Ivan Vejvoda - politikolog, Fond za otvoreno drustvo, Beograd
{moderator}

Tok ove konferencije kasni otprilike sezdeset minuta, pa pretpostavljam, u odnosu na program koji imate ispred sebe, da cemo tako program i pomerati. Ukoliko ne, onda pretpostavljam da ce nam organizatori skrenuti paznju da prilagodimo vreme odrzavanja ovog prvog panela prema zahtevima i potrebama organizacije i izvodjenja konferencije.

Dozvolite mi da kao moderator predstavim ucesnike na ovom panelu. To su sa moje leve strane Nebojsa Popov, glavni i odgovorni urednik "Republike" iz Beograda, zatim Vil Stojbner iz Instituta za mir Sjedinjenih Americkih Drzava iz Vasingtona. Do mene sa desne strane je Snezana Milivojevic, analiticar medija iz Beograda, zatim Drinka Gojkovic, filolog i prevodilac iz Beograda i, najzad, i naravno, ne najmanje vazan Zlatko Dizdarevic, novinar iz Sarajeva.

Pre nego sto dam rec nasim govornicima i koristeci cast i privilegiju koja mi je data da predsedavam ovim prvim panelom, dozvolicete mi da kazem nekoliko reci kao uvod.

Pocinjeno je jedno veliko zlo i breme tog zla nosice ovi prostori, ova drustva i pojedinci u onoj meri u kolikoj budu iskazivali potrebu za osecanjem i radom na sopstvenoj odgovornosti. O tome cemo cuti mnogo tokom ova dva dana.

Medjutim, ovaj rad, to je vec pomenuto i to bih zeleo da ponovim, ne pocinje ovde u Ulcinju, ne samo zato sto je vec odrzano nekoliko skupova i ovde na ovim prostorima, a i izvan ovih prostora, ne samo zato sto su u poslednjih godinu dana objavljene neke knjige i clanci, nego zato sto, kao sto to biva u istoriji, od pocetka ratnog vihora i raspada ove zemlje bilo je pojedinaca, bilo je grupa, bilo je krugova, bilo je udruzenja koji su odmah od pocetka poceli da se suocavaju, da se suprotstavljaju, da glasno razmisljaju, govore, pisu o tome sta se zbiva i zasto se zbiva. Nekad nemusto, nekad uspesnije, nekad manje uspesno, ali taj rad je prakticno poceo odmah i sa zlom koje se nadvilo nad sve nas.

Negirati da je to cinjeno, kao sto se nekada cuje, jeste upravo nesto sto je protivno onome sto i mi sad pokusavamo nastavljanjem toga rada, ali sa jednim novim kvalitetom. I kad kazem da ne pocinjemo u Ulcinju, takodje kazem da u Ulcinju i sa ovim skupovima koji su pomenuti, onim u Sarajevu, pocinje ipak jedan novi kvalitet tog rada na suocavanju sa onim sto nam se dogodilo.

Pored istine, odgovornosti i pomirenja, postoji kategorija koja je bila posebno vazna za jednu osobu koja se cesto pominje u radovima koji se suocavaju sa ovim pitanjima, a to je kategorija razumevanja kod Hane Arent. Razumevanje je, mislim, sastavni deo ovog suocavanja i razmatranja istine, odgovornosti i pomirenja, jer bez razumevanja necemo doci ni do prve ni do druge ni do trece stvari. I mislim da je rad na tom razumevanju takodje vec poceo od samih pocetaka. To je razumevanje, naravno, sebe radi kao pojedinaca, kao grupa, ali i kao drustava, jer bez tog razumevanja nece biti ni one buducnosti zbog koje smo zapravo svi ovde. Ne da bismo, dakle, stolovali u proslosti i u njoj bivali nego da bismo gledali u tu proslost upravo radi buducnosti za koju se nadamo da ce biti bolja.

I dakle, utoliko je breme vece na ovim prostorima i u novim drzavama koje su nastale na ovim prostorima, jer uz sve one reforme, promene do kojih dolazi u zemljama gde je vladao komunizam, u istocnoj i srednjoj Evropi i u bivsem Sovjetskom Savezu, znaci tamo gde se mukotrpno i dugotrajno vec deset godina radi na ponovnom osvajanju politike ili vracanju dostojanstva politici, gde se radi na izgradnji ustanova civilnog drustva, gde se pokusava dati autonomija pojedincu, gde naspram kolektivizma koji je vladao iz doba tradicije patrijarhata i paternalizma, iz razdoblja gde je kolektivitet nadmasivao tog pojedinca, gde individualizam i individua treba da izadju kao oni koji ce odlucivati o sudbini tih drustava, mi na ovim prostorima i u ovim drzavama, svako na svoj nacin, mora da se suoci i sa ovim poslom kojim se mi ovde pocinjemo baviti danas, u Ulcinju.

