Laslo Sekelj

Koleginice i kolege, ja imam uvek problem kada govorim nakon ljudi koji u stvari verbalno kazu ono isto sto ja hocu da zastupam, ali vi vidite iz nacina argumentacije zapravo da tu ipak nesto nije u redu. Znate, ja sam imao tu srecu ili nesrecu kao i vecina ovih ljudi koji su rodjeni posle rata da prozivim prvih 40 godina svoga zivota nadajuci se da ce stvarno da dodje do neke promene, i onda prodjem kroz 10 godina strasne more. Ja bih voleo da bar moje dete, ako vec ne mogu ja, prozivi u nekom normalnom drustvu. Dakle u jednom drustvu u kome ce da uziva osnovnu materijalnu, socijalnu i pravnu sigurnost, u kom ce znati da zato sto se on zove Arl Sekelj, a otac mu je Laslo Sekelj, ga niko nece prozvati, niko nece njega pokazati, da ce on imati pravo da bude agnostik kao njegov otac, da ce on imati pravo da pripada ovoj ili onoj vrednosnoj ili etnickoj manjini, koji ce dakle da zivi u jednom drustvu u kome ce biti ne samo vladavina prava, vec ce biti i jedna liberalno demokratska drzava koja u sebi naravno ukljucuje i princip zastite manjina, kontra principu tiranije vecine s kojim smo prosli ovih poslednjih 20 godina.

E sad posto imamo deset godina iskustva tranzicije, nije velika umetnost, nije veliki Kunst sto bi rekli, u stvari znati sta je za to potrebno. Pre svega, prvi put u nasoj istoriji, posleratnoj istoriji, mi prvi put ne pravimo istoriju, mi prvi put treba da uradimo nesto sto su vec drugi uradili, dakle nismo mi ti prvi koji to rade.

Dakle mi jako dobro znamo iz tri velika perioda tranzicije koji smo imali u Evropi: dakle posle 1945., zatim posle promena u juznoj Evropi krajem '60ih i pocetkom '70ih i nakon promena u Istocnoj Evropi '89.-90., sta znaci ta transformacija autoritarnog poretka u demokratski poredak. Vrlo dobro znamo koji su instrumenti, koji su tu putevi i sta koji korak sta znaci. Pre svega, to se moze sumirati u dva osnovna principa: prvi princip je: kako je na pocetku, tako je jako dugo. Znaci, postoji jedan privremeni, prelazni period koji traje nekoliko dana, nedelja ili meseci, ali kako su institucije napravljene na pocetku procesa, one tako ostaju nepromenjene u sustini, ukalupljene, zacementirane. Vrlo se tesko kasnije menjaju. Drugi princip je da se radi o procesu prinudne demokratizacije. Proces prinudne demokratizacije znaci to da je, kao i svuda, i to predstoji naravno i Srbiji i mi smo toga svesni, da se radi o tome da je rec o jednom pobedjenom drustvu ili o jednom tipu zemalja, ili jednom tipu sistema, koji hoce da se ukljuci u medjunarodnu zajednicu, nije obrnuto, nece medjunarodna zajednica u njega da se ukljuci, nego on hoce da se ukljuci u medjunarodnu zajednicu i on je dakle ta pobedjena zemlja ili taj pobedjeni sistem je prisiljen od strane onog cinioca koji je pobedio, dakle od njega je prisiljen da se demokratizuje tj. da prisilno se prilagodi spolja nametnutim pravilima igre. Znaci iz toga sledi jedno, znaci videli smo, u Istocnoj Evropi u poslednjih deset godina jedno potpuno formalno shvatanje demokratije. Jer demokratija znaci samo visepartijske izbore, privatno preduzetnistvo, garantije za strane investitore, pravnu sigurnost investicija i ono sto je najvaznije, i to je u stvari odlucujuci faktor, pored minimalnog postovanje ljudskih prava, izvinjavam se, znaci ono sto je najvaznije - povinovanje zahtevima Vlade Sjedinjenih Americkih Drzava u okviru njenog shvatanja uloge Amerike kao jedine svetske sile. Radi se zapravo o tome da se mora voditi politika u skladu sa ciljevima, znaci generalno gledano ciljevima Sjedinjenih Americkih Drzava i eventualno Evropske Unije, ako to radite, vi ste demokratska zemlja. Da li je stvarno sproveden proces demokratizacije pod tim uslovom, to vise nikoga ne interesuje. Najbolji primer za to vam je Ukrajina, dobar primer zato su bile i Rumunija, Bugarska, u jednom periodu i Albanija, koja je dve godine smatrana, po americkim standardima Stejt Dipartmenta demokratskom zemljom, doduse ne i konsolidovanom demokratijom.

