Svetozar Stojanovic - filozof, clan Komisije za istinu i pomirenje, Beograd
{Diskutant}

Iako sam clan Komisije, hteo bih da kazem da govorim samo u svoje ime i Komisija medju ostalim pravilima ima i to pravilo da se u ime Komisije moze govoriti samo onda kad Komisija nesto zakljuci, jedno od nasih pravila je da ce kad bilo sta zakljucimo, a postoje razlike u misljenjima i dalje izmedju, pod znacima navoda: vecine i manjine, i jedno, i drugo, i trece mora biti publikovano sa svim, sa svim obrazlozenjima. Ali, prelazeci sad na samo nekoliko recenica o samoj stvari, prvo da se pomalo nasalim, a to je da izgleda da pored ostalih globalizacija ima i globalizacije Komisija za istinu i pomirenje. Da kazem i to da ja licno nikada nisam pristupio nekom poslu, intelektualnom, politickom, pa ako smem da kazem i etickom, ne mogu da kazem pravnom, jer nisam pravnik, ali on ima i pravni aspekt, sa vise, kako da kazem, sa vise straha, mislim straha pred izazovom, jer je izazov suvise ozbiljan. Dakle sa vise, ako smem da upotrebim taj izraz, neke skromnosti i poniznosti, i mislim da, a to sam cuo i od drugih clanova Komisije, a to samo znaci da rezultat Komisije, ako bude dobar, a nadam se da ce biti dobar, moze biti samo rezultat kolektivnog rada, ne samo Komisije, nego daleko sireg kolektiva i zajednice, a ovde su pominjani razni aspekti te zajednice. Treca stvar koju sam hteo da kazem, to je da ja vidim dva osnovna pitanja koje i sam sebi postavljam, jedno je odnos izmedju dela celine i istine. Kad kazem "dela celine i istine" onda je prosto ovo cinjenica, mi razgovaramo u stvari o, ako hocemo da se vracamo u proslost desetak godina, pre svega o krvavom raspadu jedne drzave, koja je bila medjunarodno priznata i koju smo svi smatrali ovde svojom zajednicom.

Prema tome, ne vidim, i to je mislim Djura ovde dobro rekao, ne vidim nacin da covek ovde dodje do nekakve parcijalne istine za bilo koji deo, a da to ne smesti u bilo koji totalitet. I inace, filozofi znaju, a znaju i drugi, da ne mozete izvuci jedan deo iz neke celine i doci do priblizne istine o delu a da ne, malo ne pogledate i samu celinu, jer prosto se radi o, ako nista drugo, radi se o interakternosti, nije prosto akternosti, nego o interakternosti, ali to onda znaci da se ne radi samo o Socijalistickoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, i nastalim drzavama, nezavisnim, novim, nastalim na njenom raspadu i razbijanju, nego se radi o velikim, vodecim silama, i uopste o medjunarodnim ciniocima i medjunarodnim akterima.

Ja, licno, sam cu se u Komisiji posvetiti najvise na medjunarodnom aspektu same stvari. To je jedno pitanje, znaci odnos dela celine i istine, drugo je ovo pitanje uzeg i sireg zadatka Komisije. Uzim zadatkom Komisije svakako smatram da doprinese koliko god moze tome da se otkrije istina o zlocinima, ali ne prosto o zlocinima, nego i o drugim nepocinstvima, nisu samo zlocini vrsta nepocinstava koje nas interesuje, nego i o drugim nepocinstvima pocinjenim u ovih desetak i vise, i vise godina. A siri zadatak vidim u onome sto je i Radmila Nakarada ovde kazala, i neki drugi, i to je ustvari stavljanje toga svega u jedan kontekst, ali ne prosto samo celine, Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije, nego ustvari u jedan mnogo, kako bih rekao, siri kontekst, a to je pitanje ovo, o uzrocima, pa postojala je jedna drzava, funkcionisala je, izgledalo je dosta dobro, bar svima nama koji smo u njoj ziveli, a i mnogima u svetu, i kao, odjednom se raspala, i razbijena je, i zasto se to desilo, i tako dalje, to ne moze a da nas ne interesuje, inace ne bi nasa Komisija imala nikakve specificnosti u odnosu na, kako da kazem, na pravosudne organe, pocev od Medjunarodnog suda u Hagu, pa do domacega, domacega pravosudja.

