Dajen Orentliher - profesor prava na americkom univerzitetu, Vasington, direktor kancelarije za istrazivanje ratnih zlocina
{Uvodnicar}

Hvala. Zelela bih da izrazim moju zahvalnost za poziv da govorim na ovoj konferenciji. Poslednji put kada sam bila u Beogradu ucestvovala sam na konferenciji u ovoj istoj prostoriji, a sada se vracam u jedan potpuno drugaciji Beograd. Kao i mnogi drugi sirom sveta, bila sam zaista dirnuta i inspirisana demokratskim promenama koje su zapocete ovde proslog oktobra. Moram da kazem, s obzirom da dolazim iz zemlje koja nije uspela da organizuje sopstvene predsednicke izbore na valjan nacin, da moje divljenje za promene u ovoj zemlji utoliko vece. Stoga mi predstavlja posebno zadovoljstvo da budem ovde sa vama danas.

Planirala sam da kazem nesto vise nego sto cu to sada uraditi o iskustvima u drugim zemljama u tranziciji, ali, imajuci u vidu nedostatak vremena i ono sto je vec receno, prosto cu da iznesem moje slaganje sa nekoliko tacaka koje su pomenuli ostali govornici. Najpre, zelela bih da ukazem da se slazem sa tvrdnjom koju je Aleks izneo ranije kao i ostali, a to je da nema jedinstvenog resenja za razlicita drustva koja se oporavljaju i koja se moraju suociti sa svojom prosloscu. Mi svi, naravno, imamo mnogo toga da naucimo iz iskustva drugih.

Druga stvar koju zelim da pomenem - zelela bih izrazim moje slaganje sa tvrdnjom koju je iznelo nekoliko drugih govornika prema kojoj postoji veoma bogat repertoar mehanizama za suocavanje sa prosloscu, ukljucujuci krivicno gonjenje, komisije za istinu, programe reparacija, peticije, itd. Ovi mehanizmi se ne iskljucuju medjusobno. Ponekad politicka ogranicenja u vezi sa tranzicijom mogu onemoguciti sprovodjenje odredjene opcije kao sto je krivicna istraga ili to mogu redukovati.

Karl Jaspers je razvio, identifikovao cetiri posebne vrste onoga sto je nazivao krivica, a ja mogu koristiti rec "odgovornost", u nemackom drustvu posle drugog svetskog rata. Dva oblika krivice su posebno zanimljiva za ono sto zelim da iznesem: krivicna odgovornost za koju Jaspers tvrdi da uvek mora individualna - samo jedan pojedinac moze biti krivicno odgovoran za odredjeno zlodelo, i politicka krivica koju bih ja mogla nazvati politickom odgovornoscu. On je objasnio sta je zeleo time da kaze i rekao je da se politicka krivica po osnovu dela drzavnika i gradjanstva te drzave odnosi na to da ja moram da snosim posledice za dela te drzave koja upravlja mnome i u okviru cijeg poretka zivim. Svako je suodgovoran za nacin na koji se njime upravlja. Jaspers je potom sugerisao vaznost suocavanja drustava sa njihovom odgovornoscu kao i gradjana za zlocine koje su pocinili njihovi lideri u njihovo ime kao gradjana. Odnos izmedju ove dve stvari, odnosno odnos koji je veoma vazan se odnosi na to da krivicni procesi pojedincima koji su mozda krivi za odredjene zlocine mogu igrati veoma vaznu ulogu u inspirisanju drustava koja pokusavaju da se suoce sa svojom politickom odgovornoscu, da shvate makar koja su neka od tih pitanja sa kojima se moraju suociti. Stoga, tu imamo jedan veoma dinamican odnos, jedan odnos koji nije medjusobno iskljuciv, izmedju krivicne odgovornosti i politickog priznanja one vrste koju potpomaze komisija za istinu.

