Dragoljub Micunovic

Ako sam dobro razumeo svoju ulogu, ja treba da otvorim zatvaranje.

Naime, ovo je zavrsna sesija i trebalo bi da kazem nekoliko uvodnih reci o tome. Imam jedan hendikep da nisam sve cuo jer nisam sve vreme bio, nesto malo juce i danas ceo dan, pa cu onda reci neke stvari koje sam inace mislio da kazem kad sam dobio poziv. Naravno, svaka konferencija ima mnogo vece pretenzije nego sto je u stanju da uradi. Ona ima velike naslove, velike teme; mi se tu izrazgovaramo, cujemo jedni druge, damo argumente i mislimo posle toga, evo, nema rezultata, medjutim, ima, samo sto je rezultat nevidljiv, spor, tako da svaka ovakva konferencija, svaki ovakav razgovor ima i jedan nevidljiv rezultat i pozitivno dejstvo vise nego sto se to da odmah opisati kao neko operativno resenje.

Kada u naslovu ovog razgovora stoji istina, odgovornost, odnosno zadovoljenje pravde - ja bih to tako nazvao, to je sve motivisano ovim trecim delom, trecom recju, a to je demokratska buducnost. Nas upravo interesuje demokratska buducnost. Mi sad raspravljamo o istini i odgovornosti, zbog toga da bi, raspravljajuci o tome, mogli lakse da obezbedimo demokratsku buducnost. Ja bih hteo da na taj nacin razumem ovu konferenciju, a ne u nekom istoriografskom smislu, gde bi nas jedini cilj bio da utvrdimo istinu i odgovornost, odnosno da se zadovolji pravda. Ovde bih stavio naglasak upravo na buducnosti, i to na toj demokratskoj buducnosti.

Kada je rec o istini, mi o tome mozemo da govorimo na razne nacine, bez ove buducnosti to bi bila jedna gnoseoloska tema, ima li istine, nema, koliko je ona relativna, koliko se do nje moze doci i tako dalje, mi znamo jako mnogo i drama o tome da svaki covek ima neku svoju istinu, da istina, uprkos velikim ambicijama da bude jedna, da je ona, nazalost, visestruka, zavisno od interpretacija.

Sto se tice zadovoljenje pravde to je jos teza stvar. Pravda ostaje kao jedan veliki ideal, ali retko kad je ona do kraja zadovoljena. Ovde sam video jedan podatak jedne procene koliko je ljudi ubijeno u kome veku. Svi koji su verovali u progres covecanstva, dakle u jedan napredak, humanizaciju sveta, tu moraju biti potpuno obeshrabreni. Zapamtio sam da je na primer u 16. veku bilo ubijeno 1.600.000 ljudi, sto vojnika, sto civila, da se to nekako lepo razvijalo do 19. veka, kada je 7 miliona ljudi ubijeno. Krajem 2000. godine, dakle u 20. veku, mi belezimo cifru od 107.800.000 ljudi. Dakle ocigledno da ta humanizacija ljudi ne ide bas tako sigurno kako prognocisticke ideologije cesto zele da nas uvere. Ali istovremeno smo u ovom veku imali medjunarodne sudove koji su shvatili problem i suocili se sa zlocinima covecnosti na najdublji moguci nacin. Zasto? Cini mi se iz prostog razloga sto su uzasi tako veliki i sto je trebalo upravo i sudskim kaznama simbolicno podrzati vrednosti humanosti, da je covek coveku sveta stvar, kako je jos Seneka govorio. I zadatak dakle i prethodnih sudova, a i ovog suda o kome je ovde toliko bilo reci, Haskog tribunala, ima za cilj, kako ga ja vidim, pre svega da potvrdi privrzenost covecanstva, bar u idealnom smislu, upravo vrednostima pravde, humanosti i tome da zlocini ne mogu ostajati nekaznjeni. Nazalost, culi smo to i znamo da veliki broj zlocina ostaje nekaznjen, mi smo imali u ovom veku prethodnom jako mnogo zlocina koji su vrseni ne samo prema manjinama, nego unutar pojedinih zemalja, rezimi kao sto su bili i fasisticki i staljinisticki i oni koji su bili u Argentini, Juznoafrickoj uniji, gde god hocete, svuda je bilo uzasno mnogo ubijanja, a posle se islo ka nekom pomirenju, zaboravljanju i na neki nacin relativiziranju stvari.

