verziju , "udari na Jugoslaviju" kako je ucinio CNN. Uglavnom, intervenciju su lokalizovali i predstavili kao vojnu akciju koja se vodi prvenstveno na Kosovu, protiv "legitimnih vojnih ciljeva", u kojoj nema civilnih zrtava, koja ne dotice pojedinacne ljudske zivote, ne izaziva nesrece i smrt sem ukoliko to nisu kosovski Albanci. Oni su, u jednom krajnje dramaticnom trenutku istorije Kosova, bili prinudjeni da napuste teritoriju na kojoj zive i izgledalo je kao da se citav narod pokrenuo u kolonama koje su zaista licile na biblijski egzodus. To su bile strasne slike nesrece i patnje na koje, naravno, javnost nije mogla da ostane imuna i koje su je dodatno radikalizovale da izvrsi pritisak na vlasti u svojim zemljama da vojnu intervenciju nastave vecom zestinom.

U isto vreme, gradjani Srbije gledali su TV dnevnike u kojima je problemu izbeglica, tom iz mnogo razloga kljucnom problemu kosovskog konflikta, bilo posveceno u proseku manje od pet posto te dugacke emisije - tri i po minuta svake veceri. Ovi podaci izvedeni su na uzorku iz prve polovine rata kada je izbeglicki problem u citavom svetu vec postao standard za definisanje dogadjaja na Kosovu i u odnosu na koji su se ljudi opredeljivali za ili protiv intervencije. Jednom procedurom potpune minimalizacije dovedene gotovo do iskljucivanja, problem je vremenski sveden na razmere u kojima skoro i da ne predstavlja relevantan dogadjaj tadasnje stvarnosti. Znacaj mu je odredjen i sadrzinom priloga koji se uglavnom mogu svrstati u tri tematske grupe: otprilike jedna trecina bavi se veoma uopsteno "humanitarnim " aspektom izbeglickog zivota i Albanaca i Srba, organizovanjem njihovog prihvatanja i pomoci, i povremeno dematovanjem stranih medija koji izmisljaju kampove i stradanja civila; u narednoj petini priloga insistira se na povratku izbeglica - vec u prvoj nedelji aprila govori se o njihovom masovnom povratku, sa mnogo vise detalja, intervjuisanih ucesnika i dokumentarnog materijala predstavljeni su pokusaji izbeglica da se vrate nego razlozi i okolnosti pod kojima su u izbeglistvo otisli; a najveci deo, skoro polovina svih izvestaja o izbeglicama, tice se ustvari samo jednog dogadjaja - incidenta kada je sredinom aprila bombardovana izbeglicka kolona kod Djakovice. Najpotresnije slike o izbeglicama koje je publika videla su tela neduznih zrtava poginulih kao "kolateralna greska" u jednom od vazdusnih napada zbog kojih su i pobegli iz svojih kuca. Prema tome, govor o izbeglicama, sto u tom trenutku uglavnom znaci i o tome sta se desava sa populacijom kosovskih Albanaca, potpuno je potisnut. Kada se o ljudskoj nesreci na Kosovu i govori, onda je ona predstavljena kao nesreca nastala iskljucivo NATO bombardovanjem. Istinski uzrok "humanitarne katastrofe" o kojoj bruje strani mediji je NATO intervencija, a od nje ne stradaju i ne beze samo Albanaci vec i srpska populacija koja je, takodje, prinudjena da napusti Kosovo. U vreme dok se dogadjala tragedija, stanovnistvo u Srbiji koje je spolja bilo optuzivano za neosetljivost, za nesolidarnost, za odrzavanje koncerata na trgovima dok se dogadjaju strahote, u stvari je jednom organizovanom strategijom sirenja neistine zaista bilo onemogucavano da kroz oficijelne medije stekne bilo kakav uvid u ono sto se desava na Kosovu.

U TV prezentaciji rata lako se prepoznaju dve strategije kojima se televizija poslednjih deset godina obilato sluzi. To je potpuno marginalizovanje i iskljucivanje drugosti, sa jedne strane, a sa druge strane, samo-afirmacija koja u ovom slucaju pociva na samo-viktimizaciji, insistiranju na vlastitoj ugrozenosti. Obe su rezultirale jednom potpuno specificnom percepcijom stvarnosti koja umnogome utice i na formiranje javnog secanja. To javno secanje je u slucaju konflikta na Kosovu gotovo unakazeno oziljcima nemogucnosti da se dovede u smislenu vezu sa dogadjajima na koje se odnosi. Proces istorijske rekonstrukcije, proces koji ce neminovno teci, nece imati uvek nuzno dodirne tacke sa sadrzinom takvog javnog secanja. Ukoliko se ono bude u vecoj meri razlikovalo od rezultata istorijske rekonstrukcije, proces obrade proslosti bice dramaticniji i za zajednicu ce predstavljati veci, pa mozda i nepremostiv problem.

