Profesor dr Vladimir Vodinelic, direktor Centra za unapredjivanje pravnih studija u Beogradu 
Kako podvuci crtu ispod lose proslosti
Dr Vladimir V. Vodinelic, nekada, a odnedavno i ponovo, profesor gradjanskog prava i licnih prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, autor tekstova o pitanjima o kojima se u domacoj pravnoj nauci malo ili nimalo pisalo, covek za koga se kaze da je u svom poslu "nepodnosljivo savestan i temeljan", govori za Danas pravo o onome o cemu mnogi ne zele ni da misle.

Koji su moguci pravci i modeli suocavanja sa prosloscu, posebno u smislu pravnog prevladavanja proslosti? Koji je, ako postoji, dominantan model suocavanja sa prosloscu u nasoj zemlji? 

Vodinelic: Kod nas ocigledno nije na delu nijedan od ona dva obrasca ponasanja u susretu sa autoritarnom prosloscu koji ne vode savladavanju proslosti. Jedan je revansizam. Kao autoritarno razracunavanje sa autoritarnom prosloscu, revansizam samo proizvodi novu losu sadasnjost u kojoj su jedino uloge izmenjene - bivse zrtve postaju pocinioci, a bivsi pocinioci sada postaju zrtve. Kod nas to nije zvanicno opredeljenje, kao sto se moze reci da ne dominira ni onaj drugi obrazac. Re je o onome sto su, na primer, Poljaci pokusavali da sprovedu niz godina posle pada autoritarnog rezima. To je politika podvlacenja "debele crte" pod proslost, koja se jos naziva i politika zaborava ili politika "nikom nista". Nju su uspesno sproveli, pre svega, Spanci i Portugalci, ali Poljacima nije poslo za rukom.

Sta bi onda bio nas pristup prevladavanju proslosti?

Vodinelic: Mi smo na neki nacin ponovo specijalan slucaj u odnosu na druge koji su u novije vreme takodje imali da se opredele u odnosu na proslost i na to sta ce sa njom. Nas posao savladavanja proslosti slozeniji je, u stvari, od onoga u bilo kojoj bivsoj socijalistickoj zemlji koja je okoncala autoritarnu vladavinu. Naime, Poljaci, Rumuni i drugi, imali su posle pada autoritarnog rezima da savladaju proslost samo na jednom koloseku, da savladaju autoritarizam u uzem smislu. Imali su da se rese autoritarnih zakona, nezakonitih sudskih odluka, da uklone posledice povreda ljudskih prava i ataka na slobode, da sprovedu odgovornost za izborne kradje, da se opredele za to sta ce sa sudijama koje su krsile zakon, sa dosijeima politicke policije i slicno. Mi, medjutim, osim tog savladavanja proslosti autoritarizma u uzem smislu, moramo savladati i onu proslost koja je ostala iza ratova i vojski. Tamo, na srecu, nije bilo tog pomahnitalog nacionalizma koji je uvalio stanovnistvo u probleme gradjanskih ratova, krvavih etnickih sukoba, angazovanja vojski, paravojski, policija, parapolicija... Otuda je nasa polazna pozicija, ono sa cim smo mi suoceni, drugacija nego u drugim zemljama.

Sta je to "sok pravne drzave"?

Vodinelic: Dozivljavali su ga, posle propasti autoritarnih rezima, u DDR, Poljskoj i drugde, mnogi koji su bili zrtve u prethodnom rezimu. Rec je o frustraciji onime sto je novi rezim koji se opredelio za demokratiju i pravnu drzavu, uradio na savladavanju nepravdi i neprava iz proslosti. "Sok pravne drzave" predstavlja nezadovoljstvo poprilicnog broja ljudi koje proistice iz cinjenice da pravna drzava nailazi na odredjena ogranicenja u svom poslu savladavanja neprava iz autoritarne proslosti, ako zeli da ostane pravna. Ljudi koji su u prethodnom rezimu proizvodili zlo, koje mi pravnici nazivamo nepravo, trebalo bi svakako da odgovaraju, ali njihova odgovornost mora biti po regulama prava i utvrdjena u valjano sprovedenom postupku. Za neke ljude to je tesko razumljivo, ali je to jedino sto je dopusteno uciniti, ako necete da ono sto vi cinite bude predmet nekog savladavanja proslosti u bliskoj buducnosti.

