Vladimir Ilic

Dame i gospodo, hteo bih da govorim kratko, o odnosu nacionalizma i antikomunizma u kontekstu nase osnovne teme.

Pre toga bih stavio samo jos jednu kratku napomenu. Bilo je pokrenuto pitanje da li su strani cinioci voljni da garantuju teritorijalni integritet balkanskih drzava. Mi smo juce imali ovde sefa jedne drzavne administracije, koji je do preuzimanja duznosti neprestano govorio da nikada nece odustati od ujedinjenja Republike Srpske sa Saveznom Republikom Jugoslavijom. Mogli smo ga, da je bilo prilike, zapitati da li je u medjuvremenu, posto je delom voljom gradjana, a delom americkim parama preuzeo vlast, odustao od tog opredeljenja. I, da li je recimo, odustao od toga da glorifikuje izvornog srpskog fasistu Dimitrija Ljotica. Nije bilo prilike, odslusali smo govor, i sad razgovaramo.

Prelazim na osnovni deo svog izlaganja koje nece biti dugo. U pitanju je odnos nacionalizma i antikomunizma. Dve vrlo kratke prethodne napomene. Sudeci po sadrzajima, i prepodnevnih, i popodnevnih diskusija, ja sam izgleda jedina prisutna osoba ovde koja je nekada bila clan bivseg Saveza komunista Jugoslavije. Druga napomena: ja, na srecu, nikada nisam patio pod dosadasnjim rezimima, nisam bio nicija zrtva, ni pod Titom, ni pod njegovim epigonima, ni pod Milosevicem, ni za vreme NATO bombardovanja, ni sada pod DOS-ovskom vlascu demokratskog nacionalizma. Oba momenta nesumnjivo deformisu moju optiku, i odredjuju moju perspektivu. In medias res, dame i gospodo.

Pomenuto je ciscenje u vlastitom dvoristu. To je parafraza stare komunisticke teze prema kojoj se sovinista bori protiv tudjeg nacionalizma, a komunista protiv svog nacionalizma. Nije cudo da tu tezu danas na konkretan nacin upotrebljavaju ljudi od kojih sam se kao mlad covek ucio komunistickim, levo-socijaldemokratskim, i anarhistickim idejama. To ne cudi. Antikomunizam je u Evropi preziveo, anahron je, démodé, passé, koristi se samo u retkim slucajevima pravdanja fasizma. Crna knjiga komunizma u Francuskoj pravda visijevsku kolaboraciju sa nacizmom i deportaciju francuskih Jevreja. Historiker Streik, i ceo niz debata, od bitburskog pomirenja '85. godine, pa naovamo, sluze preko kritike komunizma odbrani fasizma, kao, navodno spolja izazvane reaktivne, gotovo opravdane, akcije prema opasnosti sa istoka.

Isto je, mutatis mutandis, i ovde, s tim sto postoji razlika u intelektualnom nivou. Dok se kriticari sporazumevanja medju narodima u Evropi danas izjasnjavaju kao zagovornici Panevrope, ovde se zagovara tribalizam, etnicki nacionalizam, samosvojna, samodovoljna Srbija, a ako se vec mora, posle primljenih para od Amerikanaca, i smene vlade koja je tome usledila, i koja je, delom, uz volju gradjana time bila izazvana, ici u Evropu, onda u Evropu ici kao Srbi, na celu sa Patrijarhom, a ne u paketu sa komsijama, sa susednim narodima. Ono sto je u Evropi rudimentarno, i sto sluzi samo odbrani fasizma, koji u Evropi nije jak, kod nas je dominantno. To je taj demokratski nacionalizam koji danas drzi vlast u Srbiji, koji predstavlja izbor Zapada, jer doktora Kostunicu koji za sebe kaze da mu je ideoloski najbliza stranka doktora Karadzica, koji je kao i doktor Djindjic doskora, i dugo posle gospodina Milosevica, bio saradnik doktora Karadzica, na vlast je doveo, uz volju gradjana, i zapad, i njegov novac. Demokratski nacionalizam je izbor Zapada. A pomirenje, komsije, susedi - njih to ne zadovoljava. Njih ne zadovoljava demokratsko-nacionalisticka Srbija.

Mi mozemo da biramo: hocemo li i dalje, kao zemlja od osam ili deset miliona stanovnika biti puka moneta za potkusurivanje velikih sila, ili cemo se otvoriti prema nasim prirodnim balkanskim i panonskim saveznicima, obnoviti onu politiku koja je, uz sva zlodela autoritarne vladavine, obelezila poluvekovno razdoblje mira i medjuetnicke sloge na Balkanu, u vreme marsala Tita i njegovih epigona. Hocemo li biti puki poslusnici zapada, kao sto su demokratski nacionalisti, ili cemo kao gradjanska opcija pruziti ruku svojim susedima, zajedno se povezivati, i igrati autonomnu ulogu u ujedinjenoj Evropi. To je kljucna dilema.

I poslednje: gradjanska opcija koja je izdata od Zapada, jeste u jednom statisticko-socioloskom smislu abnormalna. Demokratski nacionalizam je pokrio sav javni prostor. Pokusava sebe da prividno rehabilituje, opravda i normalizuje, preko kritike svojih autoritarnih saveznika. Neke od njih ce demokratski nacionalisti predati Hagu, nece ih predati gospodja Kandic, nece ih predati gospodja Biserko, predace ih ljudi gospodina Kostunice i gospodina Djindjica, doskorasnjih doktor Karadzicevih saradnika. Mozda tako i treba da bude. Mozda tako i mora da bude, ja o tome ne znam. Ali gradjanska opcija je danas, zbog svoje statisticke beznacajnosti abnormalna. I kao takva podleze riziku ekstremizovanja, sektaskog pristupa i unutar-grupne disidentske iskljucivosti. ... svako treba da odmeri za sebe.