E sad, kad su ova pravila igre, 'ajde da vidimo sta mi mozemo da uradimo, sta nama predstoji. Treba da pogledamo iskustva koje su to zaista konsolidovane demokratije. Konsolidovanih demokratija tipskih postoji pet: Madjarska, Ceska, Poljska, Slovenija i Estonija. Estonija je malo problematicna, uzmimo ove cetiri kao tipske primere konsolidovanih demokratija. Koje su to zemlje koje su za 10 godina, znaci u proteklih 10 godina, zavrsile proces tranzicije, proces transformacije, koje su uspostavile jedan, po ovim shvatanjima, demokratski poredak, koje su izvrsile transformaciju svoje ekonomije i ne samo da su tri od ovih primljene u NATO pakt, vec ce sve one biti primljene vrlo skoro u Evropsku Uniju i one se smatraju u stvari onim sto nama modelski sledi. Jedan nas politicar je izjavio da cemo mi za 6 meseci stici i prestici Bugarsku i Rumuniju, ne znam tacno koliko meseci je odredio za Madjarsku, sto samo smesno, ne znam Poljsku, Cesku, svejedno. Stvarno smesno i to je nesto sto samo govori o tome u kojoj meri je nasa politika nerealna. E sad, sta je ono sto je ove zemlje ucinilo time sto one jesu? Ucinilo ih je time to sto su one znaci, na pocecima procesa transformacije imale pravnu drzavu. One su posle od toga da je drzava pravna. One su posle od toga da u toj drzavi postoji kriminal, ali drzava nije kriminalizovana. Drugi korak je bio posle toga - to je pretpostavka, to jos nije proces transformacije - drugi korak je bio taj sto su one istovremeno uvele radikalnu demokratizaciju politickog sistema i radikalnu promenu ekonomskog sistema. Ali istovremeno. I sto je sve to odigrano u kratkom periodu. Sam proces se posle vukao, u Poljskoj se to vuklo nekoliko godina, ali taj temeljni impuls, pocetni impuls je udaren na pocetku.

I vi danas stvarno imate situaciju u ovim zemljama, da se, u sustini ako pogledate unazad deset godina, nista tu bitno nije promenilo, institucionalno gledano. Promenio im se standard, prevazisli su ekonomsku krizu, resili su krizu modernizacije koja je njih, kao i nas, u stvari dovela do kraja socijalistickog sistema i svega ovoga sto se posle toga desilo. Pogledajmo sada kakva je situacija u Srbiji, posto o Saveznoj Republici Jugoslaviji je tesko govoriti, nego, situacija u Srbiji. U Srbiji je pre svega na vlasti, tu je kolega Djindjic potpuno u pravu, jedna vlast, jedna odlucna demokratska koalicija, to je cinjenica. Verbalno, i po onome sto su oni proklamovali kao svoj program, dakle ono sto su svecano potpisali kao programsku deklaraciju, ugovor sa Srbijom, oni to jesu. Oni i dalje govore da su to. To odlucno politicko vodjstvo o kome govori kolega Djindjic i kome on pripada i kome je on na celu stvarno sto se tice tog cilja ono od toga nije odustalo, ono ga neprestano ponavlja. Medjutim, i tu nastaju sada pravi problemi, ono nedovoljno cini, ako uopste ista cini, da bi promenilo nasledjeni sistem.

Mozda je preterano reci da su oni radikalno promenili ljude a zadrzali sistem, ali je cinjenica da je do radikalne promene doslo samo do radikalne promene ljudi. Dakle, izmedju tri i cetiri hiljade rukovodecih polozaja koji postoje u ovoj zemlji, oni su to sve promenili, prvo je bila prica o tome da je to ekspertska promena, posle se od ekspertske odustalo, diplomatija je najbolji primer i to je vrh ledenog brega, dakle doslo je do radikalne promene ljudi, ali ne do radikalne promene institucija. Cak, ono sto je pretpostavka promene celog sistema, dakle udaranja po kriminalizovanoj drzavi koja je nasledjena, nije ona od njih stvorena nego nasledjena, do njih, cak i po ovom iskazu koji smo culi malopre od kolege Djindjica, nije doslo. Naime, kolega Djindjic je govorio o tome kako oni imaju velikih poreskih problema - uterivanje poreza - i to je vrlo cudno, ja nisam strucnjak za poreski sistem, ne bih kritikovao ovaj poreski sistem, ali je vrlo cudno da se porez naplacuje od lekova i knjiga, a ne naplacuje se od cigareta, a cini mi se ni od nafte. Ne naplacuje se ni od kafe i u sustini i do dan danas uvoz je u stvari ostao u domenu kriminala. I dan danas je osnovna privredna aktivnost kriminalizovana aktivnost. Simbioza izmedju klasicne mafije, takozvanih poslovnih ljudi i politicara je i dalje na delu.