Gde smo dosad ziveli, u nepravnoj, pretpravnoj ili bespravnoj drzavi? Sta smo od toga dosad uklonili?

Vodinelic: Terminologija je, u tom pogledu, doista neujednacena. Bio bih sklon da ono sto je poslednja decenija vladanja i upravljanja Srbijom kvalifikujem kao drzavu sa mnogim elementima nepravne drzave. U Milosevicevo vreme bilo je mnogih ataka na pravo, na najrazlicitijim nivoima. Proslog leta sprovedena je, recimo, neustavna promena saveznog Ustava, kao atak tipican za nepravnu drzavu, a da ni do danas stanje nije popravljeno. Izborna kradja iz 1996. godine poseban je slucaj u poredjenju sa izbornim kradjama kakve su bile u drugim autoritarnim rezimima, jer je sprovedena kao sudska izborna kradja. Do danas nije uklonjen ni taj aspekt nepravne proslosti. Jedan od sampiona izborne kradje, bivsi predsednik Vrhovnog suda Srbije vise ne obavlja, doduse, tu funkciju, ali ne zato sto je razresen na osnovu utvrdjene odgovornosti, nego zato sto je iz suda otisao na sopstveni zahtev. Tako se nepravna proslost ne savladava. Za instituciju poput pravosudja, kojoj je povereno da se stara o pravu,  kljucno je da se privedu odgovornosti oni koji su krsili zakon, upravo zato da se to ne bi ponavljalo. Sto se tice politicke policije, savladavanje tog segmenta Miloseviceve i ranije nepravne drzave delimicno je pocelo donosenjem uredbi o otvaranju dosijea. Cela stvar je, medjutim, uradjena na vrlo los nacin. Moze se reci da su dosijea, umesto da su otvorena, tek odskrinuta. Pravo na uvid koje su gradjani dobili ogranicene je vrednosti, jer ne mogu saznati mnogo toga cime SDB raspolaze o njima. Mogu pogledati samo svoj dosije, dok su podaci o nekome rasuti po raznim dosijeima. Ne mogu saznati kako su ti podaci usli u dosijea, da li prisluskivanjem, zakonitim, nezakonitim, dousnistvom. Nije izvesno ni da je taj dosije, koji dobiju na uvid, jedini koji o njima postoji, buduci da se Uredba odnosi samo na grupu dosijea takozvanih unutrasnjih neprijatelja, tj. terorista i ekstremista.

Kako se utvrdjuje istina o proslosti i sta sa jednom utvrdjenom istinom? Da li istinu treba zaboraviti, oprostiti i sta od svega toga ima perspektivu kod nas, s obzirom na nasu "politicku realnost"?

Vodinelic: Kada je rec o istini, odnosno suocavanju sa prosloscu kao suocavanju sa neugodnom istinom o toj proslosti, mislim da je tu najmanje ucinjeno. Stvar je izuzetno vazna. Moze se reci da je proslost savladana vanpravnim mehanizmom putem utvrdjivanja istine onda kada je pojedinac sposoban da u svoj sopstveni individualni identitet ugradi kolektivnu odgovornost naroda i drustva kome pripada. Kod nas se u pogledu formiranja svesti o kolektivnoj odgovornosti gotovo nista nije uradilo, u smislu organizovanog stvaranja spoznaje te kolektivne odgovornosti, tako da smo daleko od tog konacnog koraka kojim se obavlja posao.

Da li je to uradjeno u Nemackoj posle Drugog svetskog rata?

Vodinelic: Taj proces je obavljen, ali sa zakasnjenjem. Nakon poraza nacizma krenulo se u svakovrsno savladavanje proslosti, pa i u radikalno pravno savladavanje proslosti. Na hiljade ranijih sudija, tuzilaca i cinovnika bilo je otpusteno u prvi mah, ako su imali ikakvu vezu sa nacionalsocijalistickim rezimom i partijom. Potom je stvar krenula suprotnim putem opste reintegracije, i tek ce kasnije nakon mnogih postupaka i tzv. spora istoricara doci do suocavanja sa istinom. Ali za to je bila potrebna smena generacija. Nije u onoj generaciji u kojoj se dogodilo zlo i nepravo nacizma savladana proslost na tom nivou suocavanja sa istinom, nego je to obavila tek sledeca generacija koja je uporno postavljala neugodno pitanje: Sta si radio za vreme nacizma, tata?

