Drinka Gojkovic - Dokumentacioni centar "Istina, odgovornost i pomirenje", Beograd
{Diskutant}

Pa ja cu svakako, posto smo na kraju konferencije, vratiti temu na njen pocetak odnosno na ono zbog cega je i sazvana konferencija, odnosno na pitanje suocavanja sa prosloscu, najneposrednijom prosloscu, na pitanje znacaja tog suocavanja i nacina na koji se to dogadja u ovom trenutku u srpskom drustvu. Peti oktobar je datum koji je svima doneo ogromnu radost, ne samo u ovoj zemlji nego i daleko van njenih granica. To je datum koji oznacava jednu ozbiljnu promenu, ona je i dalje predmet velike radosti i velikog entuzijazma, ali i sve vecih zahteva.

U ovim mesecima koji su usledili posle petog oktobra, sve je vidljivija eksplicitna polarizacija drustva. Polarizacija drustva oko pitanja da li je promena, politicka promena do koje je doslo, promena paradigme, ili je to promena ekipe koja odredjuje novi nacin funkcionisanja drzave. Pitanje promene paradigme se naravno odvija kroz trazenje odgovora da li nova vlast hoce da se suoci - najpre sama, a potom da to kao proces uvede i u drustvo - upravo sa tim najtezim delom nase proslosti i serijom ratova u bivsoj Jugoslaviji 1991.-1999., i na koji nacin hoce uopste da uvede drustvo u tu temu. Naravno, to je pitanje koje se bitno odredjuje kroz politicke strukture jer politicke strukture daju i ton i ritam toj vrsti rasprava i na neki nacin definisu znacenje tih rasprava. Ono sto je dominantno to proizlazi iz poruke koje politicke strukture salju. Suocavanje sa prosloscu je sigurno glavni identifikacioni znak nove drzave stagod mi hteli da postavimo kao nekakav nas prioritet u ovom trenutku.

Ja cu pokusati da na nizu primera objasnim zasto mislim da je to toliko vazno. Cini mi se da je za ovu vrstu analize vrlo vazno pre svega imati u vidu sta bi trebalo da, sta jeste, kako se strukturise taj dominantni tip javnog govora. Pod dominantnim tipom javnog govora ja podrazumevam onaj tekst, one reci, one lajtmotive kojima vibrira taj javni prostor koji dakle formulisu politicari i pripadnici intelektualnih elita jednog drustva. To nisu nuzno zvanicno date izjave i to nisu nuzno izjave koje pretenduju na - ili barem eksplicitno pretenduju na - potpunu obaveznost. To su izjave koje se daju mozda i u sporadicnim intervjuima, mozda i u ne tako vaznim televizijskim emisijama, i izmedju ostalog, dabome, i u zvanicnim prilikama kad se o ovim bitnim pitanjima govori. Dakle, to je nekakva sadrzina onoga sto vibrira u svakom uvu i sto ulazi u svako uvo ljudi koji gledaju televiziju, slusaju radio, citaju novine itd.

Jedna od prvih stvari tu je sam odnos prema petom oktobru. Peti oktobar je, neposredno u onim danima nakon sto se odigrao, najcesce u interpretaciji samih nosilaca te promene bio nazivan, citiram, "bozijom nagradom" i smatralo se da je ogromna privilegija biti u Beogradu na taj dan i moci obratiti se narodu. To je takodje oznacavano i kao najznacajnija godina u drugoj polovini ovog veka. Razliciti visoko postavljeni novi politicari govorili su da se osecaju upravo izabranima i privilegovanima sto su doziveli peti oktobar i sto su mogli da gledaju pad komunizma. Velicanje petog oktobra je gotovo u istom dahu ne samo kao zavrsetak Miloseviceve ere, nego kao zavrsetak citavog jednog istorijskog ciklusa, naime komunizma, cijim se Milosevic smatra vrhuncem i zavrsnom tackom. Na taj nacin je u javnu svest ili prosto javnosti poslata poruka da su i ti ratovi koji su se dogadjali od 1991. do 1999. zapravo nasledje komunizma, pa utoliko mora biti nekakva nuznost. Kazem mora biti nekakva nuznost - to je vise bila implikacija ove interpretacije da se zavrsava citavo poglavlje komunizma. Nije napravljena nikakva - i koliko je meni poznato, i danas se izuzev u analitickim tekstovima ljudi koji se time precizno i ozbiljno bave, ne pravi ta razlika i taj rez izmedju perioda, politickog perioda rezima do Milosevica i od Milosevica, niti se pravi rez izmedju perioda mira od 1945. do 1991. i perioda sukcesivnih ratova od 1991. do 1999.

Mogucno je, naravno, da postoji apsolutni kontinuitet izmedju jednog i drugog, mogucno je da je postojala apsolutna nuznost da se komunizam zavrsi tim krvavim uzasom koji je trajao deset godina, a, na nesrecu, jos uvek traje i nije sasvim jasno hoce li ponovo dobiti zalet kakav je imao u najgorim godinama ove protekle decenije, mogucno je, medjutim, i da to nije sasvim tako. Za one koji ce pretpostaviti da ja branim komunizam, ja cu olaksati posao - ja svakako branim pravo komunizma da bude temeljno analiziran i branim neophodnost ovoga drustva, naime, neophodnu potrebu ovoga drustva da dobije racionalnu analizu onoga u cemu je zivelo 50 godina i onoga u cemu je zivelo izmedju 1990. i 2000. ili, tacnije, izmedju 1987. i 2000. Dakle, ovo je prva od stavki u tom formiranju, kao sto sam kazala, dominantnog tipa javnog govora. To se podrzava jos i floskulama, veoma uobicajenim, koje nikako da izadju iz upotrebe - zivimo 50 godina ili 60 godina u drustvu koje ne zna sta je istina, drustvu koje ne zna sta je demokratija, drustvu koje ne zna sta je sloboda, pa zbog toga nismo u stanju da brzo i efikasno savladamo zahteve istine, demokratije, slobode i tako dalje.