E sad, mi mozemo sve da relativiziramo, ali ne mozemo da relativiziramo pravdu kao ideal. Ona mora da ostane i ono sto ja vidim da je za nas presudno i sto je smisao i ove konferencije, je da mi svoju privrzenost pravdi i osudi zlocina demonstriramo. To je kljucno. Da li ce svi zlocinci stici pred lice pravde, to je sad jedno drugo pitanje i tehnicko i kakvo god hocete, ali nasa privrzenost pravdi, vrednosti humanosti i kaznjavanju zlocina treba da bude bitna. Kad kazem mi, ja podrazumevam pod tim sve gradjane. To je ono sto treba da stvori neki opsti stav. Uvek ce biti zlocinaca, ima u svakom drustvu koliko god hocete, koji ce odstupati od toga. Ali ta vrednost treba da se usvoji kao dominantna, gde je javno mnjenje privrzeno.

Da bismo do toga dosli, mi se moramo suociti sa istinom - sad je tu ovaj prethodni problem. Tu imamo teskocu. Jedni ljudi stvarno ne znaju, drugi ne zele da znaju, a treci znaju i zeleli bi da prikriju. To su tri segmenta, a sve to zajedno treba da cini jednu celinu jednoga drustva, jednog javnog mnjenja i sad tu treba raditi sledece: sto se tice ovih koji ne znaju, njima se treba obracati i to je prva skupina i zato su tu vazne informacije o zlocinima, zato je vazno da se zna sta se dogodilo, zato je vazno ono sto radi B92, da ljudi vide, jednostavno ljudi nisu znali, nisu imali mogucnosti da se informisu, znali su da se neke strasne stvari dogadjaju, ali jednostavno nisu znali. To je prva stvar, da se taj segment drustva pridobije da shvati sta je istina, da se on sa tim upozna. Sa ovima koji nece da znaju, treba ih polako prisiljavati da znaju, time sto im stalno treba naturati odredjene sadrzaje, istine, da oni to vide i pozivati ih stalno na odgovornost zato sto ne zele da vide, to je jedan suptilniji rad. Sa ovima koji zele da prikriju, njih ne vredi obradjivati. Oni ce nastojati da tvrde da su bili nevini, da se to nista nije ni dogodilo, da to sto ih je neko video svojim ocima, on pogresno veruje svojim ocima, a ne "ocu nacije" i tako dalje. Ali to su sve dugi, rekao bih, procesi, koji zato sto su dugi, ne znaci - mislim da je tu bilo ovde nesporazuma - niti da ih treba odlagati, niti da oni uopste nisu poceli. Oni su poceli. Mi se suocavamo sa istinom, ne uvek organizovano i ne jos uvek tako snazno, ali je taj proces poceo. On mora da se nastavlja uz svest da necemo tako brzo doci do cele istine, ona je negde tu pred nama.

Medjutim, ova debata bi mozda mogla da bude i metafizicka ili eticka, kako god hocete, i mozda se ponekad treba i tu zapitati. Gradjanski ratovi su odavno ocenjeni kao najgora vrsta ratova i treba pogledati kako je to izgledalo jos u peloponeskom ratu kod Tukidida, pa videti da je to stanje kad nema gotovo nikakvih pravila niti obzira, kada najgori ljudi, najgore hulje koriste priliku kad mogu da urade sve sto njihovi nagoni nalazu. Ali, u politickoj teoriji - negde kog Hobsa je to pitanje, cini mi se, pravilno postavljeno. Znalo se da su ljudi agresivna bica, da su sebicni, da medjusobno ratuju i da se istrebljuju. Hobs je imao prilike da vidi, ziveci za vreme engleske revolucije. Zanimljivo je meni oduvek bilo kako je Hobs dosao do ideje o teoriji drustvenoga ugovora, koji treba da objasni kako su nastale drzave. On je potpuno uvazavao postojanje nagona i da su ljudi sebicni i da je to rat svih protiv sviju i da je covek coveku vuk i sve te stvari koje je on tu izgovorio, pa je onda rekao da sa stanovista upravo nagona, od kojih je najjaci nagon za odrzanjem, postoji jedan nagon za sporazumevanjem, da bi se prezivelo. On ga ne stavlja ni u kakvu racionalnu kategoriju, kod njega je to prirodni zakon, kao i svi drugi nagoni, ali ga je uveo kao jednu stavku da kada dodje ono najgore, da se u coveku pored iracionalnog, pobudi i ono racionalno.

