Slobodan Homen

Hvala. Dame i gospodo, sve sto je zapoceto 5. oktobra, znaci demokratske promene u Srbiji i nasoj zemlji generalno, imace smisla samo ako budu vodile korenitim promenama u institucijama i izgradnji novih institucija. Danas ova vlast sadasnja ima jedinstvenu priliku da uspostavi sve ono sto je u zadnjih 50 godina ruseno, znaci one institucije koje su gradjene na ideologiji socijalizma, odnosno sve ono sto je poslednja vlast uradila za poslednjih deset godina. Nama je potrebno da izgradimo takve institucije koje ce da traju. Institucije koje ce biti tog kvaliteta da, i ako dodje do promene vlade, da i ako dodje neka nedemokratska vlast ponovo u Srbiju, bude sputana ustavnim okvirima. Treba da shvatimo vaznost ovog trenutka. A to je da sada, Demokratska opozicija Srbije, odnosno vlast danas u Srbiji, ima dve trecine poslanika u Skupstini Srbije. Znaci, ona danas moze da donese zakone, ona danas moze da postavi osnove novih institucija. Ako ovu priliku propustimo, a ja mislim da se radi o jednom periodu od otprilike godinu dana, ako to ne uspostavimo, vise nikada necemo biti u prilici da to izvedemo, makar ne tako brzo kao sto danas postoji ta mogucnost. Postoji nekoliko prioriteta danas za nasu drzavu oko obnove institucija i nazalost, mi moramo da krenemo od onih osnovnih stvari ako govorimo o institucijama, a to je pod jedan, reforma pravosudja i pod dva, reforma uprave, odnosno pre svega reforma policije.

Garant pravne drzave, garant vladavine prava je nezavisno sudstvo. To je ono sto mi danas nemamo. Prosecna ocena nasih sudija na fakultetu, koji danas sude u pravosudju, je 6,5. To nisu sudije, to nisu najbolji studenti, to nisu ljudi koji nama trebaju. Pogotovu ako krenemo od pretpostavke na koji nacin su ti ljudi dosli, na koji nacin su postali sudije? Znaci osnovni kriterijum je poslusnost i clanstvo u strankama. Tako nesto je verovatno prisutno i u drugim institucijama, prisutno je verovatno i u ministarstvima, ali to ni upola nije opasno kao u sudstvu. Ono sto je vrlo bitno jeste da dobijemo ugledne sudije i sudije koje ce narod postovati. Danas ne postoji vera u pravosudje i danas ne postoji vera u policiju. To su dve institucije kojih se danas gradjani Srbije klone. Znaci, vrlo cesto se danas cuje - to mogu da vam kazem kao advokat - samo da se ne sude ili samo da nemaju kontakt s policijom. To je nesto sto mora iz korena da se promeni. Prvo i osnovno sto treba uraditi je da sva naimenovanja sudija, da predlozi za njihova imenovanja dolaze iz samog sudstva i pravosudja. Da se jednom prestane sa politickim uticajem i politickim proverama sudija. Drugo, treba da se uspostavi stalnost sudija. Ako ova vlast je u stanju da izvrsi kadrovske promene, da razresi sudije ako je to neophodno, potrebno je da ustanovi stalnost sudija tako sto bi i drugostepene sudije okruznih sudova imale dozivotnu funkciju. Samo tako vi garantujete nezavisnost sudstva.

Naravno, sa problemima reforme ove po meni dve kljucne institucije u prvoj fazi, a to je znaci pravosudja i policije, glavni problemi su pitanje kriminala, korupcije i trece pitanje koje je takodje povezano usko sa pitanjem kriminala, a to je pitanje saradnje sa Haskim tribunalom. Zasto kazem kriminal i korupcija? To je ono sto moze da uspori ovu zemlju. Srbija se danas nalazi na drugom mestu otpozadi po pitanju korupcije. To nije samo korupcija ako mi pricamo o korupciji na nekom visokom nivou gde neki veliki sleperi cigara ulaze ili neki veliki poslovi se zavrsavaju. U svest naseg naroda je potpuno uslo to, potpuno je prihvatljivo da date mito i da primite mito. Od flase viskija do kutije cigara do boksa cigareta. To je ono sto mora da se menja. To je ono sto moze da ugrozi sve, a sto je najvaznije, moze da ugrozi i ekonomske promene. Mi mozemo da imamo bog-zna-kako uspesnu donatorsku konferenciju - a vrlo ste svesni sta se desilo u Bosni i Hercegovini, koliki je deo donacija nestao kroz korupciju i kroz mito. Pitanje kriminala. Tu mora odsecno da se deluje. Pre svega, nije samo kriminal koji je vezan za bivse Miloseviceve saradnike, sluzbenike koji su definitivno bili kriminalizovani, mozda vodili i mafiju, to je sad pitanje organizovanog kriminala, koji je ostao bez politicke podrske, a koji sad zivi kao nezavisna grupacija.