A tu cemo, naravno, u ovom suocavanju sa ovim uzim problemom, imati velike probleme, prosto zato sto ovo nije Komisija koja, naravno ima ona pravosudna ovlascenja koja imaju i drugi organi, i mislim i da ne treba da ima, prosto, treba izgradjivati jedan pravosudni sistem koji treba da obavlja svoje poslove, postoji takodje i Medjunarodni sud u Hagu, nego ona ne moze prosto nikoga, i kad bi pozvala nekoga koga smatra da treba da saslusa, a posto ne moze da oprastanje, odnosno amnestiju, nece valjda niko sam sebe da optuzuje tu, jer ce onda da zavrsi, je li, sa pravnom odgovornoscu, na robiji negde, ili u zemlji, ili negde, ili negde u Hagu, to onda, shvatate, koliko je to onda kompleksan problem, da ne govorimo o tome interakternosti i o tome da mi nemamo, cak i kad bismo imali ta ovlascenja, kako cete vi sad pozivati nekoga iz drugih drzava da ima uopste obavezu da dodje, da se vama odazove. Dakle, to su te teskoce kad je rec o uzem problemu.

Kad je rec o ovom sirem problemu, i sad cu da privedem kraju, to je ovo pitanje te dijahronije, dokle ide ta dijahronija. Dokle ide ta dijahronija. Mi smo nekako kazali od osamdesete naovamo, sa akcentom na, razume se, tamo negde na kraj osamdesetih, i onda cele devedesete godine, sve do danas, a od osamdesete smo kazali prosto zato sto je to bila jedna drzava koja je imala jednog harizmarha, je li, imala je iluziju da funkcionise ustavni sistem kakav je postojao, a funkcionise taj harizmarh u stvari svojim diktatima, i onda odjednom, kada je umro, to sto je bila ta dekoracija u izvesnom smislu, u izvesnom smislu, u izvesnoj meri, za tu harizmarhiju, kako ja to volim da kazem, ona je odjednom postala stvarni sistem koji je trebalo da funkcionise, a nije mogao da funkcionise, potpuno je bio paralisan, i znamo da je deset godina izgubljeno u toj, u toj, paralizi.

Ali kad je rec sad o dubljoj dijahroniji, naravno, moze covek da ide, necemo da idemo sad do 1804., kako se ovde neko nasalio, ja licno imam za sebe jedan, a predlazem i drugima da razmisle za sebe, nekakav kriterijum. Ja mislim da je vrlo vazno znati sta se desilo u proslosti, bar do onog trenutka u proslosti koji cini deo licnih biografija velikog dela generacije koja je ziva. I ako se setite '91. godine, ono sto se zbilo u Drugom svetskom ratu, to nije nikakva takozvana cista proslost, nego to je proslost koja je u stvari deo biografija, to nije ni proslost za mene, ja sam tad imao deset godina, ali recimo da uzmemo nekoga ko pamti sa pet godina, pet-sest godina, pa onda cete videti da je vrlo veliki deo stanovnistva Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije seca se, ziveo je, doziveo je indirektno, ili direktno, ono sto se zbilo od 41. godine, pa nadalje.

Da dodam jos i ovo: u istinu spada, sad da malo vedriju stranu iskazem... valjda spada i to da nekako kazemo sta nas je to objedinjavalo, i zasto smo mogli da funkcionisemo decenijama, i koje su to sve veze bile, jer i to je deo istine, i koje veze i danas postoje, ne samo prijateljstva koja se ovde vide i saradnja, nego, koliko vidim, ovde sem stranaca, da kazem striktnih stranaca, niko nema potrebe da slusa nekakav prevod sa jedne varijante na drugu, a da ne govorim o rodjackim vezama i o svemu ostalome, o memorijama, emocijama, i o svemu ostalome.