Da li je to resenje i kod nas?

Vodinelic: U ovom casu mi smo jos daleko od sledece generacije. Jos uvek su akteri autoritarizma prethodnog rezima na razne nacine na "istorijskoj sceni", a vidljivo je, na drugoj strani, da kod nas nema jasno definisanog koncepta suocavanja sa prosloscu. Formirana je komisija za istinu na saveznom nivou, ali ona ne samo da ne radi, nego je koncipirana tako da ni ne moze obezbediti suocavanje sa prosloscu. Da bi neka komisija za istinu obavila svoj posao, mora imati jasno formulisane zadatke i takve nadleznosti da moze do istine da dosegne. U bivsim socijalistickim drzavama u sustini nije bilo ovakvih komisija. Jedna grupa je formirana pri parlamentu u Nemackoj nakon pada DDR, ali je taj segment savladavanja proslosti najslabije funkcionisao, u poredjenju sa drugima. Juznoafricka komisija je imala ovlascenja koja se zavrsavaju odredjenim pravnim aktom, tako da se stvar zapoceta pred komisijom mogla nastaviti pred sudom. To nije slucaj sa nasom komisijom koja bi pre trebalo da odredi koordinate na makroplanu. To je jedna osobena konstrukcija komisije za istinu i buduci da odavno nista nismo culi o rezultatima njenog rada, bojim se da ce se pokazati kao mrtvorodjence.

Kada bismo utvrdili istinu, sta bi onda sa njom? Da zaboravimo, oprostimo...

Vodinelic: Jedna strana odgovora na pitanje sta cete sa istinom jeste u tome da vam ona bude na pameti, i da vam bude nadohvat ruke, kad god vam je potrebna da se ne biste ponovo suocili sa takvim problemima koje ste imali u proslosti. Jedan nacin je i taj da tu istinu mozete videti i u muzejima i u publikacijama koje se tome posvecuju i u udzbenicima. Daleko smo od toga, jer cak i u medijskom sektoru, koji je najprakticniji vid sirenja i afirmisanja spoznaje te istine, na prste jedne ruke mozete nabrojati one medije koji su ista prikazali od postojecih dokumentarnih materijala koji se odnose na vojske i ratove pokrenute u ime srpstva u Bosni, Hrvatskoj ili na Kosovu.

Ako je neko bio zrtva i sazna se istina, sta ce on onda sa istinom?

Vodinelic: Kada je rec o zrtvama, zaboraviti ili oprostiti, to moze biti samo pitanje individualne odluke, cak i prethodno pitanje, da li neko zeli da sazna u kojoj meri je bio zrtva i sta je sve uticalo na njegovu sudbinu, takodje je stvar individualne odluke. Povodom otvaranja dosijea, recimo, vec postoje razlicita iskustva. Neko je otisao da vidi sta tamo ima ne bi li slozio sve kockice iz svoje proslosti i napravio mozaik zla, a drugi nisu, bojeci se jos vecih razocaranja u svoju okolinu. U tom pogledu ne moze se voditi nikakva politika ni zaborava ni podsecanja. Odluka ostaje svakome ponaosob, ali se svakome bez razlike mora pruziti prilika da proslost sagleda u potpunosti.

Da li najavljeni potezi Ministarstva pravde u vezi sa odgovornoscu u pravosudju mogu da se izrode u revansizam ili cistku?

Vodinelic: Nikada nisu posredi ni revansizam ni cistka ako se radi o tome da nekoga ko se ogresio o pravo privodite zasluzenoj odgovornosti. Skolska je stvar princip, naucen vec na prvoj godini studija prava, da nijedna povreda pravne norme ne sme ostati bez sankcija. Revansizam predstavlja razracunavanje sa prosloscu autoritarnom metodom, a to sto bi neko u sudskom ili drugom postupku, koji sadrzi sve garancije zastite njegovog polozaja, trebalo da bude priveden zasluzenoj odgovornosti, ako se utvrdi da je kriv, daleko je od bilo kakvog revansizma i cistke. Ako u jednom pravosudju radi veliki broj sudija koji su se ogresili o zakon, ako takve sudije i dalje zadrzavaju svoja mesta, nema nikakve prilike da to pravosudje dostigne ikakvu verodostojnost. U ovoj zemlji se bas to desilo, da je nezakonitim radom u sudstvu izgubljeno poverenje u pravosudje, tako da je u slucaju odgovornosti sudija za krsenje zakona rec o stvaranju pretpostavki za vracanje tog izgubljenog poverenja.

