Simonida Simonovic - novinar
Zasto je jugoslovenska Komisija za istinu i pomirenje zapala u stanje poduze hibernacije

Nedugo nakon neocekivanog osnivanja presednickim aktom proslog proleca, jugoslovenska Komisija za istinu i pomirenje zapala je u stanje poduze hibernacije. Mnogi su gotovo sasvim zaboravili "sta to bese", dok je u redovima inicijalnih skeptika samo ojacalo prvobitno uverenje da sav taj posao oko odgovorne i sistematske spoznaje skorije totalitarne proslosti - nije ni imao ozbiljnije sanse jer nije dobro poceo. Kabinetski umesto javno, usko i bez prethodne sire debate u krugovima civilnog drustva, bas zbog nacina na koji je "rodjena"- ta institucija u povoju - prema prognozama kriticara nije ni imala realnu perspektivu da opstane.

Par pocetnih ostavki renomiranih clanova, dodatno je zagorcalo osnivacki entuzijazam, a nedovrseni (ili prekinuti) poslovi oko administrativnog i organizacionog utemeljenja, doveli su mnoge ugledne ljude koji su ostali u redovima Komisije, u stanje nedoumice sta se zaista dogodilo, kada i sa cim zapravo pocinju da rade, koliki im je stepen autonomije i kako da se postave prema javnosti. Drugim recima, dodeljena im je uloga, ali ne i mesto, snaga, moc i sredstva da tu ulogu i sprovedu.

Jugoslovenska Komisija za istinu osnovana je u martu 2001. (neposredno uoci hapsenja Slobodana Milosevica), a dosla je pod lupu javnosti tek u maju, tokom medjunarodne konferencije "Istina, pomirenje i odgovornost". Taj skup je u Beogradu ambiciozno i uspesno organizovao B92, inace jedan od retkih medija koji se dosledno, sustinski i sistematski bavi ovom problematikom vec nekoliko godina unazad, predocavajuci razlicite koncepte, iskustva i primere nacionalnog ozdravljenja i pomirenja kroz spoznaju istine i odgovornosti.. Tom prilikom ucesnici iz celog sveta kao i bivsih jugorepublika izrekli su dosta pohvala sto se Jugoslavija odlucila na takav korak, ali su zato najzesce kritike dosle "s domaceg terena".

Pod udar je dosao "dekretsko-kabinetski" manir kojim je predsednik Kostunica osnovao Komisiju, a upozoreno je da ona nece daleko odmaci sa mrtve tacke ukoliko ne otpocne najsira debata o alternativnim nacinima utvrdjivanja istine i zadobije poverenje i podrska javnosti i nevladinih organizacija.

Vec tada se jasno osetila tenzija izmedju konfrontiranih blokova "civilnog" i "ostalog drustva" kao i vladinih i nevladinih organizacija. Svi su pozivali na neophodnost razgovora i "demokratskog dijaloga", ali bez mnogo samosvesti da su mozda bas oni sami jos nespremni za takav dijalog. Ipak, u moru kritika, ispravno je ukazano na ozbiljan problem s jedne strane nejasnog i presiroko postavljenog zadatka, a s druge strane veoma ogranicenog mandata koji Komisiji uskracuje snagu da moze da pozove svedoka pod pretnjom prinude. To je, recimo, imala Juznoafricka komisija za istinu i pomirenje - medju analiticarima smatrana daleko najuspesnijom od svih dvadesetak srodnih tela osnivanih sirom sveta u poslednje dve decenije, jer je osnovana odlukom nacionalnog parlamenta, a ne predsednickim dekretom.

To joj je davalo dodatni legitimitet, sto je u jugoslovenskom slucaju, takodje uoceno kao nedostatak.

Medjutim, umesto da se ubrzo nakon majskog skupa u Beogradu nastavi javna debata inicirana umnogome angazovanjem B92, sve je stalo pod pritiskom isforsiranih dogadjaja. U spletkama izmedju politickih elita koje su obelezile pocetak leta, manje je opasno to sto su kompleksi, inat i sjueta poljuljali temelje zajednicke drzave. Daleko ozbiljniji problem je u tome sto su iznudjeni politicki prioriteti kao sto je to bila kriza Savezne vlade, gurnuli u stranu jednu toliko vaznu, drustveno potrebnu, racionalnu i moralno utemeljenu zamisao kao sto je Komisija za istinu i pomirenje. Zarad kratkorocnih taktickih kombinacija (koje su imale najmanje veze sa opstankom Federacije), prvobitno uznesena prava i nade svih ratom i mirnodopskom represijom unesrecenih ljudi, trivijalizovane su sa najviseg mesta.

Oni koji su se ponadali da ce im nove demokratske institucije pomoci da iznesu svoju istinu o tome sta im se dogodilo, kako bi zauzvrat saznali zasto im se dogodilo, ko je za to odgovoran i eventualno pristali da oproste zarad opsteg nacionalnog ozdravljenja, prerano su sebi dozvolili optimizam.

