Radmila Nakarada - sociolog, Institut za evropske studije, clan Komisije za istinu i pomirenje
{Uvodnicar}

Pripremila sam svoje beleske na engleskom jeziku tako da se nadam da nemate nista protiv da svoje izlaganje iznesem na tom jeziku.

Pretpostavljam da sam pozvana da ucestvujem u ovoj raspravi zato sto je jugoslovenska Komisija za istinu i pomirenje nedavno uspostavljena, sto podrazumeva da je prerano govoriti o njoj pozivajuci se na rec "iskustvo". Mi smo jos na samom pocetku i tek osmisljavamo principe nasih buducih aktivnosti. Primeri teskoca sa kojima se srecemo vec su pomenuti u prethodnim diskusijama, a sigurno ce biti pomenuti i danas. Ono o cemu clanovi Komisije pre svega moraju da vode racuna su iskustva drugih tribunala, njihovi uspesi i njihove greske, ali i to je samo jedan od elemenata vaznih za stvaranje sopstvene formule. Ocigledno zivimo u drustvu prezasicenom izazovima, raznim osecanjima i kontradiktornim cinjenicama. Tu su stid, krivica, bol i trauma. Svi ovde prisutni clanovi Komisije veoma pazljivo slusaju i trude se da uoce probleme, dileme i pristupe kojima ce se baviti. Ja ovo smatram kljucnim dijalogom. No ako bismo zeleli da pronadjemo svoje mesto u mnostvu iskustava treba to da ucinimo ne medju komisijama uspostavljenim u raznim zemljama vec medju vrstama konflikta zbog kojih su te komisije nastale. Uzmimo za primer zemlje poput Gvatemale gde su posledice konflikta opisane kao sprzeno tle, drzavni teror, ili Kolumbije, u kojoj se trenutna kriza opisuje kao potpuna kriza drustva i najgore krsenje ljudskih prava na svetu, ili dugotrajne sukobe u Sri Lanki ili Sudanu koji traju i po trideset godina, ili posledice sukoba na istocnom Timoru gde je prakticno celokupno siromasno stanovnistvo opljackano i spaljivano (gas je bio jedno od glavnih oruzja) i gde je preko trecine populacije ubijeno. Samo se treba osvrnuti na ove primere da bi se doslo do zakljucka da je put istorijskih patnji bio dug, da je bilo ekstremnog nasilja, da je rat postao zanat i nacin zivota u kome su rusene institucije, unistavani celi gradovi, civilno stanovnistvo je bilo prvo medju zrtvama, a privrede i drustva su takodje bila unistavana. Sve traumaticne posledice toga nagnale su ljude koji se bave analizom sukoba na jedan sustinski, mada mozda banalan, zakljucak: moramo se baviti slozenoscu sukoba jer oni poticu iz viseslojnih izvora.

Ovo drugim recima znaci da se moramo odupreti pogresnim analogijama, pojednostavljenjima i poluistinama. Pritom mislim da svako u ovoj komisiji razmislja o nacinu na koji se treba suocavati sa prosloscu, i na koji cemo mi pokusati da se suocimo sa raznim istinama i ako budemo uspeli da razvijemo svoje sposobnosti, da govorimo raznim jezicima i slusamo razne glasove, to ce samo po sebi biti cin pomirenja. Cilj ovog poduhvata nije samo suocavanje sa krivicom, bolom ili odgovornoscu, secanje ili zaborav, vec i ucvrscivanje mira i doprinos sustinskoj transformaciji naseg drustva. Zato smatram da je vazno baviti se korenom sukoba, da bi se ukazalo na opasne zablude, nezeljene posledice, i pre svega da uvek postoji drugo resenje. Na taj nacin mozemo prosiriti mogucnosti mirnog resavanja sukoba u krajevima u kojim je bilo toliko mnogo nasilja i nipodastavanja ljudskog zivota.

Medju prvim odlukama ove komisije bilo je to da ce se baviti nasom tragedijom na dva nivoa - na nivou zrtvi i na nivou uzroka i protagonista rata, i trudicemo se da izbegnemo minimiziranje i demonizirajuce stereotipe na koje nailazimo. Samo ako se budemo bavili i jednim i drugim, mislim da cemo moci da doprinesemo toj sustinskoj transformaciji. Ako se budemo bavili samo pojedinacnim zlocinima bez razumevanja uzroka koji dovode do sukoba, sve ce biti samo prolazna trauma koja ce se zavrsiti novom amnezijom kojoj pogoduju teskoce svakodnevnice. Trajne promene zahtevaju cvrstu odluku da se nikad vise ne pribegne nasilju kao nacinu resavanja konflikta. Naravno, clanovi Komisije su potpuno svesni predstojecih teskoca, sto ih cini skromnim i poniznim, a koje su izazvane sopstvenim ogranicenjima i trenutnom neizvesnoscu. Ako postoje nacini borbe protiv nedostataka i licnih predrasuda, to su onda dijalog, saradnja sa nevladinim organizacijama i institucijama i svima koji nam mogu pomoci u nasem slozenom zadatku. Naravno, sve te aktivnosti bile bi pod budnim okom javnosti.

Za kraj, profesorom Borejn je u razgovoru sa nama rekao da rezultat rada komisije moze biti samo deo istine i delimicno pomirenje, ali ja bih dodala da ako uspemo da dosegnemo deo istine ili delimicno pomirenje, mozda cemo dosegnuti i makar malo normalnosti.