Znaci, jedan veliki dodatni zadatak, a zadatak koji je utoliko tezi, kazem, sto je zlo bilo veliko, ali i sto je to nasledje na kojem stojimo ne samo tradicionalnog drustva nego i totalitarizma koji je vladao, gde zapravo nije bilo ni pojedinca ni politike ni civilnog drustva, vec jedna instrumentalizacija i manipulacija pojedincima. Znaci, posao je mnogostruk.

I naravno, tu treba dodati i to je vec naznaceno u uvodnoj reci, u toj kategoriji ukidanaja bila je ukinuta i javnost. Znaci, javnost u onom najsirem smislu reci, javnost pojedinca, javnost drustva, javnost sfera jesu one koje moraju da steknu pravo postojanja kako bi ona tri nacela svakog modernog gradjanskog drustva - pluralizam, javnost i pravnost mogli da postanu stvarnost.

Ovo, naravno, nije nikakav novi posao. On je nov za nas. On je vec vidjen i vec smo culi nesto o prethodnim iskustvima nekih drzava u Evropi. Ja cu vas podsetiti da je to bio i posao koji je, recimo, Francuska prosla posle Revolucije, posle terora, posle Robespjerove vladavine, Komiteta javnog spasa. Time sam se bavio neko vreme i tada su se vodile vrlo slicne diskusije o tome da li je taj teror urodjen u francuskom bicu, da li je to deo njihove istorije, da li nije, kako ga treba sagledavati - kao neku izraslinu na francuskom bicu, sve su to stvari koje su razna drustva vec prosla. Nesto iz toga mozemo da naucimo i pokusacemo.

I zeleo bih samo da skrenem paznju na to da u ovom sledu dogadjaja krajem aprila sledi jos jedna konferencija, ovog puta u Beogradu, gde ce biti pozvani ljudi koji su bili ucesnici slicnih dogadjaja u Juznoj Africi, u Latinskoj Americi, u Cileu, u Argentini i poslednja informacija je da ce doci i kolege i prijatelji iz Indonezije, gde se takodje suocavaju u ovom trenutku sa slicnim problemima.

Znaci, u kontinuitetu imacemo jedan niz dogadjaja.

Zeleo bih sada, i zahvaljujem na strpljenju za ovaj uvod, da sledim program kako je ovde naznacen i da prvo dam rec Nebojsi Popovu. Izvoli Nebojsa.

Nebojsa Popov- sociolog, casopis "Republika", Beograd
{uvodnicar}

Hvala sto imam priliku da ovde govorim. Moje ucesce je vec najavljeno pominjanjem knjige Srpska strana rata. To je, u stvari, zbornik radova preko dvadeset autora koji su minulih godina analizirali uzroke i razloge ulaska Srba u rat. Taj zbornik je nastao tokom vise godina; negde od 1993. do 1995. objavljivali smo prvo pojedinacne radove u listu Republika da bismo ih kasnije sklopili u jedan zbornik, zahvaljujuci podrsci Fondacije »Hajnrih Bel«, kojoj i ovom prilikom zahvaljujem.

Mi smo dosli do jednog saznanja koje nije senzacionalno, ali je za nase prilike, verujem, dosta korisno. Pokazali smo na koji nacin se manipulacijom uspeva da razlicite traume, koje ljudi imaju u odredjenom sistemu koji nije bio demokratski i to traume kroz duze vremensko razdoblje, budu sintetizovane u jednu jedinu – u nacionalnu traumu, u uverenje da je vlastita nacija zrtva nekih drugih nacija i da joj ne preostaje nista drugo nego da se silom oslobodi statusa zrtve, da nepravde, stvarne ili zamisljene, ispravi, i silom. I, tako su poceli ratovi u Jugoslaviji. Mi smo smatrali da srpska strana ima najvecu odgovornost za te ratove, a inace zivimo u Srbiji, pa je sasvim razumljivo da se time bavimo. Knjiga je do sada prevedena na francuski, nemacki i engleski jezik. i, kao sto je rekao Matic, uzapcena je na granici, na putu k Ulcinju. Nije zabranjena, jednostavno je zaplenjena na granici.