U periodu pre izrucenja Milosevica Hagu, strane diplomate kao i brojni medjunarodni politicki partneri nove vlasti, nisu pokazali ni najmanje interesovanja ili pak entuzijazma za (javnu) podrsku jednoj takvoj inicijativi, valjda u podozrenju da ce aktivnost Komisije na neki nacin poremetiti planove za izrucenje bivseg predsednika Tribunalu. Premda "aktivnosti" zapravo nije ni bilo, razlog za hladan stav moze se naslutiti u potpuno razlicitoj prirodi Komisije u odnosu na Tribunal: dok je rad suda zasnovan na dokazivanju krivicne odgovornosti pocinilaca i kaznjavanju, koncept Komisije (kakvu je imala Juzna Afrika) je baziran na razmeni: amnestija (oprost) za priznavanje istine i odgovornosti.

Nasuprot jugoslovenskoj situaciji, Juznoafricka komisija imala je svu paznju, simpatije i potporu "medjunarodne javnosti", sto je veoma pomoglo da se prebrode neki veoma teski trenuci (pocev od finansijskih pa do sasvim politickih) o kojima je u vise navrata u nasoj javnosti govorio dr Alex Boraine, ekspert za tranzicionu pravdu, potpredsednik Juznoafricke komisije i specijalni savetnik jugoslovenske Komisije. Ipak, Tribunal nije osnovan zbog aparthejda, niti je na Juznu Afriku vrsen pritisak da izruci neke od pocinilaca najstrasnijih zlocina bilo kakvoj medjunarodnoj instituciji. Toj zemlji je ostavljeno da sama (u pregovorima elita oko prelaznog ustava) nadje i kreira oblik obracuna sa represivnom prosloscu, u skladu sa istorijskim, kulturoloskim i mentalnim sklopom tog drustva.

Amnestija u zamenu za istinu, bila je moguca u tim razmerama, zbog tradicije oprastanja, duboko utemeljene medju pripadnicima obojene vecine.

Da li nasa kultura, tradicija i sklop nose u sebi tu vrlinu - licnog oprosta zarad sireg drustvenog dobra? Da li nasi zlocinci nose u sebi sposobnost spoznaje svojih zlodela i zelju za pokajanjem? Da li je bitno da se o tome javno i kvalifikovano razgovara pre nego sto se pristupi tom poslu? Da li mozda parlamentu treba pruziti sansu da se bar ovim projektom konacno iskupi za prethodne skandale i ukljuci u problematiku odgovornosti tako sto bi osnazio mandat Komisije jednim hitnim zakonom i udahnuo joj puni legitimitet i autonomiju? Buduci da je prethodni pokusaj za Zakonom o saradnji s tribunalom propao, a da se i ovaj trenutni vezan za novi Krivicni zakon - opstruira, mozda bi to bila prilika da najvise zakonodavno telo u drzavi ipak pokaze kako je doraslo izazovima novog vremena?

Sa Milosevicem u Hagu, medjunarodni pritisak je popustio, a prostor za sopstveno suocavanje s prosloscu znatno se prosirio. Da li je onda trenutna uspavanost posledica politickog slepila, diletantizma ili nedostatka politicke volje?

Iz brojnih neformalnih razgovora proteklog leta, utisak je ovog autora da su strani sagovornici uvideli upravo taj nedostatak istinske politicke volje u drzavnom vrhu da sopstvenu ideju o Komisiji za istinu i pomirenje, zaista i sprovede u delo. Naknadne analize poteza i ponasanja odvele su i korak dalje, do pretpostavke da je u nedostatku modernih zakona, reforme sudstva i potpune paralize pravosudnih organa, kada su u pitanju ratni zlocini, Komisija kao koncept mozda trebalo da posluzi u odredjenom trenutku kao dokaz simbolicne domace spremnosti da se uhvati u kostac sa istinom u nekoj para-legalnoj formi. Mnogo gora alternativa bila bi, da je Komisija naprosto instrumentalizovana: da je njenim uspostavljanjem nameravao da se ublazi ili odlozi strani pritisak za izrucenje Slobodana Milosevica Haskom tribunalu, i nista vise.

Posto se izrucenje ipak desilo na nacin na koji se desilo, stice se utisak da je pad intenziteta energije i zelje za saznavanjem istine u drzavnom vrhu, nekako koincidirao sa ekstradicijom..

Ovakva hipoteza nije lako dokaziva, a moguce da je i uvredljiva za ljude od integriteta u redovima Komisije, koji su zarad jednog plemenitog, moralnog i humanog cilja zalozili svoja imena i ugled, a za uzvrat postali izlozeni pitanjima, komentarima, pritiscima, pa cak i podrugljivom likovanju pojedinih kratkovidih analiticara domace drustvene zbilje.