Osim obnavljanja komunikacije, ne vidim drugi nacin da dve etnicke zajednice, nakon ovako velikog konflikta o kome imaju potpuno razlicita vidjenja i secanja, koji definisu i smestaju u vlastitoj i oralnoj, i oficijelnoj istoriji na sasvim razlicita mesta, te istine dovedu u istu ravan iz koje mogu da pocnu da proizvode zajednicki referentni okvir. Smislena komunikacija zahteva simbolicku rekonstrukciju onoga sto je zajednicki deo u prezivljenoj traumi. Ona pocinje analizom medjusobnih percepcija, pa i kritickim vrednovanjem "medijske gradje" na kojoj se gradi svest i o svojoj i o dogovornosti drugih. To je i bio osnovni razlog zbog koga smo odlucili da radimo ovo istrazivanje. Hvala.

Spisak diskutanata po abecednom redosleduHronoloski redosled diskutanataFORUM: istine/odgovornosti/pomirenjaFORUM: istine/odgovornosti/pomirenja

Drinka Gojkovic - filolog, Beograd
{uvodnicar }

Htela bih da se vratim nekim opstijim pitanjima.

Zlatko je rekao da pretpostavlja da gosti iz Hrvatske nisu dosli zato sto veruju da su izasli iz ove price, da su je savladali. Ja odmah moram da unesem jednu vaznu korekciju. To je pretpostavka koja nema pokrice u realnosti. Nekoliko hrvatskih gostiju moralo je da otkaze ucesce iz vrlo opravdanih razloga, zdravstvenih i porodicnih, i utoliko mislim da mogu da dobijem vase izvinjenje zbog njihovog odsustva. Nekoliko gostiju je doslo. Jedan od onih koji su izostali, Ivan Zvonimir Cicak, rekao je u telefonskom razgovoru, kad smo se dogovarali o konferenciji: Da, ja cu govorit na panelu o istinama, ja cu govorit o tome da istina smeta pomirenju. To mi je zvucalo izvanredno uzbudljivo. Ne mislim da je u pitanju verbalni zongleraj. Mislim da je to tema koja svakako zasluzuje ozbiljnu paznju, i utoliko je Cickovo odsustvo jos veci hendikep. Ali, moje stanoviste sasvim je drugacije od njegovog. Mislim da je istina neophodna iz dva razloga.

Prvi razlog lezi u tome sto je utvrdjivanje istine vazno zbog naseg moralnog duga prema sredini kojoj smo naneli zlo.

Drugi razlog je vezan za onu sredinu iz koje je problematicna istina proistekla. Bez jasnog znanja o toj istini, takva zajednica ne moze da se transformise. Srbija je vise nego ocigledan primer za to. Mi cesto kazemo da je poslednjih deset godina promenilo nas zivot. Jeste, promenilo je nas zivot, ali je, pored toga, promenilo i nasu hemiju. U stvari, mi vise nismo isti ljudi. Mi smo ljudi koji deset godina zive u situaciji potpunog nasilja i to ne moze da nema ozbiljne posledice. Covek svestan tih posledica, pa cak i onaj koji nije akutno svestan, ipak sve vreme cezne za normalnocu, cezne da izadje iz tog stanja nasilja u kojem on sam mozda ucestvuje, mozda je samo zrtva, a mozda je i ucesnik, i zrtva, sto je verovatno najblize istini.

Postavlja se, medjutim, pitanje kada treba, kada je produktivno poceti s utvrdjivanjem istine - da li pre ili posle politicke promene. Najproduktivnije je uciniti to posto je politicka promena obavljena. Mi, medjutim, nismo u takvoj situaciji i nije izvesno kada ce ovde doci do politicke promene. Zato moramo da nadjemo nacina da se istinom pozabavimo u tako nepovoljnim okolnostima u kakvima smo sada.

Nedavno su mi pisali iz Nemacke: Vrlo je dobro sto, baveci se pitanjima istine, hocete da se okrenete primeru Nemacke. I sama mislim da je to dobro i neophodno, ali takodje mislim da je nacin na koji se nemacki primer koristi u srpskom alternativnom javnom diskursu vise kontraproduktivan, nego produktivan.