Sada zelim da se osvrnem na ono sto je Misa Gleni ranije danas nazvao posebnoscu okolnosti u bivsoj Jugoslaviji i da kazem nesto o tome kako odredjena politicka ogranicenja u ovom kontekstu mogu uticati na opcije jugoslovenskog drustva u procesu njegovog suocavanja sa prosloscu. Ocito, jedna od najvaznijih odlika ovdasnje situacije jeste to sto su vec neke odluke donete izvan Jugoslavije (ovde mislim, naravno, na medjunarodni tribunal koji je Savet bezbednosti ustanovio pre deset godina). Sada, to ocito nije sasvim jedinstvena situacija, ali jeste jedna neobicna situacija. Nema puno zemalja koje su suocavaju sa pitanjem kako se odnositi prema proslosti uz prisustvo vec ustanovljenog tribunala za koji nisu trazili da bude ustanovljen. To je to. Zelela bih da sugerisem da situacija u kojoj se nalazi Jugoslavija nije u potpunosti jedinstvena. Zelim zapravo da kazem da je jedna od bitnih odlika savremenog medjunarodnog krivicnog prava i njegovog sprovodjenja upravo cinjenica da sve vise drzava sada postaju deo jedne univerzalne mreze primene zakona o covecnosti, a ja cu dati samo jedan primer koji nam je svima dobro poznat: slucaj Pinoce. Gospodin Pinoce je uhapsen u Londonu u skladu sa idejom da je to vec dugo bilo u knjigama, ali da nije bilo primenjivano donedavno. Radi se o univerzalnoj jurisdikciji. Prema tom teorijskom principu bilo koja drzava moze delovati kao agent primene medjunarodnog prava i krivicnog goniti pojedince koji su prekrsili zajednicki kodeks covecnosti, bez obzira na to gde su se zlostavljanja dogodila. To je bio jedan novi koncept poznat profesorima prava, ali sa kojim nije bio upoznat realan svet kada se radi o njegovoj prakticnoj primeni. Danas se univerzalna jurisdikcija primenjuje sirom sveta.

Medjunarodni krivicni sud je jos jedan primer. Cak i SAD, koje nisu zelele da vide bilo koga od svojih gradjana pod jurisdikcijom Medjunarodnog krivicnog suda, su izgubile bitku na tom frontu. Makar, u teoriji, americki gradjani ce biti pod jurisdikcijom tog Suda. Dakle, sada imamo sistem medjunarodne primene zakona preko drzavnih granica koje postaju sve manje bitne. Zemlje poput Cilea, na primer, kada se odluce na nacionalnom nivou da se suoce sa svojom prosloscu kao politicka zajednica, to rade kao clanovi u globalnoj zajednici savesti i prava.

Najzad, sta ovaj fenomen onda znaci za ovu zemlju i nacin na koji se ona suocava sa svojom prosloscu... Malo je vremena da bi se temeljnije razvila ova veoma bogata tema, ali bih zelela da sugerisem na kraju nekoliko implikacija takve situacije. Najpre, celokupan rad Tribunala - to je brod koji je porinut pre nekog vremena i svoje putovanje nece zavrsiti jos neko vreme - ni na koji nacin ne iskljucuje veoma snazno angazovanje bivse Jugoslavije u procesu suocavanja sa ratnim zlocinima, a kamoli drugim krivicnim delima. Rad Tribunala sustinski zavisi od toga da li ce njegov rad biti zaokruzen i podrzan od strane zemalja ciji gradjani podlezu njegovoj jurisdikciji. Moguce je, ali i pozeljno, na primer, za Jugoslaviju da se suoci sa zlocinima koje su pocinili njeni bivsi lideri protiv sopstvenih gradjana, a sto je Jugoslavija vec pocela da radi. Jugoslavija takodje ima veoma vaznu ulogu u krivicnom procesu u vezi sa ratnim zlocinima. Tesko da je potrebno primetiti da Tribunal ima ogranicene resurse, te da moze pokrenuti jedino ogranicene krivicne procese u cilju uspostavljanja vladavine prava na nacin koji bi uzeo u obzir razmere zlocina pocinjenih u ovom regionu. Sustinski je vazno za nacionalne sudove da odigraju najpre jednu komplementarnu ulogu i najzad vodecu ulogu u suocavanju sa ratnim zlocinima.

Na kraju, zelela bih da kazem da sustinska transformacija koja se dogodila u ovoj zemlji tokom prosle godine neizbezno pokrece sledece pitanje: da li sadasnji odnos izmedju Tribunala za bivsu Jugoslaviju i vlasti u bivsoj Jugoslaviji ima ikakvog smisla sada? Tribunal je, naravno, stvoren pod bitno drugacijim okolnostima u odnosu na ove sadasnje i taj medjusobni odnos iz proslosti je prevashodno definisan u smislu antagonizma izmedju jugoslovenske vlade i Tribunala sto se mora sada preispitati. Da li ovaj odnos ima ikakvog smisla u jednoj demokratskoj Jugoslaviji? Zelela bih da ukazem na to da politicka transformacija koja je pocela ovde sada otvara put ka radikalno transformisanom odnosu izmedju jugoslovenskih vlasti i Haskog tribunala. To bi bio odnos cije ce odlike biti pre saradnja nego antagonizam, a pogotovo saradnja u zajednickoj potrazi za pravdom. Hvala vam.