Clanovi Komisije, bez obzira na ogranicenu autonomiju, svesni su veoma dobro da njihov posao, ako ikada bude poceo, ne bi smeo da bude ni u funkciji drzave, niti partijskih politika. Moguce da je i to jedan od razloga postojece hibernacije u njenom radu, buduci da niti drzava, niti partije nisu toliko demokratski uznapredovale da bi se odrekle monopola na istinu do koje ce se tek doci, a ipak finansirale nezavisni istrazivacki rad. Ovakve spekulacije, medjutim, predstavljaju puko rasipanje dragocene energije koja moze i mora da se investira u nesto daleko kvalitetnije i celishodnije: oslobadjanje te istine iz krila drzave - jednom i zasvagda- na nacin koji odgovara sklopu i kulturi ovog drustva, za dobrobit buducih generacija, ozdravljenje i izgradnju odgovornog drustva, nacionalnu i regionalnu stabilnost.

Ako sebe smatramo pripadnicima civilizovane i odgovorne nacije moramo, najpre zbog nas samih, da damo istini sansu. Ne treba se bojati "otvaranja starih rana" niti traziti izgovor u tome sto to drugi jos nisu ucinili; budimo prvi u necem dobrom i pokazimo da smo svesni rizika koje nosi izgradnja demokratskog drustva na moralnim, duhovnim i cinjenicnim rusevinama. Ona niti je pozeljna, niti je moguca.

Institucija kao sto je Komisija za istinu, dozivela je mnoge forme i preobrazaje tokom 20-godisnje evolucije - od postmilitarnih rezima Latinske Amerike, preko aparthejda, do evo, evropske premijere u formi ove nase, jugoslovenske. Neki kriticari njihovu najezdu karakterisu kao modu, dok drugi opet, upozoravaju da se tako sustinski drustveni i nacionalni poduhvati ne mogu zapocinjati pukom transplantacijom postojecih modela, vec njihovom modifikacijom. Uz uvazavanje ovakvih argumenata, vecina svetskih teoreticara u oblasti tranzicione pravde sve je sklonija da Komisije tretira kao metod - obrazac drustvenog ozdravljenja a ne puki kulturolosko-politicki ili pak pravni fenomen. Jugoslavija se, medjutim, ne bi mogla smatrati pukim "imitatorom" svetskih trendova, jer je u nasem slucaju, mnogo toga upravo - presedan.

Prvi put u istoriji Komisija za istinu je osnovana u jednoj evropskoj drzavi; nikada ranije ona nije postojala u odredjenoj zemlji uporedo sa jednim medjunarodnim (Haskim) tribunalom osnovanim za tu istu zemlju i nikada se jos nije desilo da formalno postoji, a sustinski kao i da ne postoji.

Bas zato, sansa je stvorena, kakav-takav okvir postoji, pa svako reteriranje, oklevanje i prakticno polugodisnje stagniranje potpuno zbunjuje jer lako moze da se protumaci ili kao (nekonzistentna i neprincipijelna) promena politike, nesposobnost ili pak kao ‘ustupanje polja’ stranim takmicarima u nedostatku domace lige ili strucnih arbitara. U najlosijoj varijanti, sve ovo bi moglo da lici na demagoski, morbidni eksperiment na racun uglednih ljudi koji su zalozili svoja imena, na racun optimista koji su poverovali da konacno imaju odgovornu drzavu, a najvise na racun onih stradalnika medju nama, koji traze objasnjenja i krivce za svoja stradanja, patnje i gubitke.

Projekat istine i ozdravljenja nije samo "svojina" jedne male grupe pozrtvovanih entuzijasta koja je spremna da izdrzi sve i po svaku cenu. Niti mediji smeju da dozvole da ih neko posebno animira u tom pravcu, niti predstavnici civilnog drustva i nevladinih organizacija mogu predstavljati ozbiljne partnere ukoliko je njihov stav permanentno kritican, a retko konstruktivan. Njihovo angazovanje nema tezinu ukoliko svoja bogata iskustva ne ponude "u razmenu" sa onima koji imaju zelju i potrebu da nesto promene i konkretno urade i u vezi sa sobom i u vezi sa okolinom. Ovde nije rec o altruizmu, vec o investiciji u zajednicki interes - izgradnju demokratije na zdravim osnovama. Univerzitet kao forum za slobodno naucno, kulturno i moralno obrazovanje mladih ljudi i nadmetanje duha, mogao bi da ima visoko mesto u ovom projektu.

Svi ovi akteri mogu da ucine veoma mnogo, ukoliko spoznaju da je njihova snaga u povezivanju i artikulisanju nove kampanje za oslobadjanje istine jaca od bilo kakve drzavne politike. Drzavna politika je samo jedan od nacina ispoljavanja interesa, a u demokratskim drustvima na kraju krajeva je uobicajeno da se ona oblikuje, popravlja i menja pod pritiskom gradjanske svesti i informisane i angazovane javnosti.

Autor je novinar i doktorski kandidat na Departmanu za komparativnu politiku Univerziteta u Torontu