U Srbiji se na alternativnoj sceni mnogo govori o denacifikaciji, o neophodnosti izvinjenja i neophodnosti katarze. To se obicno formulise kao zahtev, zahtev koji se upucuje srpskom narodu. S dobrim razlogom mu se postavlja. Vazno je reci to odmah. Medjutim, kao i u svemu drugom, od nacina na koji nesto formulisete zavisi sta cete postici, hoce li taj zahtev biti, ili nece biti realizovan. Kad je nemacki primer u pitanju, i srpska alternativna scena i drustvo u celini morace da postanu svesni nekoliko vaznih cinjenica, a one su istoriografskog karaktera. Nemacka nije dozivela katarzu u prvih pet meseci posle pada fasizma. Nemacka je, verovatno dublje nego i jedna druga zemlja, shvatila da je proces katarze veoma dugorocan proces. U Nemackoj je termin "savladavanje proslosti", „Vergangenheitsbewaeltigung", koji je koriscen u prvim posleratnim godinama, zamenjen osamdesetih godina drugim pojmom: "rad na proslosti", „Vergangenheitsaufarbeitung". Samo taj rad, koji je zaista proces, moze da donese nekakav rezultat. A i rezultat nastupa sporo. Nemacka je imala tu privilegiju da je zapocela svoj rad na proslosti posto se politicka promena u zemlji odigrala. Crta je podvucena i postojao je slobodan javni prostor za javnu raspravu o necemu sto je - kako je govorio Teodor Adorno - zaista bilo neizrecivo iskustvo. Uprkos tome, bezmalo cetvrt veka posle Drugog svetskog rata, u politickom zivotu Nemacke nije se insistiralo na istini o nacizmu, a pogotovu ne na kastigovanju nacije sto se priklonila nacizmu. Nemacka politika svakako je bila u najeksplicitniojoj i najizricitijoj opoziciji prema periodu nacizma, ali istovremeno nije insistirala, pre svega Adenauerova politika nije insistirala, na radikalnom pristupu istini. Krivicu je Nemcima vise pripisivao svet, nego nemacka politika.

Tek je polovinom sezdesetih godina, a zapravo sa studentskim demonstracijama 1968 - i to je, za sve one koji su skloni da 1968. otpisuju svaki kvalitet, dobra strana sezdesetosmaskog pokreta, i ne jedina njegova dobra strana - javno postavljen zahtev jedne nove generacije, dakle generacije onih koji vise nisu bili ucesnici, da se otvoreno govori o zlocinima nacizma. Studentski protest u Nemackoj nastojao je na radikalnom preispitivanju nasledja fasizma i odnosa prema njemu, a na osnovu toga i na preispitivanju funkcionisanja nemackog drustva onakvog kakvo je onda bilo.

Tada u stvari ozbiljno pocinje tematizacija i problematizacija fasizma, nacina na koji se o njemu raspravljalo, ili nije raspravljalo. Tada se prvi put, u stvari, vrlo glasno culo pitanje: zasto ste cutali? Dakle, generacija roditelja, pocinilaca, do tada je cutala.

Na drugoj strani, medjutim, to opet mora da se kaze dovoljno jasno, nemacka politika je cutala jer je posle Drugog svetskog rata imala neke primarnije ciljeve, kojima ne moze da se ospori validnost. Naime, po onome sto pisu nemacki istoricari, Adenaueru je bilo stalo da Nemacku vrati u zapadni svet, da najboljim tradicijama zapadnog sveta prikljuci drzavu koja je iz tih tradicija bila iskliznula. Za takvu nameru, za takav zadatak, njemu je bila neophodna stabilna Nemacka. Dakle, ne Nemacka koja neprestano podrhtava od zemljotresa koji krivica i tematizacija krivice moraju izazvati.

Nemacka je imala srecu sto je usla u privredni preporod. Privredni preporod je takodje veoma vazna stavka u razmisljanju o mogucnostima rasprave o krivici. To, dakle, nije bila zemlja bede i rusevina - moralnih, ideoloskih, privrednih. To je postajala sve stabilnija zemlja i utoliko je u momentu kad pocinju studentske demonstracije teren zapravo bio vrlo plodan za postavljanje radikalnih zahteva. Mada ni tada ovaj proces nije dosao do svog zrenja. Nemacki istoricari danas kazu da je tacka u kojoj sasvim slobodno moze da se govori o periodu nacizma nastupila krajem osamdesetih i u devedesetim godinama, sa generacijom istoricara koji mogu da pisu bez "impetusa optuzbe". I to treba neprestano imati u vidu.