Nastavili smo da istrazujemo istu temu pitajuci se o tome kako se moze izici iz tog vrtloga nasilja u koji smo usli. Suocavamo se sa veoma slozenim problemima, jer one traume koje su bile instrumentalizovane uoci rata i pocetkom ratova, nisu uklonjene a stvorene su nove, koje predstavljaju nove podsticaje za nasilje kojem se jos ne vidi kraj. Moj je utisak da je daleko lakse analizirati ulazak u rat, odnosno ratove, nego izlazak iz rata, odnosno ratova.

Kada danas govorimo o istini, a to je tema prvog panela, red je reci da gotovo svako ko je preziveo ovo sto se ovde dogadjalo ima svoju verziju istine. I to ne samo oni koji su na razlicite nacine bili objekti nasilja nego i subjekti nasilja o tome govore, a govore svoju istinu i oni koji su bili, koliko god je to ovde mogucno, izvan tog vrtloga, o cemu takodje postoje izvesni pisani tragovi, recimo u knjizi Svjetlane Broz.

Dakle, kada govorimo o traganju za istinom, treba imati u vidu tu cinjenicu o mnostvu istina, o nekoliko miliona istina i da se mnoge istine nalaze u jednom opticaju koji nikada nece dobiti pisanu formu. Mnogo od toga ostace u takozvanoj oralnoj istoriji ili usmenoj knjizevnosti, koja je takodje relevantna i za naucna istrazivanja, mada uvek ostaje i jedno specificno podrucje iskustva.

Uvazavajuci sve napore za izbavljenjem iz jednog retko vidjenog stradanja, smatram da su vece sanse za tako nesto ako znamo sta je u stradanju bitno. Znanje o bitnom vodi nas ka istini i otvara nam put ka pouzdanijem utvrdjivanju krivice i odgovornosti, i ka pomirenju. Samo otvaranje puta, dabome, ne znaci i preci citav put, uspesno stici do cilja. Ali, takvim putem necemo ni poci ako pozurujemo pomirenje oko nebitnih stvari. I to moze biti korisno, ali korist je utoliko manja ukoliko smo dalje od sustine stvari.

Sustinu problema koji na ovom skupu zelimo da razjasnimo i da ispitamo mogucnosti njegovog resenja, pojednostavljeno receno, vidim u tri stvari.

Na prvom mestu, treba uociti da je rat (ili ratovi) koji je u sredistu nase paznje samo najvidljiviji izdanak mocne stihije straha, mrznje i nasilja, koja prethodi ratu i buja tokom njegovog trajanja. Ocigledno je da rat – kao oblik nasilja – razara i drustvo i drzavu, a ne samo ljudske zivote i naselja. Ono sto je sasvim ocigledno moze da prikrije druge oblike nasilja koji prethode ratu razarajuci strukturu licnosti, drustvenih grupa i vecih zajednica. Ista stihija podstice razorne afekte i u pojedincu i u grupama. Takvi afekti izviru iz mrznje prema onima koji su objekti nasilja, a mrznju podstice strah od drugoga prema kojem su usmereni i mrznja i nasilje. Bez poznavanja svih glavnih pokretaca pomenute stihije malo sta cemo pouzdano znati i o njenim posledicama, o glavnim protagonistima, o svemu sto spada u nasu temu. A za takvo poznavanje stvari neophodna su zamasna i temeljita istrazivanja da bismo se priblizili sto pouzdanijem spoznavanju istine.

Drugo, otimanje nasilja od bezmalo svake kontrole nije samo ovdasnji i nas problem. Vec je pomenuta nacisticka Nemacka, mozemo dodati i Italiju u doba fasizma, na odredjen nacin i Spaniju pod Frankom. Dakle, slicno iskustvo postoji u istoriji Evrope, u istoriji naroda sa razvijenom kulturom, privredom, drustvom i drzavom i sa demokratskim institucijama. A bice – ovo nije nikakva pretnja niti neka vizija s kojom valja racunati sa nekom izvesnoscu – da nije iskljucena mogucnost da i druge zemlje koje mozda nisu prosle kroz to iskustvo u njega zapadnu, da se nasilje otrgne kontroli. U vezi s tim, podsetio bih na inace poznate ideje o tome da su i demokratije i civilizacije u stvari labilne ravnoteze koje nije tako tesko poremetiti. Mnogo je teze, kad se poremete, da se ponovo uspostavi ekvilibrijum.