Da bi se uspostavio neki novi sistem vrednosti - i to je sad drugi blok u tom javnom govoru - poseze se neprestano za svetlim uzorima jos svetlije proslosti, pa se tako kaze da - kakvu drzavu zelimo, zapravo, sta zelimo da se Srbija definise - zelimo da se Srbija definise onako kako je bila definisana u 19. veku. Zelimo da imamo snaznu drzavu koja ce nas braniti od nasih neprijatelja. Jos je sveti Simeon govorio - Sveti Sava - o vaznosti drzave kako bismo se odbranili od tih nasih neprijatelja. Onda se govori o tome kako ce se rekonstruisati, reformisati unutrasnjost zemlje Srbije, pa se kaze: selo ce ponovo biti selo kad bude imalo crkvu, kao u srednjem veku. Bezbroj je tih pozivanja na proslost, primeri se mogu bogato navoditi, da bih skratila dugu pricu, ja hocu da samo bih kazem da mislim da se na ovaj nacin svakako ne uspostavlja novi sistem vrednosti, bilo bi malo cudno da se taj sistem vrednosti - cak i da je zelja takva - uspostavlja vezujuci se za nesto sto je davna proslost i sa cime malo ko ima istinsku kopcu, svi oni koji nemaju nikakvu kopcu sa tim vremenom jer zive u sadasnjici nalaze se u jednom potpunom vakuumu i zapravo ostaju u nedoumici sta je to sto im se u stvari nudi.

Razume se, pokusaj da se napravi taj preskok iz sadasnjeg trenutka u nekakvu daleku ili malo manje daleku proslost, ali svakako proslost pre komunizma i pre ovih ratova, dakle nije stvaranje novog sistema vrednosti nego, blago receno, jedna vrsta eskapizma. To je eskapizam koji svakako, onome ko je voljan da se suocava sa tim komplikovanim pitanjem ratova, zlocina i pre svega ogromne ljudske tragedije, dakle svakoga takvog koji ima volju da se suocava sa time ostavlja bez ikakvog oslonca, ne dajem mu mogucnost da toj proslosti pridje, a pogotovu da joj pridje na ozbiljan, analiticki i za buducnost bitan nacin. Onome ko nije voljan da se suocava sa tom prosloscu, takav pristup definisanju nove Srbije ostavlja mogucnost da uziva u toj svojoj nevoljnosti po slobodnoj volji koliko god. Zasto je sad vazno ovo pitanje hocemo li ili necemo da se suocimo sa onim sto se dogadjalo zahvaljujuci srpskoj vlasti i zahvaljujuci podrsci srpske vlasti tokom svih ovih proteklih deset godina ili nesto manje od deset godina, to je opet pitanje za sebe.

Ja ne spadam u one koji veruju da demokratija nuzno zavisi od nase volje da se suocimo sa prosloscu, postoje razlicite vrste demokratija. Demokratija moze biti samo procedura, moze biti postovanje slobodnih izbora, moze biti postovanje visepartijskog sistema, moze biti - razume se - postovanje i izgradnja institucija, pa ipak sve to moze ostati apsolutno suplje, ukoliko demokratija nema kao svoje jezgro, kao svoju kicmu i kao svoju apsolutnu i jedino bitnu osu, jedan moralni stav.

Kad kazem moralni stav, ja mozda ne mislim na te mozda najvece, najkrupnije kategorije naseg odnosa prema nekome kome smo ucinili veliko zlo. To mogu biti pripadnici drugih naroda, mogu biti pripadnici naseg sopstvenog naroda. Ja pre svega mislim da nijedna vlast, ukoliko joj je ozbiljno stalo da napravi zaista novu drzavu, ne moze dopustiti sebi taj luksuz, niti gradjanima te drzave taj luksuz, da ih ostave da zive u potpunom blazenom neznanju o najvecoj tragediji koja se u ovom regionu u poslednjih sada vec zaista 60 godina. Cini mi se da ta vrsta neznanja, ta vrsta negovane ignorancije ili lezerno dopustene ignorancije mora pokazati svoje veoma ruzno lice za tu samu vlast, ali, sto je mnogo bitnije, za gradjane te drzave pre ili kasnije, a najverovatnije mnogo pre nego sto se iko tome nada.

Dakle, ovde nije, cini mi se, pitanje koje u prvoj liniji stoji pitanje naseg trazenja izvinjenja od ljudi o koje smo se ogresili .... Mi smo pristali na to da deset godina ili petnaest godina zivimo kao zombiji. Ako smo pristali na to da zivimo kao zombiji, mi mozemo, naravno, usvojiti taj stav da ima vremena i mozemo cekati trenutak u kome cemo se okrenuti i ovim krupnim pitanjima, ali pre toga cemo obaviti neke druge, vaznije poslove, koji ce nam onda, u srecnijoj buducnosti, omoguciti i da se okrenemo pitanju vidimo li tragediju koja se u ovom regionu dogodila.

Ja mislim da je odlaganje tog trenutka pogresno, mislim da ono suvise kosta, mislim da nije u redu i mislim da ce, bude li ostalo tako, nas osnovni identifikacioni znak biti znak zombija, a ne znak nove Srbije. Imala sam jos stosta da kazem i zao mi je sto to ne mogu, ali zavrsicu.

Hvala vam.