E, sad, naravno, da ne bismo vise pricali o Nemackoj nego o sebi samima, Srbija je danas - a ja jedino o Srbiji mogu da govorim sa nesto vise znanja - udaljena svetlosnim godinama od situacije u kojoj bi takva tematizacija, ozbiljna tematizacija istine mogla da postane praksa, drustvena praksa.

Nije udaljena zato sto nema ljudi koji o tome govore. Naprotiv, mislim da postoji veoma veliki broj veoma kvalifikovanih ljudi, koji tokom svih ovih predjasnjih deset godina nisu uzmicali od tog komplikovanog zadatka. Mislim, takodje, da tekstovi i knjige o tome, pisana rec, nisu ostali bez efekta. Oni, razume se, nisu promenili rezim i jednako se razume da je potpuno pogresno ocekivati da te stvari promene rezim. Ne, oni, izmedju ostalog, postoje zato da bi predstavljali obavezu za novu politiku koja ce doci.

Dakle, u periodu pre politicke promene analizira se s nadom, ili bez nade, ponekad zaista bez nade - cesto je izgledalo tokom svih ovih deset godina da je to uzaludan ljubavni trud, razmisljati, analizirati, stavljati nesto na hartiju, nuditi nekakvoj javnosti. Jer, sta s tim? Nista! Sve je isto kao sto je bilo, i postaje jos gore.

Medjutim, mislim da se mozda bas sada u Srbiji primecuje odredjena promena, generalna promena raspolozenja kod onih koje zovemo narodom. Primecuje se izvesna promena cak i u skamenjenim, fosilizovanim kulturnim elitama, barem utoliko sto cak i njihovi pripadnici pocinju da primecuju problem istine i krivice, koliko god pervertirano o njemu govorili.

Mislim da je za Srbiju iz ovog ugla, iz ovog vremena u kome se sada nalazimo nemacki model ono sto se samo pozeleti moze: politicka promena u kojoj nece biti nemilosrdnog, generalnog kastigovanja nacije, ali ce biti otvoren javni prostor za intelektualnu raspravu o ovim izvanredno vaznim problemima i pitanjima. I cini mi se da rad na istini, koji je obavljan u toku proteklih deset godina, siri taj prostor, odrzava ga zivim i predstavlja obavezu za svaku novu politiku koja ce doci.

Ne verujem, naravno, da bi, ukoliko bi, uzmimo, srpska opozicija osvojila vlast u nekakvoj doglednoj buducnosti, ta opozicija bila spremna da zapocne ovu pricu. Mislim, naprotiv, da bi bila vrlo nespremna. Ali, mislim i da bi pritisak sa intelektualne scene bio jasan, da bi bio nesto sto ne moze da se zaobidje i da bi predstavljao odredjenu vrstu obaveze. Zato je ta vrsta rada jedino sto nam preostaje.

Ne verujem da Srbija moze da izadje iz ove crne rupe - cak je i to eufemizam, na neki nacin - ukoliko ne stigne do te istine. Ali bi bilo dobro da se onda metodologija stizanja do istine uskladi sa mogucnostima. Mogucnosti ce postati vece ukoliko metodologija bude prikladnija. Ta metodologija moze, dabome, biti prikladnija i efikasnija i ukoliko zaista stvorimo neku ozbiljniju mrezu, kao sto je Zlatko sugerisao i ako se sva razlicita istrazivanja na razlicitim prostorima budu povezivala u zajednicki projekat s mnogo grana, izmedju ostalog i zato sto se senzibilizacija srpske sredine moze postici ipak samo tako sto ce neko pristati da uoci i srpska stradanja i deo srpske nesrece.

Necu da naglacavam tu nesrecu, i ne mislim da je to nase primarno pitanje. Nase primarno pitanje je, u stvari, kako smo mi izazvali tudju nesrecu, pa onda - kako smo izazvali i svoju sopstvenu. Dakle, mislim da je srpska krivica nase apsolutno primarno pitanje i pitanje nase buducnosti. Radeci na svojoj istini, drugi bi mogli da nam u tome pomognu. Hvala.

Spisak diskutanata po abecednom redosleduHronoloski redosled diskutanataFORUM: istine/odgovornosti/pomirenjaFORUM: istine/odgovornosti/pomirenja

Nastavak konferencijePrethodna strana