»Epicentar« nasilja, za sada, je Jugoslavija (bivsa). Do sada su bila cetiri jugoslovenska rata (u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu). Jedna od knjiga koja uverljivo pokazuje zloupotrebu stereotipa o Balkanu je knjiga Marije Todorove Imaginarni Balkan. Ona nije idealizacija Balkana, romanticarska vizija nekakve balkanske harmonije, ali je jedna temeljita kritika stereotipa o Balkanu kao mestu gde se neprekidno sudaraju, cepkaju, obracunavaju, ubijaju divlja plemena. Ovo je serija jugoslovenskih ratova, a ne balkanskih. To je vazno ne samo iz principijelnih razloga, da bi se odolevalo stereotipima, nego i zbog jedne neobicno ozbiljne stvari, a to je da jugoslovenski ratovi tek mogu da zapale Balkan i da izazovu sire ratove ukoliko se stihija ovde ne zaustavi.

Napokon, treca bitna stvar na koju zelim da ukazem u ovoj debati prekoracuje moralizam onih analiticara ratova, koji iskljucivo sa moralne tacke gledista prosudjuju ono sto se dogadja i ne upustaju se u analizu stvarnih motiva, uzroka, razloga zasto neki biraju da ucestvuju u ratu, a zasto neki biraju da ne ucestvuju.

Dakle, i u skucenim i dramaticnim okolnostima ljudi su ipak pred izborom i taj izbor prave vodjeni svojim odredjenim interesima, idejama, ideologijama. U tom smislu sam pokusao da razumem ono sto se dogadja u Jugoslaviji poslednjih desetak godina kao jednu specificnu, populisticku revoluciju. Njene pretpostavke su bile u osnovi formirane jos u starom rezimu, pre svega time sto su nizi slojevi nomenklature sticali odredjene dispozicije da na svoj nacin rekonstruisu zajednicku drzavu tako sto ce je, u stvari, razoriti i nastaviti, opet na svoj nacin, sa procesom formiranja suverenih nacionalnih drzava, za sta su vec postojale osnove u starom rezimu.

To je jedna vrsta podoficirske ili kaplarske revolucije (ona je u srpskoj varijanti nazvana »antibirokratskom revolucijom«), koja je potom povezana sa nacionalistickom ideologijom i populistickom mobilizacijom, tako da je ta revolucija realizovana uz znatno ucesce naroda ili narodnih masa koje su takodje nalazile odredjene interese u tom poduhvatu.

Ove opste i bitne stvari, cini mi se, treba imati u vidu kada razgovaramo o nasoj temi i o istini, i o odgovornosti i krivici – koga i za sta – kao i o pomirenju – ko sa cime i sa kime da se miri. Pri tom, valja imati na umu jednu znacajnu okolnost, a to je da su ovi razgovori koje mi vodimo marginalizovani, da institucije koje postoje, narocito obrazovne a ne samo mediji, ne da nemaju interesovanja za ovakve debate, nego su odbojne na ove teme, sto onda stvara velike rizike u ovim poduhvatima i to ne samo rizike kratkog dometa pameti onih koji u ovome ucestvuju, nego i jedan rizik od sektaske samouverenosti kako smo mi koji o tome raspravljamo uprkos svim zabranama, nerazumevanju, gluposti, tuposti, zlocinima i tako dalje, neka vrsta bosonogih svetaca koji idu i raznose istinu za koju malo ko mari.

Da li je rano ili kasno, i to je danas pomenuto. Posto moram da zavrsim, samo cu da kazem jednu trivijalnu stvar, da za prave stvari nije kasno nikada niti je rano i da nije rec samo o oduzivanju nekog duga pred svetom, civilizacijom itd., nego – molio bih da se malo zamislite nad ovim sto cu da kazem, a to je moje licno iskustvo i uverenje – mislim da je licni interes ljudi koji se ovim bave neobicno vazan jer je za mentalno zdravlje jako korisno ovo raditi, inace covek poludi ako ga vec nisu sludeli, ukoliko se ne bavi ovako slozenim i komplikovanim temama.

William Stuebner - Savetnik za projekte pomirenja u BiH
{text se uskoro ocekuje}