I da zavrsim ovim o cemu je Misa Gleni govorio, a sto je po mome misljenju vrlo, vrlo vazno. To je to pitanje suda u Hagu i odmah da me niko pogresno ne shvati: po mom misljenju prvo sto odmah treba uraditi ovde u Srbiji i u Crnoj Gori, znaci u Saveznoj Republici Jugoslaviji, to je da odmah treba sto pre rehabilitovati i rekonstruisati pravosudne organe i oni treba odmah da otvore istragu o ratnim zlocinima i o drugim zlocinima, pocinjenim od gradjana ove drzave, novonastale drzave, dakle tu nemam nikakve rezerve u tom pogledu, i jedini je problem sto je to pravosudje u stanju u kome je i sto ce da prodje izvesno vreme dok to pravosudje ne postavite na svoje noge, jer od ovakvog kakvo je, sem sa casnim izuzecima, nedavno vracenim na scenu, vi nemate pravosudje koje je sposobno i voljno da se uopste suoci, da se suoci sa tim stvarima.

Drugo je ta saradnja sa Sudom u Hagu. Razume se da saradnje sa Sudom u Hagu mora biti, jedino moram dodati da ono sto zovemo principijelizmom u filozofiji nasuprot nekom pragmatizmu, ili ako hocete da kazemo legalizmu nasuprot pragmatizmu, to mora da se odnosi na sve, ukljucujuci i na one koji su osumnjiceni za ratne zlocine. Najlakse je ustvari biti principijelista u odnosu na one sa kojima se slazete, na prijatelje, na one koji nisu krivi, ili uopste nisu krivi, ili nisu mnogo krivi, najteze je postovati pravnu proceduru, pravne propise, i uopste se ponasati pravno, sa pretpostavkom nevinosti prema onima za koje intuitivno i na osnovu nekih informacija znate da su, po vasem misljenju krivi za velike, velike zlocine, dakle, mora da se ispostuje jedna procedura. Ja zbog toga pozdravljam to sto ce, nadam se, taj zakon o saradnji sa sudom u Hagu biti donet, tako da onda mogu da se pravosudni organi koji su kompetentni za to, oslone na to.

A kada je rec o Sudu u Hagu, nemam ja, moj glavni prigovor... moj glavni prigovor Sudu u Hagu je to sto on nije podveden pod jedan univerzalni sud. Ja ne volim sud za dve zemlje, bilo bi dobro sada ako se ratifikuje ovaj, da se ova dva suda podvedu, ali to izgleda nije realisticno, pod taj univerzalni sud, ali tu imamo sad ovaj problem, i mene to interesuje, jer cu, kao sto to obicno cinim, provesti ovu jesen u Sjedinjenim Americkim Drzavama, vrlo cu pomno, i s obzirom na moj interes u Komisiji studirati, ne to da li ce sad Amerika da otvori nekakvu istragu protiv senatora Kerija, sadasnjeg predsednika univerziteta, jednoga tamo cuvenog univerziteta, nego me interesuje ustvari kako ce taj slucaj biti primljen i u javnom mnjenju, kako ce javno mnjenje reagovati na to, ne zato sto neko sad moze da natera Ameriku da ona ratifikuje Sud u Hagu, nazalost ne moze, nego prosto me interesuju ti standardi, da kazemo, pravni, politicki, moralni, u americkom javnom mnjenju, kad se ovako nesto otkrije, jer nesto treba iz toga da naucimo, a valjda iz nacina na koji americko javno mnjenje ce reagovati u ovom slucaju, a bilo je i drugih slucajeva, valjda cemo dobiti i neku pomoc i za nas, indirektno, time sto kazemo, evo, i u Americi, jer je to ipak vodeca sila, postupa se na jedna principijelan nacin. Hvala.