Doduse, ja ne znam za veze sa ovim ili onim politicarom, ali vidim kako to funkcionise. Do sada u ovoj zemlji, pravna drzava nije ni u simbolima funkcionisala. Jer kada vi kao odgovorni politicar izjavljujete da cete za nekoliko dana uhapsiti ovoga ili onoga, ako sugerisete visinu kazne za pocinjeno krivicno delo, to sigurno nije pravna drzava. Pravna drzava isto tako nije ako nemate imenovanja u sudstvu kao sto smo culi i tako dalje i ako se sva imenovanja vrse po partijskom kljucu u sudstvu, u zdravstvu i tako dalje. Sledeci problem, sto se tice promene institucija, je vrlo jasan - ovde je drzava jos uvek osnovni, glavni i najveci poslodavac, najveci deo ljudi radi, na ovaj ili onaj nacin, u drzavnom sektoru. Oni kao robovi u antickom Rimu se nalaze u istoj situaciji sto se tice participacije u upravljanju. Nijedan od nas koji radimo u drzavnoj firmi nemamo apsolutno nikakvu institucionalnu mogucnost da uticemo na: izbor naseg rukovodeceg kadra, upravnog odbora, na izbor onoga cime ce se na kraju nasa firma baviti. Dakle, ako vi uzmete da je klasicno shvatanje slobode da s jedne strane imate politicku slobodu s druge strane ekonomsku slobodu, imamo, sto se tice ekonomske slobode, mi se valjda nalazimo na nivou 19. veka.

Sto se tice politicke slobode, problem je sto niko ne spori da je DOS demokratska koalicija, da su njihove namere demokratske, ali oni dosada nisu promenili nijedan od nedemokratskih zakona na kojima pociva nasledjeni autoritarni politicki sistem. Govorim o Zakonu o partijama, govorim o Izbornom zakonu, govorim na kraju o Zakonu o medijima. Mediji su, kao sto je poznato, stvar slobodne volje da li su mediji pod kontrolom ovoga ili onoga. Sto se tice institucionalne podloge za medije, situacija je nepromenjena. Uostalom, ni mediji se nista bitno nisu promenili, oni koji su bili nezavisni mediji pre godinu dana su i danas nezavisni mediji, oni koji nisu bili nezavisni pre godinu dana i danas nisu nezavisni. To da li oni sada pokazuju Milosevica ili Kostunicu ili Djindjica ili Marjanovica, to nikakva razlika nije. I sto se tice naravno njihovog profesionalizma. Dakle, problem je sledeci: nije sad problem u tome sto mi sad trebamo vlast da prisilimo da se ona demokratizuje. Ta vlast je vrlo svesna da je demokratizacija itekako potrebna, problem je u tome sto je na delu rec o jednoj vlasti koja institucionalne promene izbegava. Problem je u tome - i to je osnovni problem, i nerealno je ocekivati od vlasti da ga ona resi - sto mi nemamo institucionalnog okvira u okviru kojeg bi mi vlast usmeravali na ovaj ili onaj nacin. I to je onda taj veliki problem. Mi nemamo opoziciju: naime, mi imamo opoziciju, ali ta opozicija nema nikakav kredibilitet. Kao sto je poznato u teoriji politickoj: ono sto je dobra strana jednog liberalnog demokratskog poretka je ta sto vi imate institucije koje su u balansu - check and balance. Tu mi nemamo, nama je ta apsurdna situacija da nama treba vlast da stvori opoziciju, vlada samu sebe da ogranicava, kao sto je rekao kolega Djindjic i to je jedan krug iz koga se vrlo tesko moze izaci, osim raznim vrstama pritisaka, od kojih je jedna vrsta pritiska i sedma sila koja je ovde uveliko zastupljena, ali se plasim da je nezadovoljstvo koje postoji u ovom narodu - nezadovoljstvo je ogromno sporim stepenom promene i nacinom na koji se zivi - da ce omoguciti demagozima o kojima je govorio kolega Djindjic zapravo vrlo veliki prostor za igru.

Hvala vam na strpljenju.