Ko odgovara za autoritarnu proslost, koji je to krug odgovornih lica?

Vodinelic: Utvrdjivanje kruga odgovornih rukovodi se pre svega onim sto vec odredjuju vazece pravne norme. U mnogim slucajevima ne postoje nikakve teskoce u pravnom savladavanju proslosti, jer se ne radi ni o cemu drugom nego o tome da se neko ogresio o norme koje su i danas takve kakve su tada bile, i samo ih treba konacno primeniti. Mi nemamo onakvih teskoca kakve su imali Nemci ili Italijani posle zlodela nacionalsocijalizma u Drugom svetskom ratu. Ono sto je Nirnberski sud radio i pravni problemi koje je morao resiti sasvim su druge vrste od ovdasnjih. Kaznjavali su kao za krivicna dela i za ona koja nisu bila kao krivicna predvidjena u vreme kada su bila izvrsena. Ovdasnji posao je, u poredjenju s time, lak - trebalo bi privesti odgovornosti na osnovu normi koje su i ranije postojale i predvidjale tu odgovornost. Ono sto delimo kao zajednicko sa nekim tadasnjim pitanjima, jeste problem zastarelosti: moze li se neko pravno goniti danas ako je u medjuvremenu istekao rok zastarelosti. Posto svaki autoritarni rezim stiti krsitelje prava, kako one koji pripadaju eliti moci i vlasti, tako i one koji krse zakon u korist elite moci i vlasti, to se desava da rok zastarelosti istekne dok traje i postoji autoritarni rezim, a kod nas je takav rezim postojao duze od decenije. Da bi se i u takvim slucajevima ostvarilo pravo, ostaje da se naknadno produzi rok zastarelosti. To se cinilo i posle nacionalsocijalizma, i u drugim socijalistickim zemljama posle propasti autoritarnih rezima krajem osamdesetih, i to bi trebalo uciniti i kod nas.

Koji interes lezi iza takvog postupanja protivnog nacelu zabrane retroaktivnosti?

Vodinelic: Opsti interes, koji je po nasem Ustavu neophodan da bi se smeo naknadno menjati ranije vazeci rezim, postoji u ovom slucaju i sastoji se upravo u potrebi da se postignu ciljevi pravnog savladavanja proslosti. Radi se o teskim ogresenjima o pravo koja ne smeju ostati nesankcionisana, a interes da se to postigne preteze nad interesom koji se u tim situacijama ostvaruje propisima o zastarelosti.

Zvanicna politika insistira na individualizaciji odgovornosti.

Vodinelic: Individualna krivica i odgovornost i kolektivna krivica i odgovornost nisu iste stvari. Krivica je uvek individualna stvar, i jedino takva krivica moze da vodi pravnoj odgovornosti. Kolektivna odgovornost nije nesto sto se moze pretociti u pravne kategorije. Ne postoji pravni instrument za sprovodjenje kolektivne odgovornosti, kao sto pravo nije sredstvo ni za realizaciju politicke odgovornosti. Kolektivna odgovornost ostaje uvek vanpravna kategorija.

Kuda dalje, sta nam valja ciniti i koji model uzeti?

Vodinelic: Drzava bi trebalo da ide u toliko puta deklarisanom pravcu izgradnje pravne drzave, a to znaci pre svega postovanja ljudskih prava i sprovodjenja propisa koji su uradjeni u skladu sa potrebom zastite ljudskih prava i ostvarivanja nekih standarda koji ce ovde biti sve relevantniji. Predstoji nam izgradnja raznih segmenata pravne drzave, pre svega ostvarivanje evropskog standarda ljudskih prava. Pri izradi zakona sada se nastoji  da se taj evropski standard ugradi u njih i da se stvore pretpostavke da on ovde zivi.

Da li je tesko dostici taj standard?

Vodinelic:   U vecini situacija to nece biti problem. Nece biti teskoca da se to postigne normativno, da se donesu propisi koji taj standard uvazavaju i da se postojeci propisi harmonizuju sa evropskim standardom. Tezi deo je da svi oni koji relevantno uticu na zivot pravnog sistema u nasoj zemlji doista prihvate taj standard i da ga sprovedu.

"Danas" 16. Novembar 2001