Ovde je bilo jako mnogo govora o odnosu iracionalnoga i racionalnoga, ja moram da kazem da je za mene bio najveci sok, kad sam usao u politiku, ja sam verovao da je najvaznije ljude ubediti sta su njihovi interesi, pa kad oni shvate svoje interese, oni vode u skladu sa njima jednu korektnu borbu i sve je tu u najboljem redu. Medjutim, prvo, niti je ljude lako uveriti sta su njihovi interesi, a i kad ih uverite, u ogromnom broju slucajeva, oni idu protivu svojih interesa, toliko je taj iracionalni deo u njima jak i snazan. E sad, treba da dodje do nekog zida, do neke tacke, kad se onda nagoni za odrzanjem pojavljuju kao jedan refleks koji ih onda vodi ka racionalnoj sferi i vodi ih onome sto je Dzeferson zvao strategijom demokratije, a to je kompromis, inace, jedna rec najopasnija za vreme gradjanskih ratova kada strasti napreduju. I sad samo nekoliko reci o onome sto mislim da je u ovom trenutku najvaznije, a to je okretanje buducnosti. Zasto je demokratska buducnost, ja bih rekao, izvedena iz ovoga - zato sto mi nemamo kud, isprobali smo sve ostale oblike unistavanje i samounistavanja, i verovatno sad tu deluju neki bioloski zakoni da se moramo sporazumevati i da cemo tu doci. Ko ce tu kome oprastati, to je jedno komplikovano pitanje. Ti ritualni gestovi - klecanja, nakloni, oprastanja i tako dalje - to, iako je to jedan svetao primer Brantov, to ovde medju nama ne bi tako lako pomoglo osim da se mnogi izvinjavaju, a to bi bilo onda previse i time bi bila devalvirana citava ova stvar. Ono sto je najgore ovde, niko ne pita stvarne zrtve: brojne invalide, izbeglice, porodice poginulih, da li oni hoce da se pomire, sta oni o tome misle, to je ostalo u jednoj drugoj sferi.

Ali, mi ne mozemo ostati na tome. Mi, ako smo okrenuti buducnosti, hocemo to da vidimo sa jednog celovitijeg stanovista. Sta to znaci za narode, sta to znaci za drustva i koliko mozemo, bez obzira sto ce se mnoge stvari pamtiti, ali okrenuti se buducnosti. I to je presudno, ne kao zaboravljanje. Jer ako je neko od vas bio u Dahauu, tamo je mogao da vidi jednu afisu, mislim da je Santajana to stavio. Kaze: oni koji hoce da zaborave, spremni su da ponove. Problem je u tome da mi sada, svesni nase istorije - nije to prvi put da smo se mi ovde na Balkanu poklali i uradili jedni drugima silna zla, ko god je proucavao istoriju Balkana videce da je to strasno - ali nekada su jednostavno pobednici pisali istoriju i ove druge niko nista nije pitao. Drugi put, kao u Drugom svetskom ratu, mi smo nasli jedan sjajan izgovor - za sve je bio kriv Hitler, oni koji su cinili zlocine, to su kvislinzi, okupator je otprilike taj koji je sve to izrezirao i na neki nacin su se svi oprali. Nisu do kraja izvedene sve stvari iz Drugog svetskog rata. To je mozda bilo dobro, jer na taj nacin se izbegla bilo kakva kolektivna krivica i stvorio nekakav uslov i za pomirenje i ja sam, bar, verovao da se to nekako izmirilo i da to dobro funkcionise. Ali, ocigledno je da uvek treba biti oprezan da se neke stvari, ako se zele negde da se nasilno zaborave, mogu opet posle da ponove. Zato je danas vazno da, pouceni tim iskustvima, mi sve iznesemo na videlo. To moramo da uradimo.