I danas smo svesni da se ubistva desavaju, da se otmice desavaju, a opet je i to sve povezano sa ekonomskim aspektom, odnosno sa donacijama. Ko ce danas doci sa ovom stopom kriminala da ulaze sredstva i strepi za svoj zivot ovde? Zasto se pominje Haski tribunal i kakve uopste ima veze pitanje ratnih zlocina sa ovim? Pa, draga gospodo, ko je ubijao i ko je bio ratni zlocinac? To znamo vrlo dobro. To su bili uglavnom zatvorenici pusteni iz zatvora, koji su poslati u Hrvatsku, u Bosnu, koji su poslati na Kosovo i koji su tamo vrsili najrazlicitije zlocine. Za to su nagradjeni. Oni su danas na slobodi. A oni su danas najveci kriminalci. To su ljudi kojima nista ne znaci ni da ubiju coveka, ni da otmu, i ako se sa tim ne izborimo, opet sve ove promene nece biti uspesne.

Jedna od vrlo akutnih stvari i stvari za koju stvarno mislim da mora vrlo brzo da se razresi, a sto moze donosenjem dobrog zakona, to je pitanje fajlova danas u Drzavnoj bezbednosti. Drzavna bezbednost kao organ uprave odnosno organ u sastavu Ministarstva unutrasnjih poslova u zadnjih 50 godina koriscena je iskljucivo kao jedna da kazem politicka provera i politicka kontrola podobnih ljudi. Nazalost, svi ti fajlovi, svi ti podaci koji su skupljeni i dan danas postoje i dan danas se nalaze u Drzavnoj bezbednosti i postoji opasnost da ce ih i dan danas neko koristiti protiv gradjana Srbije. Ja se apsolutno slazem da treba da postoji u pogledu terorizma, u pogledu ne znam saradnje sa stranom sluzbom i tako dalje. Ali, gradjanima Srbije moraju da se otvore i moraju da se daju fajlovi. Zasto je to vazno? Nije zato sto mi ne verujemo ovoj vlasti ili zato sto mislimo da ce ih ona koristiti, ali sta ako ova vlast sidje, ako ova vlast ode, ako dodje neko drugi, ko ce koristiti te fajlove? Kad jednom te fajlove poverite gradjanima Srbije, kad jednom to demistifikujete, sama sluzba gubi svoj znacaj i jednostavno narod se nece plasiti od drzave. Jednostavno, taj zalog za buducnost mora da se uradi. To je nesto sto smo svi ocekivali, a sto nazalost do sad nista po tom pitanju nije uradjeno niti je to pomenuto u medijima.

Drugo pitanje koje predstavlja teret proslosti, a usko je povezano sa ovim pitanjem, to je pitanje konfiskacije imovine. Ja ne bih zeleo da govorim o nacionalizovanoj imovini jer to moze odvesti daleko, to je pitanje i odstete i tako dalje, to je nesto sto bi moglo da uspori privatizaciju u nasoj zemlji. Ali nepravedno osudjena lica, tih slucajeva je bilo strahovito puno, za vreme rata, odmah posle rata ukljucujuci i 1948. godinu, tim ljudima je kao propratna, uzgredna mera izricana mera konfiskacije. Uglavnom su osudjivani kao drzavni neprijatelji da bi im bila imovina oduzeta. To su ljudi koji nisu saradjivali sa okupatorom, a kao takvi i dan danas slove. Mi smo pokrenuli jednu akciju i imamo vrlo dobar odjek gradjana i ono sto je zanimljivo da gradjani cak i ne traze imovinu. Njima mnogo vise znaci moralni aspekt. Da se ti ljudi koji su 50 godina drzavni neprijatelji rehabilituju. To nova vlast moze da uradi vrlo lako, donosenjem jednog zakona o rehabilitaciji koji bi obuhvatio sve te slucajeve. Ali nema razloga da se takve stvari ne rade, da se takve stvari ostavljaju u proslosti.

Trebalo bi da budemo svesni svih problema koje smo nasledili od prethodnog rezima. Ali ja ne mislim da bi nama sad trebalo da budu prioriteti pitanja suseda, odnosno bivse Jugoslavije u smislu sada problema sa Crnom Gorom, problema sa Makedonijom, odnosno problema u Bosni i tako dalje, svuda u regionu; treba da se koncentrisemo na unutrasnje probleme: na borbu protiv korupcije, na borbu protiv kriminala, jer bojim se da ce nakon toga biti kasno. Zeleo bih samo da se jos jednom vratim na pitanje saradnje sa Haskim tribunalom. Mi moramo da budemo svesni da je to nesto sto mi moramo da uradimo. Ne postavlja se pitanje da li mi volimo ili ne volimo Haski tribunal i da li je to americki politicki sud ili je to neka institucija koja ce stvarno dovesti do pravde na ovim prostorima. Ako to nasa drzava treba da uradi, onda svi, svesni toga, treba da pomognemo i to treba da se desi sto pre. Da se desi pre, a ne kasnije. Na taj nacin cemo jednostavno ispraviti mnoge istorijske nepravde, drugo ratne zlocince koji su cinili zlocine isporucicemo Haskom tribunalu, jednostavno predacemo ih tamo gde treba, a i vise bojim se da se onda ne bi postavljalo pitanje ko je kriv za ratne zlocine, da li Srbe kao naciju treba denacifikovati ili postoje striktni pojedinci koji su krivi za to.

U tom smislu mi smo se kao Otpor oglasili i podrzali potpuno saradnju sa Haskim tribunalom i zelimo jednom zauvek da zavrsimo s prosloscu, da ratne zlocince koji su cinili to, da za to odgovaraju, a da jednostavno se konacno okrenemo ka vaznijim problemima za buducnost zemlje kao sto je ekonomija, kao sto su institucionalne promene itd.

Hvala.